Lutke i igranje

U jednoj informativnoj emisiji čula sam reč, koja je zazvonila kao ključ kada padne na mermerni pod: lutke. Govorili su o lutkarskom pozorištu, što već pokazuje da lutke glume stvarna dešavanja. Prilično dobra asocijacija za tumačenje stvarnosti i sopstvene uslovljenosti u toj istoj stvarnosti. Zar nismo svi mi samo lutke na pozornici?

       

Ako svet i stvarnost uopšte sagledamo na način uvežbanog ponašanja, onda svi mi zaista jesmo lutke na pozornici. Marionete, jer svačiji život je u tuđim rukama, bilo da su to roditelji, bračni drug, poslodavac, država, političko ubeđenje ili verovanje u neminovnost događaja, zlu sudbinu ili lošu karmu. Svi mi živimo svoje živote po tuđem diktatu, a da toga često uopšte nismo svesni, iako se uporno opiremo, tražeći neku neodređenu slobodu.

           

Postoji li sloboda? Pitanje se prosto samo nameće, posle tolikih pobrojanih "končića" kojima smo upravljani.

             

Sloboda je prvenstveno stanje svesti. Samo je duh slobodan i to samo onda kada je osvešćen. Čovek svestan sopstvenosti je svestan duha, onoga što suštinski jeste. Telo se može nazvati zatvorom duha, ali je ono pre njegova materijalna baza, nego što je zatvor. Ipak, telo jeste zatvor, jer duh ga smrću napušta, ali bez tela duh je onemogućen da stekne određena iskustva. Pravi tamničar duhu je razum, koji ga negira, postavljajući materijalno okruženje kao jedinu moguću stvarnost.

            

Lutke su materijalizovani ljudi, tačnije, predmeti koji imaju sve spoljašnje karakteristike ljudskog bića. Čemu služe lutke, osim da deca prestanu da plaču?

            

Lutke su odraz materijalizovane stvarnosti. S jedne strane, prva stvorena lutka je arhetipski pokušaj čoveka da preuzme božju ulogu stvaranja čoveka. Ipak, tom stvorenom nedostaje onaj osnovni atribut ljudskog - duša. Međutim, lutke su bile najlakši način i put da se deca nauče opažanju stvarnosti na dogovoreni način. Ljudi su postavili norme ponašanja, stvarajući običaje i tabue, radi lakšeg snalaženja i međusobne komunikacije, ali mlade naraštaje je bilo najlakše vaspitavati tako što će im se predočiti stvarnost u čvrstom i opipljivom obliku, a to su igračke. U današnje vreme spektar igračaka je veoma veliki, ali ipak se veoma lako može podeliti na igračke za dečake i igračke za devojčice. Dečaci se igraju oružjem, vozilima, robotima. Devojčice imaju lutke, sredstva za ulepšavanje, posuđe za domaćinstvo. Postoji i "srednji rod" igračaka, kojima se igraju i devojčice i dečaci, a to su telefoni igračke, bicikle, roleri i druge igračke sa točkovima. Najsavremenija igračka - kompjuter - spada u srednji rod igračaka, jer njime se igraju i jedni i drugi, mada i tu postoji podela prema sklonostima. Dečaci će radije igrati akcione igre, a devojčice platforme i slagalice.

            

Vrste i načini igara su takođe deo dogovorene stvarnosti, gde se svako odstupanje proglašava nenormalnim. Za dečake nije normalno da povijaju lutke-bebe, a za devojčice nije normalno da se igraju ratnih igara. Nesputani dečji duh u početku ne pravi razlike u igrama, međutim odrasli, budni čuvari dogovorenih vrednosti, alarmantno reaguju mešajući se i objašnjavajući kako "nije lepo da se dečak ili devojčica igra na taj način, jer to je igra za suprotan pol".

            

Ratne igre, počevši od kauboja i indijanaca, pa preko čitave plejade "prirodnih neprijatelja", već od malih nogu uče male ljude da su sukobi sa drugim ljudima deo dogovorene stvarnosti i samim tim neminovni. Suprotni stav, koji se propoveda u nekom kasnijem dobu života, je pomirljivost i tolerancija. Međutim, slika stvarnosti se formira u najranijem životnom dobu, zajedno sa učenjem govora i imenovanjem stvari koje nas okružuju.

            

Deca ratne igre doživljavaju prilično bezazleno. Čak i ljutnju i tuču, koja ponekad nastupi, doživljavaju kao sastavni deo igre.

            

Zato što su to još uvek igre, koje u sebi sadrže nevinost neočekivanog trenutka, što je suština svih igara.

           

U dečjim ratnim igrama nema mrtvih i povređenih, a ako neko zaista bude ozleđen, tada na scenu ponovo stupaju odrasli, podsećajući da je to samo igra, uvežbavanje stvarnosti koja tek treba da se doživi i da su stvarna povređivanja štetna i samim tim zabranjena.

            Devojčice nisu agresivne u igri.

            Pasivan stav, koji je iskonska osobina žene, potencira se kroz mirne igre čuvanja beba, kuvanje ručkova i slično. Time se devojčice od malih nogu uvežbavaju za uslužne delatnosti, odnosno mirno i trpeljivo ponašanje, dok je dozirana agresivnost prepuštena dečacima. Inače, što se "količine agresivnosti" tiče, zaista nema suštinske razlike između polova.

            

Deca vole igračke, zašto?

            

U stadijumu svesti malih beba, igračke predstavljaju skup raznovrsnih boja i oseta, stvarnost se uči kao slika i pokret, odnosno čulni dodir. U kasnijem dobu igranje predstavlja oponašanje života odraslih, što je već nasleđena osobina svesti. Nasleđena od prethodnog evolutivnog stepena. Životinje se igraju sa svojim mladuncima, učeći ih kroz igru kako da prežive u prirodi.

            

Znači igra, kao univerzalni oblik prenošenja dogovorene stvarnosti, nije isključivo čovekov izum?

           

Za životinju je stvarnost koja je okružuje mesto opstanka, odnosno igra je način prenošenja iskustava za održavanje života. Igra kao učenje dogovorene stvarnosti je već čovekov "izum". Doduše, ratne igre su takođe ostatak predevolutivne svesti, zajedno sa nagonima i instiktima, jer životinje su neminovno prinuđene da se bore međusobno, i te borbe su, isto kao i ljudske borbe, vezane za osvajanje teritorija i osvajanje ženki, a sve to u svrhu očuvanja i sopstvenog života i sopstvene vrste. Čovek ipak predstavlja najviši stepen osvešćene svesti, stoga je trebalo da prevaziđe borbu kao sastavni deo života, jer je međusobnu komunikaciju dogovorio kroz moralne i zakonske norme. I teritorija i ženke su zakonom zaštićene, kroz intstituciju imovine, odnosno bračne zajednice, tako da su ratovi suštinski postali besmisleni.

            

Ljudi su dugo ratove vodili zbog žena. Danas su ti slučajevi veoma retki, ako uopšte postoje.

           

Moralne norme zabranjuju takve razloge za ratovanje, zato se ne zna da li je neki rat počeo zbog žene.

            

Znači, igra zarobljava svest. Može li igra biti sredstvo oslobađanja?

            

Čitav život je zapravo igra, igra sopstvene svesti sa drugim svestima. Ta među-aktivnost je protok i doživljaj života. Ukoliko se igra shvati potpuno ozbiljno, onda prestaje da bude igra i postsje stvarnost, a verovanje u određenu stvar je ono što zapravo zarobljava. S druge strane, igra suštinski predstavlja potpuno slobodan tok dešavanja u okviru labavo dogovorenih pravila i upravo neočekivani potezi učesnika čine igru čarobnim doživljajem. Kroz igru se svest potpuno transformiše u sasvim drugu ravan ili sasvim drugu ulogu, tako da svest kroz igranje može da stekne nova iskustva. Zato je igra nešto u čemu svi uživaju.

            

Znači, ukoliko se čvrsto poveruje u dogovorena pravila (igre) ona postaju okov. Ukoliko se (živi) zna da je sve samo igra, tada sve postaje lako, moguće i dostupno. Tada igra ne postaje sredstvo oslobađanja, ona jeste sloboda.