Što bolje funkcionišeš to manje živiš

Sredila sam savršeno svoj mali svet. Vreme mi je pravilno raspoređeno na poslovne obaveze i odmor, sve se unapred zna, živim bez stresova. Mnogi bi mi pozavideli. Međutim, osećam se beživotno. Tačnije – šuplje (prazno je pogled spolja, šuplje je osećaj iznutra).

            

Ljudi su odavno zaključili, pa i napisali, da to što jedu, spavaju, kreću se i komuniciraju međusobno nije garancija da su zaista živi. Doduše, oni koju su zadržali iskru života u sebi mogu da primete da je većina koja ih okružuje zapravo gomila hodajućih mrtvaca.

             

Šta je to “iskra života“ koja čoveka čini živim?

             

Otvorenost za protok života u najširem smislu rečeno. Ta otvorenost manifestuje se kao prijemčivost za nova iskustva, odnosno za nove događaje. Spakovala si svoj život sarvšeno, ali si zato blokirala dotok bilo čega novog, krećući se po ustaljenom redosledu i neprestano među istim ljudima. Draga moja, krećeš se neprekidno po istom krugu tražeći smisao. Tu kuda ti ideš smisao je odavno postao pravilo igre svakodnevnog življenja. Tu novina nema.

             

Pojasni mi to malo.

             

Svako okruženje ima svoja pravila igre po kojim se učesnici dogovorene stvarnosti međusobno prepoznaju. Masoni recimo imaju dogovorene i stoga prepoznatljive mimike, čime jedni drugima daju do znanja da pripadaju istom klanu. No, oni su usko specijalizovani, isto kao što se lekari međusobno prepoznaju govoreći svojim jezikom, koji je drugima najčešće nerazumljiv. Svaka struka, mislim na poslovni svet, ima svoje znakove prepoznavanja i svoj jezik. Isto važi i za pravilno odmereno ponašanje, odnosno za poslovnu eleganciju, čime se poslovni ljudi prepoznaju na svakom koraku.

            

Tvoj problem je što si se previše uživela u ulogu koju si sama odabrala – ulogu poslovne žene. A poslovnoj ženi ne dolikuje da recimo popije pivo iz flaše, onako s' nogu, u prolazu, na primer. Ima još mnogo drugih stvari koje nisu primerene poslovnoj ženi i ti ih, stoga, ne praktikuješ. Neću da ih nabrajam da te ne bih previše bockao.

            

Isuviše sam u poslu, to je tačno. Nedostaje mi pisanje.

             

To da ti nedostaje pisanje je apsolutno tačno, ali može i da bude savršen izgovor da zbog posla nisi mogla da pišeš. Taj izgovor te štiti od priznanja da nisi imala dovoljno hrabrosti da reorgranizuješ slobodno vreme na način na koji bi želela, već si se prilagođavala datoj situaciji.

             

Činilo mi se da bi to bilo eksponiranje ličnog egoizma.

             

Nečiji egoizam mora da bude dominantan, ne zavaravaj se iluzijom da se može živeti baz manifestacije ega – tvog ili tuđeg, svejedno. Stvar je samo u trenutnoj proceni čiji ego je trenutno jači, odnosno čija želja za ispoljavanjem je trenutno jača. Dobro je što u zajednici retko kada više od jedne osobe ima neodoljivu želju da ostvari neku svoju zamisao.

             

Sinoć sam shvatila da sam već dugo vremena permanentno u ispoljenju Sekundarne ličnosti, čime je ugušena moja Primarna ičnost, što sam zapravo ja. Zato i osećam da me nema.

             

Vrlo je jednostavno biti u Primarnoj ličnosti. Treba samo da je osetiš unutar sebe, a osećaj zadovoljstva zbog spoznaje sopstvenog življenja daće ti nepogrešiv znak da si došla do sebe.

             

Ja sam do Primarne ličnosti došla tragajući za iskonskim silama stvaranja.

             

Primarna ličnost i jeste jedna od tajni iskona. A da nije potisnuta negde duboko i skrivena zastorima Sekundarne ličnosti, tada ne bi ni bla tajna iskonskog.

             

Šta ljude sprečava da dopru do sopstvenog izvora?

             

Vaspitanje na prvom mestu. Od malena se čovek uči poželjnom ponašanju, kretnji, govoru. Prvi vaspitači svesti su roditelji. Oni guše nesputano ispoljenje, usmeravajući ponašanje deteta ka normalnim, odnosno normiranim vrednostima. Zato su u pubertetu, kada je energija mladog čoveka na vrhuncu, tako česti (i normalni) sukobi između roditelja i dece, a mladi ljudi osećaju, negde duboko u sebi, da su im roditelji najveći neprijatelji. Ipak, retko koji ovo shvati u potpunom saznanju, jer je s duge strane ukorenjena ljubav prema roditeljima i osećaj njihove brige za dobrobit.

             

Kako doći do Primarne ličnosti, jer biti u njoj znači biti u harmoniji sa sobom?

             

Treba je negovati kao biljku. Biljka traži vodu i svetlost. Isto tako i Primarna ličnost traži vodu (emocije) i svetlost (svest). Dovoljno je par minuta dnevno potražiti svoju sopstvenost, osetiti zadovoljstvo zbog čistog postojanja i biti svestan kako je lepo biti živ.

             

A šta ćemo sa gomilom problema koji neprekidno okupiraju svest: konflikti sa okolinom, gomila neplaćenih računa i neizvesnost sutrašnjice?

             

To jeste svakodnevnica u kojoj živiš i kao takva predstavlja teret. Život je kao putovanje, a problemi predstavljaju teret na leđima, koji se nosi čitavim putem. Ali, zar ne nosi svaki putnik neki prtljag sa sobom? Nije li on težak? A svako nosi onoliko koliko je natovario. Onaj kome je teško, neka odbaci višak. Neka ne brine o onome o čemu ne mora da brine.

            

Osim toga, svaki se putnik povremeno zaustavi i spusti prtljag da bi se odmorio. Zatim ga opet uzima i nastavlja dalje.

            

Isto važi i za tebe. Ostavi za trenutak prtljag konflikata sa okolinom i neplaćene račune. Skloni ih u stranu i odmori se. Oseti da je dobro to što si uopšte živa, jer da nisi – ko bi nosio tvoj prtljag? Oseti da si živa, raduj se tome, pa makar samo nekoliko sekundi, a zatim opet prihvati prtljag svakodnevnog življenja.

            

Veruj mi, posle kratkog odmora prtljag nije više toliko težak kao pre. Seti se situacija kada se vraćaš sa pijace: spustiš torbu, razmrdaš prste a onda ponovo uzmeš torbu, koja je za nijansu lakša nego pre, te nastavljaš dalje.

            

Pokušaj, isplatiće se.

Religioznost i seksualnost

Zašto su neke religije seksualnost proglasile grehom?

U seksualnosti čovekovoj sadržana je njegova primarna energija. Seksualnim odnosom energija se najdirektnije razmenjuje. Nedostatak seksa uzrokuje pojačan energetski naboj, koji se onda prazni ili kroz agresivnost ili kroz pojačanu fizičku aktivnost. Sa aspekta celokupne ljudske zajednice slobodna seksualna aktivnost nije poželjna, jer u seksualnom činu se troši velika količina lične energije, pa onda jedinke nisu volje za rad, koji je fizička aktivnost. S druge strane, seksualna aktivnost dovodi do stvaranja novih jedinki kojima je potrebno omogućiti da odrastu, a za to je neophodan rad, zbog očuvanja životne zajednice.

Seks oslobađa ne samo ličnu energiju, već oslobađa i svest, jer gubitak lične energije nije nenadoknadiv. U "ispražnjenu" svest uliva se nova količina primarne energije, a čovekova svest postaje bistrija i jasnija.

Religija je nastala kao potreba ljudi da dosegnu onu unutrašnju svesnost, odnosno kao težnja za organizovanim osvešćenjem. Dve združene svetlosti daju mnogo jaču svetlost, tako dve združene svesti daju mnogo čistiju svest. Zato su se ljudi organizovali, a i dan danas se organizuju, prema pripadnosti merenoj unutrašnjom svesnošću.

Seks je takođe prvobitno bio proglašen za greh samo ako je bio predoziran, jer akumulirana lična energija neminovno dovodi do proboja svesti u više sfere, a manifestovana seksualnost troši baš tu vrstu energije. Kasnije je i ovaj razlog postao dogma, nešto što se poštuje bez razumevanja.

Rekla bih da je osećaj greha duboko ukorenjen u svakom čoveku.

Jeste, ali samo kod ljudi koji imaju veoma čvrstu Sekundarnu ličnost. Prvobitni greh je nastao kao  odraz podele sopstvene svesti, odnosno potiskivanjem sopstvenosti, koja je Primarna ličnost. Svaki čovek u sebi oseća krivicu kojoj i ne zna uzrok, pa je to nazvano osećajem prvobitnog greha. Krivica se oseća prema "zaboravljenoj" Primarnoj ličnosti, jer kad god se ona nekontrolisano pojavi, najčešće u stanju pijanstva, tada okolina neminovno reaguje osudom.

Da, ponekad i sama osetim krivicu zbog otvaranja duše prema nekim osobama koje to realno ne mogu da shvate.

Ali ti to činiš na prihvatljiv način i njima to svakako prija, jer otvarajući svoju Primarnu ličnost ti povoljno utičeš na njih, omogućavajući im da se i sami donekle otvore. Onoliko koliko mogu bezbedno da podnesu sopstvenost. Tvoja dugogodišnja zabluda bila je da su i oni sami svesni svoje Primarne ličnosti, zato si se mnogo puta razočarala uvidom da su to ipak bili samo njihovi svetli trenuci.

Ludilo - pomerena Slika sveta

“kibicere za stolom obliva znoj doh kihot i vetrenjača groga od monokla kristoferovog oka tipologije teslinog otvaranja tarota treptajem oka konoplja sukno kostreš ko jer karta k.k e a da vidiš tek njuuuuuuuuuuuuuu.

misli mene gone orgone perpetu mobile kabalica alica tantrica mantrica i kosa crta eto put puta jetoooooioioi tinta.” – reče ona na svom profilu…

A prelistavajući tekst nađoh da si odgovorio sledeće: “Pomeranjem, tačnije proširivanjem granice razuma stvorila si veliki prostor između centra i periferije. Delovanje Centripetalne sile postaje veoma jako i da nema stare slike sveta, koja deluje centrifugalno, došlo bi do rasplinjavanja razuma. Zbog toga te opsedaju besmislena i beznačajna dnevna događanja, dok istovremeno osećaš visoki napon, koji dolazi zbog dejstva Centripetalne sile i priliva nove energije.”

Da li njen tekst, koji definitivno nije pisala normalna osoba, znači da ju je povukla Centripetalna sila i da je njen razum rasplinut, što na pojavnom planu daje ludilo?

A možemo reći i da piše poeziju. Jer to što je ona napisala u stanju pomerenog uma liči na poeziju – to je ono kad čovek pokušava da se iskaže i sakrije istovremeno pa piše stilske asocijacije. Onda to isti takvi prozovu poezijom. Ovo je, doduše, bez stila, ali podseća…

Malo šale u ozbiljnom tekstu i malo ozbiljnosti u šaljivom.

Dakle, pošto poznajemo osobu čije si reči citirala, možemo i da je analiziramo jer smo bili učesnici događanja na neki način. Ovde je bio problem u spiritualnom egoizmu. Sekundarna ličnost je imala neodoljivu potrebu da bude drugačija, posebna, pa se svim silama trudila da dosegne primarno i svima dokaže da je uspela u “nemogućem” i da ona može da obitava u predelima visoke svesti bez problema. Naravno, zanemarila je bazu, matricu svakodnevnog razuma i na kraju je došlo do rasprskavanja. Polje u koje je ušla donelo joj je osećaj neopisive slobode, jer više nije bila vezana ni jednom konvencijom koju bi joj nametala Sekundarna ličnost, tako da je počela da se ponaša kako hoće i priča šta želi ne mareći za to da li je sagovornici razumeju ili ne. Ovo je pogrešna upotreba lične slobode.

Da li to znači da je ona konačno oslobođena?

Na neki način jeste, uz realnu opasnost da bude zatvorena u neku duševnu bolnicu. No, ona će i tamo biti slobodna, jer sloboda je stanje svesti.

Sad si me neizmerno iznenadio! Nisam očekivala ovakav tok razgovora. Po ovome mogu zaključiti da je ludilo poželjna kategorija svesti?

Naravno da nije poželjna kategorija svesti, samo sam odgovarao na tvoja pitanja. Ona jeste slobodna jer nema kontrolu, ali cilj duhovne evolucije nije nekontrolisana sloboda već sloboda kroz svesnost. Sloboda kroz izbor situacija u kojima je potrebna lična odgovornost, sloboda kroz svesnost pristajanja na neke uobičajene konvencije. Sloboda od vezanosti za situacije, tačnije za slepo emotivno reagovanje na neke situacije.

Jednom prilikom si pisala na temu “Da li su sloboda i ljubav međusobno suprotstavljeni”. Odgovor leži u svesnosti, jer ogromna razlika je između stanja svesti “ja te volim i ne mogu da živim bez tebe” i “ja te volim zato što si to što jesi”.

Vratimo se temi “ludilo”. Ona je pukla jer je zašla u polje visoke svesti bez oslonca čvrstog razuma. Šta se događa sa drugima, koji nisu u metafizičkim vodama a ipak polude?

Takvim osobama ludilo je bekstvo iz okruženja koje ne mogu da podnesu a ne žele da mu se prilagode. I u ovom slučaju je u pitanju pobuna Sekundarne ličnosti i težnja Primarne da se ispoljava, ali na nižem nivou svesnosti. Osoba prosečne svesti, koja poludi, stvara neku sopstvenu sliku sveta u kojoj živi, jer joj se ponuđena slika ne dopada, da tako kažem. Ugao gledanja na stvarnost se menja i takva osoba ima sopstveno tumačenje onoga što vidi oko sebe tako da reaguje u skladu sa sopstvenim viđenjem, koje drastično odudara od kolektivnog viđenja stvarnosti.

Rekli smo da je Kolektivna slika sveta dogovorena percepcija i stoga ogromna većina ljudi svet vidi isto. Da ponovim, to je dobro jer se ljudi susreću u poznatim okvirima i lakše se razumeju, jer se mnoge stvari podrazumevaju pa ih ne moraju dodatno objašnjavati jedni drugima. Lude osobe vide svet oko sebe na neki drugi način, ali se retko kada trude da ostalima objasne sopstveno viđenje.

Ludaci su često promenljivog raspoloženja, ili su izuzetno dobro raspoloženi i sve im je smešno, ili su agresivni i opasni po svoju okolinu. Mislim da su baš po tome i prepoznatljivi.

Dobro su raspoloženi jer se osećaju nesputano i slobodno. Agresivni su kad osete da neko namerava da im poremeti samostvoreno stanje svesti, jer u ludilo i jesu pobegli da bi izbegli sliku sveta koja ih previše sputava i zarobljava.

Često se smeju bez razloga…

To ti vidiš tako. Njihov razlog za smeh je isti kao tvoj, jedino što vam se ugao posmatranja stvarnosti znatno razlikuje pa ono što je njima smešno tebi je sasvim normalno.

A koji je razlog za smeh? Uvek me je to interesovalo ali nikada nisam uspela da dokučim.

Iskakanje iz konteksta. Slika sveta ima svoja strogo utvrđena pravila. No, pošto je slika sveta veštačka kategorija dogovorene stvarnosti, svaki upliv stvarnosti i njeno razobličavanje donosi smeh. Hajde da analiziramo neki vic, bilo koji.

Evo… samo da pronađem neki koji će u meni izazvati smeh…

Pijanac dolazi kasno noću na parking, ubacuje novčić u parking – časovnik, i konstatuje:
- Kakva luda noć! Oslabio sam 47 kilograma....!

1. Kad bi šetanje bilo zdravo, poštar ne bi nikad umro
2. Kit pliva ceo dan, jede samo ribe i pije vodu pa je ipak debeo
3. Zec trči i skače, jede samo povrće pa živi samo 10 godina
4. Kornjača ne trči, ne skače, ne radi ništa al zato živi 300 godina
.........ZAKLJUČAK: KAKVA DIJETA I REKREACIJA JA NE RADIM NISTA

Sjajni primeri. Parking sat liči na vagu, ima skazaljku i brojeve, isto kao vaga ali služi sasvim drugoj svrsi. Pijanac je u stanju delimično pomerene svesti, vidi sličnost ali i dalje je svestan kolektivne slike, što u njemu izaziva čuđenje a u tebi, koja stvarnost posmatraš na nivou dogovorenog – ovo je smešno.

Drugi vic je tipičan primer preklapanja stvarnosti i kolektivne slike sveta. Kolektivna slika sveta iskače iz svog šablona dogovorene stvarnosti a to u tebi izaziva smeh.

Dakle, lude osobe mnogo češće vide iskakanje slike sveta iz konteksta i zato se stalno smeju. Ostali to ne razumeju pa reaguju sa nelagodom. Jednim delićem svoje svesti osećaju tu totalnu slobodu koju imaju lude osobe pa ih to ljuti, jer sami nisu slobodni.

Hm… ishvalio si ludilo… prosto mi dođe da se otkačim i pridružim tom veselom narodu.

Nisam ga hvalio, to je bilo tvoje tumačenje, bazirano na ličnoj slici sveta. Ja sam samo konstatovao.

Zašto onda ludake zatvaraju u ludnice, daju im lekove za smirenje, vezuju ih…

Ludu osobu u ustanovu smešta porodica. A pošto oni osećaju u sebi totalnu slobodu, njima je neshvatljivo zašto bi ih iko zatvarao u ograničen prostor i pokušavaju da odatle izađu. Kad im se ne udovolji postaju agresivni, zato ih vezuju. Lekovi imaju istu svrhu. Umrtve nervni sistem, blokiraju volju i luda osoba je ponovo vezana, samo drugom metodom.

Kolektivna slika sveta nalaže društvenu korisnost svake osobe. Rad je uglavnom prinuda. S druge strane, rad je neophodan radi opstanka zajednice. Luda osoba ne pristaje na prinudu i ne želi da radi ono što joj se ne dopada, ne mareći za zajednicu. Zato je zajednica izoluje jer je beskorisna. Pri tome je izopštava iz društva, izbacuje je kao nepotrebnu jedinku. I zato se prema ludacima oseća prezir. Tipično delovanje kolektivne slike sveta.

I dalje ovo vidim kao preporuku da je ludilo dobro…

I dalje prilagođavaš moje reči sopstvenom viđenju stvarnosti… Kad je tako, zašto se i ti ne otkačiš i pridružiš “oslobođenima”?

Ne mogu… ne želim.

Naravno da ne želiš jer ludilo i nije cilj. Ludilo je samo stramputica koja ne vodi nikuda.

Cilj je osvešćenje, shvatanje stvarnosti onakvom kakva jeste i prilagođavanje samo u neophodnoj meri. Kolektivna slika sveta je stvorena radi lakše komunikacije među ljudima, rad radi očuvanja zajednice je takođe potreban jer zajednica je zaštita. Naročito je zaštita i očuvanje telesnog bivstvovanja, a telo je nosilac duha kome je cilj svesnost.

Odgovornost i svesna volja su baza na kojoj duh može nesputano da se razvija posmatranjem i samoposmatranjem. Sveta i sebe u svetu. Šta je svet i koliko se mora a koliko treba prilagoditi dogovorenoj stvarnosti. Biti svestan sopstvenih reakcija, ne reagovati po naučenom automatizmu.

Meditacija je odustajanje od napora postojanja

Kada se osetim napetom, osećam kao da mi je u pleksusu vezan neki čvor. Meditacija taj čvor otpušta. O čemu se radi?

Meditacija, onda kada je potpuna, predstavlja odustajanje od napora postojanja. Postojanje, u smislu fokusiranja svesti, predstavlja napor, jer svest se skuplja u izoštrenu tačku, kojom percipira svet. To zahteva konstantno ulaganje energije, a Primarna svest je kontrolor koji životnu energiju usmerava prema centrima kojima je neophodna. To je kao električni uređaj koji je neprekidno na „stand by“.

U stanju meditacije energija je jednostavno latentno prisutna, svest je opuštena i bez usmerene pažnje. To je stanje čistog postojanja. Ovo stanje smiraja postiže se zaustavljanjem toka misli.

Da li se misli mogu potpuno zaustaviti?

Primarna svest je pokretač misli, odnosno misli su kretanje fokusirane svesti i zapavo predstavljaju „informatički servis“. Mislima se kontinuirano prenose (donose) informacije o okruženju. Na drugom nivou, kada nema događanja u okruženju, već osoba razmišlja o nekom događaju, misli kruženjem oko centralne teme donose određene zaključke, sabirajući ih u iskustveni materijal, koji se zaim zbira sa prethodnim iskustvenim materijalom koji je slične ili analogne prirode sa datim iskustvom odnosno događajem.

Sve ovo dešava se na primarnom planu svesti, može se reći na nesvesnom nivou, a životna energija služi kao pokretač.

Misli deluju kao neprekinuti tok unutrašnjeg dijaloga, međutim i ovde postoji pauza između dve misli, isto kao što postoji pauza u govoru, da bi se udahnuo vazduh. Pauze u govoru ne primećujemo, jer mehanizam slušanja ih jednostavno ignoriše, da bi se pratio tok izlaganja. Ukoliko bi smo obratili pažnju na te pauze u govoru izgubio bi se kontinuitet priče, odnosno teme. Isto pravillo važi i za tok misli. Ukoliko bi smo obratili pažnju na pauze između dve misli, kontinuitet misli bi postao raštrkan i prilično haotičan.

Tok kretanja misli je jedan od mehaničkih procesa, svaka misao je analogijom povezana sa svim drugim misima, tačnije sa svim drugim temama koje mogu da postoje u jednoj svakodnevnoj svesti. Kod spontanog razmišljanja, svaka pauza između dve misli nosi mogućnost da se analogijom pređe na neku drugu temu, koja na prvi pogled nema nikakve sličnosti sa prvobitnom temom. Hajde da pokušamo sa tvojom svešću kao primer. Počnimo sa rečju „krava“ a ti nastavi spontan tok.

Ok. Krava = livada = bele rade = fotografija sa bratom = crno bela fotografija = foto aparat = umetnička fotografija.

Eto, od reči „krava“ stigla si ličnim analogijama do umetničke fotografije. A mogla si da kreneš i drugim putem od iste reči.

Krava = seosko dvorište = krava je ogromna i plaši me = Tara i krava koja stoji na putu = oblak se pretvara u gustu maglu = strmina i potok = Tara je prelepa.

I tako u nedogled. Kada bi čitav sat pratila analogije koje proizilaze iz samo jedne reči, mogla bi da stigneš do najdubljih nivoa sopstvene svesti, naravno pod uslovom da sve analogije zapisuješ, jer pošto su sve istovremeno prisutne u tvojoj svesti, one nemaju poseban značaj, stoga se i ne pamte.

Analogijama smo stigli malo dalje od mog pitanja. Dakle, kako se može zaustaviti tok misli?

Jednostavno (ali ipak teško izvodljivo) treba uočiti pauze između dve misli, a onda se potruditi da ih produžiš. Ovo se može postići samo, jedino i isključivo u stanju meditacije, kada nema dotoka utisaka sa strane. Pokušaj da se izdvojiš iz toka sopstvenih misli tako što ćeš da ih posmatraš. Misli imaju svoju magnetsku privlačnost za svest, jer one zapravo oblikuju viđenje stvarnosti, pa će ti se veoma često desiti da te povuku u svoj tok i ti ćeš se potpuno uživeti u razmišljanje, zaboravljajući pri tome šta ti je bila prvobitna namera. No, najvažnije je da se ne uzrujavaš zbog toga, jer bilo kakvim emotivnim reagovanjem ti ćeš uliti dodatnu energiju u sam mehanizam razmišljanja i on će postati još jači i sve vie i dublje će te voditi u uživljavanje. Zato, kad god primetiš da si prestala da posmatraš sopstvene misli, jednostavno se vrati na početnu tačku i nastavi da ih posmatraš.

U početku ćeš mnogo češće biti uživljena u tok misli nego što ćeš ih posmatrati, ali zakoni priode su mehanizmi delovanja te iste prirode i važe i za svest, odnosno misli. Upornim pokušavanjem ili vežbanjem, ako više voliš taj izraz, izgradićeš nov mehanizam koji će se zvati „svest zaustavljenih misli“. U takvom stanju svesti moći ćeš da se opustiš i zaista odmoriš.

Vratimo se pitanju napetosti i meditacije. Primećujem da sam napeta i ujutru, kada se probudim.

Zato što razmišljaš i u snu.

Neko mi je rekao ili sam negde pročitala da u snu nema misli.

Taj neko je u zabludi,jer nije uspeo da shvati ni prirodu misli ni prirodu sna, već je na osnovu sopstvenih analogija doneo gotov zaključak, čime je stavio tačku na mogučnost daljeg zaključivanja. Tako uvek biva: zaključak o nečemu je završetak analize i konačna ocena.

Misli se nastavljaju i u stanju sna, tačnije, san predstavlja realizovane misli. Da se vratimo na već rečeno: posmatranje misli ima tendenciju da te povuče u svoj tok, a tada situacije proživljavaš ponovo u svojoj svesti sa ne manjom istinitošću nego u realnom dešavanju istih. Ono što ti označava da si bila uživljena u sopstvene misli odnosno da si sanjarila, je trenutak kada se umeša dnevna svest, skrećući ti pažnju na događanje koje se upravo dešava. U stanju snova nema dnevne svesti, jer nema ni objektivnih događanja, tako da se neometano uživljavaš u vizuelno oblikovan tok sopstvenih misli.

A kako onda imamo nelogične situacije u snovima?

Nelogične su sa aspekta dnevne svesti, kada se sutradan setiš detalja nekog sna. U snovima nema tog osećaja nelogičnog, osim osećaja blagog čuđenja kada se sklopi neka nemoguća situacija. U snovima takođe nema negacija jer snovi su veoma bliski stanju Primarne svesti.

Objasni mi onda logiku skorašnjeg sna, gde potencijalnog ljubavnika ocenjujem sa „ima oko sto kilograma živog mesa na njemu“. Kakve veze imaju seks i živo meso?

Velike veze, a analogija je duboko u iskustvenom materijalu tvoje svesti. Ponašanje muškaraca prema tebi, od ranog devojaštva, bilo je usmereno isključivo na tvoje telo (meso) a kasnije si ti njih počela da doživljavaš kao „meso za uživanje“. Logično, zar ne? Samo treba da znaš kojim putem treba da pratiš svoje analogije.

Sećanja su oklop

Nalazim se u čvoru problema. Uočila sam problem, ali mu ne vidim uzrok. Bojim se za sopstvenu budućnost.

            

Bojiš se za budućnost? Kako možeš da se bojiš nečega što (još) ne postoji? Bojiš li se vampira, vukodlaka, vanzemaljaca, mraka u sobi?

        

Ne, naravno.

             

Sve napred pobrojano su imaginacije, strah od nečega što bi eventualno moglo da se pojavi i ugrozi te. Pod pretpostavkom da vampiri i vukodlaci zaista postoje, sagledajmo realnost njihovog konstantnog prisustva u tvom neposrednom okruženju, odnosno latentne pretnje da ćeš biti direktno ugrožena. Iz istog razloga možeš se bojati tigrova, odnosno ajkula. Ova stvorenja zaista postoje i mogu biti opasna, stoga bi tvoj strah bio sasvim realan, ali samo pod uslovom da se ajkula ili tigar nalaze na jedan metar udaljenosti od tebe. U svim drugim situacijama strah je neosnovan.

            

Isto važi i za budućnost. Budućnost ne postoji. Ono što ti u ovom trenutku smatraš za budućnost (koja te plaši) je efekat projektovane prošlosti, efekat sećanja na ono što je bilo i strah da se to isto ne ponovi. Znači, plašiš se prošlosti, a pošto tvoj racionalan deo uma uviđa da se ne možeš plašiti nečega što odavno ne postoji, ti si svom strahu pronašla razlog koji se zove projektovana budućnost i zato strepiš. Tu je koren tvog čvora problema, nigde drugde.

            

Ali ako realno sagledamo događanja bliske prošlosti, očekivano je da će i budućnost biti ista takva.

            

Pogrešno. Već sutra se može dogoditi neočekivani preokret. Kako će tada zvučati tvoja pređašnja konstatacija? Smešno. I sama ćeš se smejati svojim bezrazložnim strahovima.

            

Zapamti: budućnost ne postoji. Prošlost je posledica efekata sećanja. Jedino što zaista postoji je sadašnjost. A ti je ne primećuješ jer si okupirana prebiranjem po materijalu sećanja i od toga gradiš očekivanu budućnost. Obzirom da su sećanja odraz trauma, najbolje i najjače se pamte loša dešavanja, a ako gradiš (projektuješ) budućnost na bazi takve prošlosti, šta drugo možeš da očekuješ od budućnosti nego nastavak prošlosti. Zato osećaš strah.

            

Oslobodi se toga i živi u sada.

             

Kastaneda to naziva „brisanjem lične istorije“. Uspela sam donekle da shvatim taj balast i odreknem se velike količine sećanja na prošlost, ali sada imam konflikt sa okolinom koja to ne može da razume i koja mi se otvoreno čudi sa neodobravanjem.

            

Čiji život ti živiš, svoj ili njihov? Čiju svest ti nosiš, svoju ili njihovu? I zašto uopšte imaš potrebu da bilo kome objašnjavaš bilo šta? Kao da se pravdaš zbog toga što si se odrekla dela tereta sopstvene svesti. Pa nisi taj deo tereta prebacila bilo kome drugom. Jednostavno si deo nematerijalnog prepustila nematerijalnom.

             

Ljudi uživaju u tome da neguju uspomene. Osećala sam se kao stranac na proslavi godišnjice mature, jer su moji školski drugovi i drugarice sa uživanjem prebirali  po zajedničkim uspomenama. Osećam se „isprano“ kad na porodičnim okupljanjima po ko zna koji put prežvakavaju priču o razvodu jednog te istog člana porodice. Zašto je ljudima toliko  stalo do uspomena, koje su zapravo prepričavanje prošlosti? 

            

Gladni su emocija. Život koji žive je dosadan i bezsadržajan. Reč „prežvakavanje“ je savršen opis za prepričavanje već prepričanih događaja. Pričom, naročito ako je tužna, osoba se uživljava u doživljaj koji je arhiviran u umu i iz njega izvlači ostatke emocija, koje su memorisane zajedno sa slikom. Zapravo se prežvakavaju ostaci emocija. I to smatraju sasvim ispravnim. A kada bi im rekla da je to isto kao kad bi vratili u usta sadržaj želuca, rekli bi ti da si totalno poludela. A to je zapravo isti proces. Jedino što u umu nema kiseline koja bi razložila uneti materijal.

            

A može li se taj materijal sećanja nekako svariti u umu? 

            

Može, naravno. Jedino je potrebno shvatiti da uspomene ničemu ne služe, osim kao lična zabava u trenucima dokolice. A i tada se može pronaći mnogo bolja zabava nego što je prebiranje po uspomenama.

            

Da, ali najbolja komunikacija između dve osobe je onda kada otvoreno iznose svoje uspomene. Takvi razgovori doprinose osećaju bliskosti.

          

Dobro zapažanje, ali sa pogrešne strane! Otvoreni razgovori o sopstvenim uspomenama su samo kanal za uspostavljanje bliskosti, za boljim upoznavanjem odnosno neometanim protokom energije. Oni služe kao „ventil“. Takvim razgovorima se dozvoljava ličnoj energiji da se neometano ispolji, da se ulije u drugu osobu i primi energija te druge osobe. Energetski gledano razgovor je suvišan da bi do razmene energije došlo.

            

Osim toga, takva vrsta komunikacije predstavlja opisivanje sopstvenosti, opisivanje sopstvenih okvira ispoljavanja. Ako osobi sa kojom komuniciraš ispričaš svoje tajne, a i to su delovi uspomena koji su rezervisani samo za odabrane, time ćeš joj pokazati u kojoj meri si bila spremna da narušiš uvaspitane norme ponašanja, odnosno do kog stepena slobode si stigla.

            

Naravno, već sama činjenica da si te događaje sakrila od očiju javnosti pokazuje da nisi oslobođena, već da samo pokušavaš da se oslobodiš, ali neuspešno.

           

To onda znači da se nikada i ničega ne treba sećati? Šta sa sećanjima na drage osobe kojih više nema?

         

Stvarno si majstor za izvrtanje činjenica!

             

Postoje li činjenice? Ili su to samo lični uglovi gledanja na stvarnost?

            

Ponovo dokazuješ da si majstor, ovoga puta majstor polemike. Ali da se vratimo tvom pitanju.

            

Svaka uspomena je zaokruženo sećanje na neku osobu i događaj vezan za nju. Uspomene na osobe kojih više nema predstavljaju  potrebu za njihovim prisustvom, odnosno njihovom energijom. Pošto ih više ne možemo imati u neposrednom kontaktu, pribegavamo uspomenama da bi smo ponovo doživeli njihovu energiju koju smo akumulirali za vreme kontakta sa njima. Obično su to sećanja na lepe događaje, jer uvek tražimo samo prijatnu razmenu energje, a svađi pribegavamo kada do te energije ne možemo da dođemo uz pristanak druge osobe, već moramo da je otimamo.

            

Ljudi definitivno vole svoje uspomene. Zato se rado fotografišu ne bi li bolje i preciznije zadržali sećanje na trenutak. 

            

Najčešće se fotografišu prijatni momenti, veseli trenuci ili utisci sa putovanja. Vizuelne doživljaje uvek prate i emotivni doživljaji, pa je prebiranjem po fotografijama moguće setiti se i nekog trenutka koji nije bio toliko značajan da bi bio zapamćen. 

            

Zašto su sećanja oklop? 

            

Zato što predstavljaju neki vid prizme kroz koju se posmatra svet. Čovekova svest i inače svoje okruženje posmatra kroz prizmu sopstvenih iskustava i sve doživljeno prolazi kroz taj filter, čime dolazi do iskrivljene slike stvarnosti. Nije redak slučaj da se ljudi posvađaju zbog nerazumevanja, odnosno sučeljavanja sopstvenih različitih uglova gledanja na stvar, a radi se o istoj stvari. Ono što je za jednog dobro i poželjno, za drugog može biti izrazito loše. Recimo: nečija bivša žena je stalno čitala knjige, jer je za nju to bio način bežanja od stvarnosti koja joj se nije dopadala. Muževljevo iskustvo je da je čitanje knjiga loša stvar, jer su ga knjige odvajale od žene, sa kojom  nije  mogao da uspostavi komunikaciju. I sada kada vidi bilo koju ženu da čita knjigu, njegova svest mu prezentuje nemu atmosferu u kući i bivšu ženu koja čita knjigu, te on reaguje negativno.

            

Da nema sećanja na neprijatno iskustvo, koje je postalo samo utisak negativnog u svesti, on ne bi negodovao kad vidi ženu koja čita.

             

Može li se živeti bez sećanja? Zar to ne bi umanjilo značaj emocija koje se javljaju kada se dve drage osobe susretnu posle dužeg vremena? 

            

Nepotrebno je ljubav doživljavati kroz prizmu sećanja na stare emocije. Sećanje na detinjstvo provedeno sa sestrom nije razlog da se sada raduješ susretu s njom. Jer pored sećanja kako ste lutkama pravile frizure i u tome uživale, u tvojoj memoriji sačuvano je i sećanje da ti je uzela jednu lutku i da si bila mnogo ljuta na nju. U prvi mah verovatno nećeš biti svesna i ove neprijatne emocije, vezane za vaše detinjstvo, ali ovo potisnuto sećanje može u  jednom trenutku da proizvede zlurad komentar, zbog koga ćeš se posle kajati.

            

Osobu treba voleti sada, ovog trenutka, radovati se sada zbog susreta. Ljubav je voljna razmena energije i kao takva ona prija. Ti svoju sestru, ili bilo koju drugu osobu, voliš i prija ti njeno prisustvo, jer ti prija energija te osobe. Sećanja na zajedničke trenutke ne treba da budu razlog za ljubav.

           

Ali ipak se ne može voleti nepoznata osoba. Za osobu koja se voli mora da postoji neka veza, lični kontakt, zajednički trenuci.

            

Tačno. Ali razdvoj sećanja na zajednički provedeno vreme od emocija. O tome govorim - da nije neophodno sećanje da bi se volela druga osoba.

            

A kako neko može da voli neku javnu ličnost, iz sveta glume, muzike ili politike?

            

To nije ljubav, jer ljubav podrazumeva uzajamnu razmenu energije.

             

Hoćeš reći da takva osoba ne oseća ljubav prema nekoj estradnoj zvezdi? 

            

Oseća ljubav, možemo da upotrebimo tu reč, jer nemamo drugu koja bi je zamenila. No, u ovoj situaciji u pitanju je jednousmeren odliv energije i zato liči na ljubav. U ljubavi dajemo energiju i primamo je. Kod obožavanja neke javne ličnosti takođe dajemo energiju, zato je  osećaj identičan, pa ga nazivamo ljubav, zbog poređenja sa poznatim osećajem. Ali upravo ova situacija pokazuje da su sećanja nepotrebna da bi se neko voleo, jer sa tom estradnom ličnošću nema zajedničkih trenutaka koji bi ih povezivali. Osim gledanja nekog filma ili javnog nastupa. S tim što opet nema interakcije i uzvratnog dejstva lične energije.

                         

Zašto je življenje u sećanjima odlika starenja, odnosno starih ljudi? 

            

Stari ljudi imaju prilično životnog iskustva, sve što su dozvolili da im se dogodi - dogodilo im se, a nemaju višak energije u sebi koji bi ih nagonio na nova dešavanja i nova iskustva. Oni su zatvoreni prema životu, prema protoku života, vreme uglavnom provode jednolično pa su im sećanja izvor radosti i lepih osećaja. No, tako zatvoreni za sadašnjost oni propuštaju bilo kakvu priliku za novinama koje bi im osvežile život.

           

Znači, sećanja treba odbaciti kao nepotrebnu kategoriju svesti?

             

Sećanja nisu nepotrebna kategorija, opet izvrćeš stvari. Sećanja su omotnica, odnosno podloga iskustvima. Iskustvo bez sećanja na situaciju nema dovoljnu snagu dejstva. Ono što zapravo želim da kažem je da ne treba sećanja staviti u prvi plan svesti, jer ona predstavljaju neku vrstu kočnice za nova doživljavanja i nova iskustva. Osoba koja je zaglavljena u sećanjima zapravo živi u sopstvenoj prošlosti, svest joj je okupirana prošlim događajima i zato nije otvorena za nova događanja i nova iskustva.

            

Živeti u sećanjima je isto kao i hodati ulicom dok ti je glava okrenuta nazad. Sudar sa banderom je više nego neminovan.

Originalnost

Čovekova generalna težnja je da bude originalan, jedinstven i neponovljiv. Da li biti jedinstven znači i biti slobodan?

                                                                                         

Težnja za različitošću od mase sličnih jedinki znači neku vrstu pokušaja oslobađanja od kalupa univerzalnog života. I u tom smislu posmatrano, biti originalan znači biti slobodan od ustaljenih obrazaca ponašanja. Međutim, priroda se već unapred postarala da sve jedinke u okviru jedne vrste budu nijansirano različite, tako da je svaki pokušaj jedinstvenosti da sebe napravi jedinstvenom, opasan zadatak koji može odvesti jedino u plagijat, ponavljanje nečeg već stvorenog.

            

Odakle izvire potreba za kreativnošću, kao ispoljenjem sopstvene originalnosti? Neki filozofi tvrde da je već sve stvoreno i da je svaki pokušaj stvaranja unapred osuđen na plagijat.

            

Potreba za kreiranjem, kao neprekidno novim stvaranjem, potiče iz potrebe samog duha da se obogati ispoljavanjem na nov način.

          

 Ovo je malo u suprotnosti sa prethodno rečenim. 

            

Svaki pokušaj čoveka da napravi nešto novo, da bude originalan, vodi ili u ponavljanje ili u novinu, a sve zavisi iz kog motiva dolazi taj pokušaj. Ukoliko potreba za novinom dolazi iz ega, kao potreba za razlikovanjem od ostalih ljudi, koji će onda veličanjem stvaraoca dati javnu potvrdu njegove posebnosti, tada je veoma lako da kreativnost počne da plagira sebe samu. Priznati umetnici postanu javne ličnosti svojim delima, koja u sebi neminovno sadrže ispoljenu kreativnost duha. Pokušaj nastavljanja kreiranja, koji ovoga puta dolazi iz racionalnog dela, neminovno učini da umetnik oponaša samoga sebe. 

            

Da li nas ispoljena kreativnost zaista oslobađa? 

            

Kreativnost oslobađa zatvorene i sputane delove sopstva, u tom vidu kreativno izražavanje je zaista jedan vid oslobađanja. Umetnost je verovatno jedina strana života koja samom svojom suštinom izlazi iz okvira svakodnevnog življenja i razmišljanja.

          

Za umetničko izražavanje možemo reći da je putokaz kako koristiti već postojeća pravila da bi se došlo do slobodnog izraza. Pravila su po definiciji ograničavajući faktor s jedne strane, ali i neophodan obrazac da bi razumevanje bilo moguće. Svaki vid umetničkog izražavanja ima svoju formu, bilo da je u pitanju reč, boja ili nota.

            

Ono što zaista može osloboditi jeste svesnost o sputanosti, ali puna svesnost o "svakoj rešetki sopstvenog kaveza". Umetničko izražavanja dolazi kroz inspiraciju. Inspiracija je unutrašnji naboj koji želi da se ispolji, jedan specifičan višak sopstvenosti koji želi da izađe van. Obično je to naboj sputanog dela sopstva, jer početni ventili inspiracije potiču iz osećaja nezadovoljstva ili patnje. Umetničko izražavanje tu postaje ventil. Kasnije, pročišćenjem tehnika izražavanja, umetničko delo počinje da prihvata neke norme, odnosno pravila, čime postaje javno priznato. Originalan je onaj umetnik koji uspe da ispoštuje dogovorene zahteve kvaliteta, a pri tome ipak ostane dosledan sebi.

            

Može li se to?

            

Može, jer određenim tehnikama i pravilima energiji se zapravo pruža model za izražavanje, neka vrsta okvira u kome je dalji iskaz potpuno slobodan. Okvir koji ti koristiš je gramatika, a to ti ni malo ne smeta da se kreativno izraziš i to u pokušaju da budeš originalna. 

            

Pomenuo si "poznavanje svake rešetke sopstvenog kaveza". Šta to znači? 

            

Čovek je sputan od samog rođenja. Njegov lični iskaz ograničen je vaspitavanjem i voljnim prihvatanjem normi, usled čega je podelio sopstvenost na ličnu i dozvoljenu, odnosno Primarnu i Sekundarnu ličnost. "Svaka rešetka sopstvenog kaveza" je zapravo svaka naučena osobina, svaki naučeni stav o životu, koji se dalje upotrebljavaju mehanički. Svesnost o mehaničnosti  neće srušiti mehanizam već će mu, naprotiv, pomoći da bolje funkcioniše. Svesnost podrazumeva na prvom mestu razumevanje neophodnosti jednog mehanizma ili obrasca ponašanja, ali istovremeno znači i ne prijanjanje za njega. Jednostavno rečeno, ta svesnost podrazumeva poznavanje sopstvene Sekundarne ličnosti i jasno prepoznavanje kada Sekundarna ličnost falsifikuje stvarnost koju je prepoznala Primarna ličnost.

            

Originalnost je manifestacija Primarne ličnosti, inspiracija je potreba te iste Primarne ličnosti da se iskaže. Otuda osećaj slobode i novine u svemu stvorenom na polju umetnosti. Primarna ličnost, što je zapravo sama suština svakog čoveka, je ona jedinstvenost koja svakog čoveka čini posebnim, iako svi zapravo pripadaju jednoj kolektivnoj ličnosti koja se zove: čovečanstvo.

            

Gde je tu put ka slobodi?  Možda u težnji svakog čoveka da bude slobodan, mada niko ne zna šta taj krajnji i konačni cilj podrazumeva. 

            

Umetničko izražavanje, kroz večitu potrebu da se bude originalan, drugačiji, predstavlja potrebu sopstva da se iskaže. Umetnik je obično svestan inicijalnog motiva koji ga je naveo da se izrazi, i po tom inicijalnom motivu on i nadeva ime stvorenom delu. Međutim, ono u sebi sadrži mnogo toga što nije uočeno u prvom izlivu. Svako delo predstavlja jedan deo sopstva i analizom iznetog unutrašnjeg materijala može se doći do dubokih uvida o sebi samom. 

           

To važi za stvaraoca, a šta je sa ljubiteljima umetnosti? 

            

Umetnik je deo duše čovečanstva. To je čovek koji je pronašao način da izrazi deo sebe. Drugi čovek, koji je posmatrač umetničkog dela, učestvuje u njemu tako što duhom prepoznaje poruku sadržanu u samom delu. To mu pomaže da i sam sagleda sopstvena ograničenja, prepoznavajući sebe kroz drugog. 

           

Mnogi profesionalni kritičari se sada neće složiti sa iznetim tvrdnjama. 

           

Kritičari daju informaciju o zadovoljenju normi i poštovanju pravila. To je njihova osnovna uloga. A umetnost se stvara radi duše publike, ne radi kritičara. 

           

Zašto svaki čovek nije umetnik? Valjda je svaki čovek podeljen iznutra. 

            

Mnogi ljudi su prihvatili civilizacijski stav da ne mogu svi biti umetnici, pa stoga i ne pokušavaju. Tačnije, ne primećuju da su mnoge manifestacije njihovog života zapravo mala umetnička dela. 

           

Koliko nas originalnost oslobađa? 

            

Onoliko koliko smo svesni potrebe da se izdvojimo iz mase dogovorenih vrednosti. Svako oponašanje stila je prilagođavanje već viđenom. To je kao promena rasporeda stvari u istom zatvoru, dok sam zatvor ostaje isti.

Lutke i igranje

U jednoj informativnoj emisiji čula sam reč, koja je zazvonila kao ključ kada padne na mermerni pod: lutke. Govorili su o lutkarskom pozorištu, što već pokazuje da lutke glume stvarna dešavanja. Prilično dobra asocijacija za tumačenje stvarnosti i sopstvene uslovljenosti u toj istoj stvarnosti. Zar nismo svi mi samo lutke na pozornici?

       

Ako svet i stvarnost uopšte sagledamo na način uvežbanog ponašanja, onda svi mi zaista jesmo lutke na pozornici. Marionete, jer svačiji život je u tuđim rukama, bilo da su to roditelji, bračni drug, poslodavac, država, političko ubeđenje ili verovanje u neminovnost događaja, zlu sudbinu ili lošu karmu. Svi mi živimo svoje živote po tuđem diktatu, a da toga često uopšte nismo svesni, iako se uporno opiremo, tražeći neku neodređenu slobodu.

           

Postoji li sloboda? Pitanje se prosto samo nameće, posle tolikih pobrojanih "končića" kojima smo upravljani.

             

Sloboda je prvenstveno stanje svesti. Samo je duh slobodan i to samo onda kada je osvešćen. Čovek svestan sopstvenosti je svestan duha, onoga što suštinski jeste. Telo se može nazvati zatvorom duha, ali je ono pre njegova materijalna baza, nego što je zatvor. Ipak, telo jeste zatvor, jer duh ga smrću napušta, ali bez tela duh je onemogućen da stekne određena iskustva. Pravi tamničar duhu je razum, koji ga negira, postavljajući materijalno okruženje kao jedinu moguću stvarnost.

            

Lutke su materijalizovani ljudi, tačnije, predmeti koji imaju sve spoljašnje karakteristike ljudskog bića. Čemu služe lutke, osim da deca prestanu da plaču?

            

Lutke su odraz materijalizovane stvarnosti. S jedne strane, prva stvorena lutka je arhetipski pokušaj čoveka da preuzme božju ulogu stvaranja čoveka. Ipak, tom stvorenom nedostaje onaj osnovni atribut ljudskog - duša. Međutim, lutke su bile najlakši način i put da se deca nauče opažanju stvarnosti na dogovoreni način. Ljudi su postavili norme ponašanja, stvarajući običaje i tabue, radi lakšeg snalaženja i međusobne komunikacije, ali mlade naraštaje je bilo najlakše vaspitavati tako što će im se predočiti stvarnost u čvrstom i opipljivom obliku, a to su igračke. U današnje vreme spektar igračaka je veoma veliki, ali ipak se veoma lako može podeliti na igračke za dečake i igračke za devojčice. Dečaci se igraju oružjem, vozilima, robotima. Devojčice imaju lutke, sredstva za ulepšavanje, posuđe za domaćinstvo. Postoji i "srednji rod" igračaka, kojima se igraju i devojčice i dečaci, a to su telefoni igračke, bicikle, roleri i druge igračke sa točkovima. Najsavremenija igračka - kompjuter - spada u srednji rod igračaka, jer njime se igraju i jedni i drugi, mada i tu postoji podela prema sklonostima. Dečaci će radije igrati akcione igre, a devojčice platforme i slagalice.

            

Vrste i načini igara su takođe deo dogovorene stvarnosti, gde se svako odstupanje proglašava nenormalnim. Za dečake nije normalno da povijaju lutke-bebe, a za devojčice nije normalno da se igraju ratnih igara. Nesputani dečji duh u početku ne pravi razlike u igrama, međutim odrasli, budni čuvari dogovorenih vrednosti, alarmantno reaguju mešajući se i objašnjavajući kako "nije lepo da se dečak ili devojčica igra na taj način, jer to je igra za suprotan pol".

            

Ratne igre, počevši od kauboja i indijanaca, pa preko čitave plejade "prirodnih neprijatelja", već od malih nogu uče male ljude da su sukobi sa drugim ljudima deo dogovorene stvarnosti i samim tim neminovni. Suprotni stav, koji se propoveda u nekom kasnijem dobu života, je pomirljivost i tolerancija. Međutim, slika stvarnosti se formira u najranijem životnom dobu, zajedno sa učenjem govora i imenovanjem stvari koje nas okružuju.

            

Deca ratne igre doživljavaju prilično bezazleno. Čak i ljutnju i tuču, koja ponekad nastupi, doživljavaju kao sastavni deo igre.

            

Zato što su to još uvek igre, koje u sebi sadrže nevinost neočekivanog trenutka, što je suština svih igara.

           

U dečjim ratnim igrama nema mrtvih i povređenih, a ako neko zaista bude ozleđen, tada na scenu ponovo stupaju odrasli, podsećajući da je to samo igra, uvežbavanje stvarnosti koja tek treba da se doživi i da su stvarna povređivanja štetna i samim tim zabranjena.

            Devojčice nisu agresivne u igri.

            Pasivan stav, koji je iskonska osobina žene, potencira se kroz mirne igre čuvanja beba, kuvanje ručkova i slično. Time se devojčice od malih nogu uvežbavaju za uslužne delatnosti, odnosno mirno i trpeljivo ponašanje, dok je dozirana agresivnost prepuštena dečacima. Inače, što se "količine agresivnosti" tiče, zaista nema suštinske razlike između polova.

            

Deca vole igračke, zašto?

            

U stadijumu svesti malih beba, igračke predstavljaju skup raznovrsnih boja i oseta, stvarnost se uči kao slika i pokret, odnosno čulni dodir. U kasnijem dobu igranje predstavlja oponašanje života odraslih, što je već nasleđena osobina svesti. Nasleđena od prethodnog evolutivnog stepena. Životinje se igraju sa svojim mladuncima, učeći ih kroz igru kako da prežive u prirodi.

            

Znači igra, kao univerzalni oblik prenošenja dogovorene stvarnosti, nije isključivo čovekov izum?

           

Za životinju je stvarnost koja je okružuje mesto opstanka, odnosno igra je način prenošenja iskustava za održavanje života. Igra kao učenje dogovorene stvarnosti je već čovekov "izum". Doduše, ratne igre su takođe ostatak predevolutivne svesti, zajedno sa nagonima i instiktima, jer životinje su neminovno prinuđene da se bore međusobno, i te borbe su, isto kao i ljudske borbe, vezane za osvajanje teritorija i osvajanje ženki, a sve to u svrhu očuvanja i sopstvenog života i sopstvene vrste. Čovek ipak predstavlja najviši stepen osvešćene svesti, stoga je trebalo da prevaziđe borbu kao sastavni deo života, jer je međusobnu komunikaciju dogovorio kroz moralne i zakonske norme. I teritorija i ženke su zakonom zaštićene, kroz intstituciju imovine, odnosno bračne zajednice, tako da su ratovi suštinski postali besmisleni.

            

Ljudi su dugo ratove vodili zbog žena. Danas su ti slučajevi veoma retki, ako uopšte postoje.

           

Moralne norme zabranjuju takve razloge za ratovanje, zato se ne zna da li je neki rat počeo zbog žene.

            

Znači, igra zarobljava svest. Može li igra biti sredstvo oslobađanja?

            

Čitav život je zapravo igra, igra sopstvene svesti sa drugim svestima. Ta među-aktivnost je protok i doživljaj života. Ukoliko se igra shvati potpuno ozbiljno, onda prestaje da bude igra i postsje stvarnost, a verovanje u određenu stvar je ono što zapravo zarobljava. S druge strane, igra suštinski predstavlja potpuno slobodan tok dešavanja u okviru labavo dogovorenih pravila i upravo neočekivani potezi učesnika čine igru čarobnim doživljajem. Kroz igru se svest potpuno transformiše u sasvim drugu ravan ili sasvim drugu ulogu, tako da svest kroz igranje može da stekne nova iskustva. Zato je igra nešto u čemu svi uživaju.

            

Znači, ukoliko se čvrsto poveruje u dogovorena pravila (igre) ona postaju okov. Ukoliko se (živi) zna da je sve samo igra, tada sve postaje lako, moguće i dostupno. Tada igra ne postaje sredstvo oslobađanja, ona jeste sloboda.