Moral, tabu, greh

Moral, običaji i tabui, kao noseći stubovi kolektivne slike sveta, predstavljaju svakako mnogo više od običnih pojmova - imena stvari. U čemu je stvar?

Ono što ih čini stubovima stvarnosti je verovanje u njihovu važnost i merodavnost. Verovanje, s druge strane, je jednosmerno ulivanje energije u određeni stav, koji je kockica mozaika slike sveta. Ulaganje je jednosmerno, jer u verovanju se dato mišljenje ili situacija ne podvrgavaju proveri, analizi, da li je nešto moguće ili ne. Doduše, ta analiza mogućnosti ponovo je bazirana na slici sveta, ovoga puta ličnoj, jer dato proveravanje kao osnovni parametar ima lična ubeđenja o realnom, odnosno mogućem. Verovanje je prihvatanje bez proveravanja.

I moral i tabu i običaji su dogovorene norme, sačinjene u cilju lakšeg življenja, s tim što moral i tabu imaju veoma čvrstu energetsku podlogu u svesti, dok je običaj lako promeniti u skladu sa izmenjenom slikom sveta. Stranac će u okruženju sa velikim zanimanjem posmatrati običaje naroda među kome se trenutno nalazi i okruženje će mu lako oprostiti ne poznavanje običaja. Međutim, kršenje tabua ili morala, bez obzira na to što mu nisu bili poznati, svakako će biti kažnjeno progonstvom ili ignorisanjem, što je blaži vid izgona jedinke iz društva.

Šta je moral i odakle tolika težina u čovekovoj svesti?

Moral je stroga zabrana činjenja određene radnje. Tehnički gledano on se nalazi na strogoj granici između Primarne i Sekundarne ličnosti. To je zapravo sama srž cenzure, odnosno čuvar praga svesti.

Kako je uopšte nastala zabrana? Objasni mi taj mehanizam.

Već sama unutrašnja podela na Primarnu i Sekundarnu ličnost, kao privatno i javno ispoljenje, uzrokovala je zabranu da jedan deo sopstva bude ispoljen. Jedini način da se ova zabrana uspostavi je putem šoka ili uskraćivanja. Najčešće je lična energija ono što se može uskratiti, a ljudima je neophodna energija okruženja, tj energija drugih ljudi, isto kao što im je potrebna energija Sunca ili sna. Na neodgovarajuće ispoljenje, ono koje krši moral, reaguje se potpunim povlačenjem lične energije, tako da prekršilac ostaje bez nje. Pri tome se on sam oseća loše, kao kad bi ostao bez neke vrste vazduha, recimo.

Šta se dešava unutar svesti prilikom gubitka energije okruženja?

Događa se energetski vakuum, a "grešnik" to doživljava kao iznenađenje. Osećaj iznenađenja je zapravo naglo otvaranje svih energetskih centara da bi se novina, kao iskustvo, što bolje energetski upila u sebe. Isto tako, u slučaju spoznaje da je učinjen greh, a na to nas uvek prvenstveno neko upozori, uz strogo povlačenje svoje energije unazad, "grešnik" je maksimalno iznenađen, čime upija veliku količinu energije u sebe. Ovo naglo ulivanje energije u svest doživljava se kao šok, energetski udar. Razum preuzima tu novu energiju razumevajući, odnosno  klasifikujući njenu važnost i postavlja je kao bazični element slike sveta sa jasnim predznakom "ne". Obzirom da je taj ogranak, sa predznakom "ne", već stvoren, u ranom periodu formiranja svesti, već sa onim prvim iskustvima "dobro-loše", šokom se data situacija veoma lako klasifikuje kao zabrana, jer je u njoj sadržana velika količina energije.

To pomalo podseća na traume, a traume nemaju veze sa moralom, rekla bih.

Traume jesu kršenje morala, ali gledano sa druge strane. Svaka Primarna ličnost poseduje znanje o ispravnom življenju, jer to je znanje o neometenom toku lične energije. Trauma je shvatanje da je dotok energije okruženja ometen, ali krivac nije data osoba, već se krivac nalazi u neposrednom okruženju. Osnova traume je prestanak primanja energije, a nedostatak energije uvek je smrt. Zato se trauma tako teško podnosi i tako dugo pamti.

Pojasni mi to malo.

Traume su uvek emotivne prirode, a emocije su zgusnuta energija razuma. Traume se javljaju u dva slučaja: gubitak voljene osobe u bilo kom vidu i prisustvo bliske smrti. Ono zajedničko u oba slučaja predstavlja prestanak primanja energije.

Tabu je takođe bazični stub slike sveta, naročito kod primitivnih naroda. U civilizovanom svetu tabu je prerastao u zakletvu.

Tačno. Novi izrazi za tabu su takođe: "strogo poverljivo" ili "službena tajna". To su na neki način magične reči, jer automatski guše radoznalost u vezi datog saznanja.

Tabu deluje po principu zadržavanja lične energije, akumulirane u vidu znanja o nečemu. Tabu je deo morala, jer za njegovo kršenje kazna je ista kao i za kršenje moralnih normi, kazna okruženja, osim ako nije u pitanju zakonski propisanog tabua, onda su kazne mnogo teže.

Kršenje tabua kod nekih primitivnih naroda često se kažnjava smrću prekršioca, a događaju se situacije da se sam počinilac razboli i umre jer je prekršio tabu. Objasni mi ovaj mehanizam.

Mehanizam je isti kao i u prethodnom objašnjenju - uskraćena je energije i za njom neminovno sledi smrt. Jedino što u ovom slučaju lična svest služi kao mehanizam koji odbija priliv energije, kao neka vrsta samokažnjavanja.

Kako je to moguće?

Primitivan čovek nije mnogo obogaćivao svoj razum. Njegov razum poseduje samo elementarno  znanje, potrebno za preživljavanje. Zato je sklon da veruje autoritetima koji su mu dokazali da imaju više znanja od njega. Opet je u pitanju slepo verovanje, bez dokazivanja. Stoga, ako su autoriteti rekli da zbog kršenja tabua sledi smrt, mehanizam njegovog uma će svakako početi sa odlivima lične energije i svakako će dovesti do smrti.

Šta je greh?

Greh je unutrašnji osećaj da je prekršena neka moralna norma, ali u blažem obliku jer nema uskraćivanja energije od strane šire zajednice. Osećaj greha se kontinuirano javlja kroz osećaj griže savesti, što je neprekidno podsećanje na prekršenu normu. Suština greha je ili u uskraćivanju energije, kada ju je trebalo dati ili u prejakom emitovanju energije, recimo kroz bes, onda kada ju je trebalo obuzdati. Osećaj greha je relativno lako iskoreniti, jer u pitanju je sećanje sa jačim emotivnim nabojem, a kao takvo ono je energetski teže i veoma blizu fokusa razuma. Dovoljno je suočiti se sa osećajem greha i njegovim uzrokom, a zatim ga izbaciti van. Ono što je najvažnije je razumevanje mehanizma uma koji je i doveo do pogrešnog emitovanja energije, a to znači razumeti sopstvenu ličnost i njen postupak. Greh se leči otvaranjem duše, a najefikasnije je kada se duša otvori prema osobi prema kojoj je učinjen greh. Priznanje greha je poravnanje energetskog potencijala, sadržanog u grešnom postupku, a druga osoba prihvatanjem izvinjenja zapravo oprašta, čime se uspostavlja čist energetski tok, koji se oseća kao ljubav.

Kolektivna slika sveta

Slika sveta je kao skup kockica koji čini sliku i taj skup je najčešće mozaičke prirode, a pre bi trebalo da je kao kaleidoskop. Struktura Kolektivne slike sveta je mozaička?

Da, u najvećoj meri, jer ipak nije potpuno fiksirana. Podložna je promenama. Ipak, te promene se jako, jako sporo učvršćuju, modifikujući pri tome čitavu kolektivnu sliku sveta. Da je potpuno kvadratne strukture, tada bi bila i apsolutno statična i bilo kakva promena bila bi nemoguća, a samim tim bi i čovečanstvo bilo u stagnaciji. Ipak, čovečanstvo se generalno kreće napred, menjajući svoje viđenje stvarnosti, gde se ogleda ukupna duhovna evolucija. No, neke vrednosti ispravnog življenja postale su noseći stubovi kolektivne slike sveta, kao što je moral, na primer.

Moralne norme se ipak vrlo često krše. Kako je to moguće, ako moral predstavlja noseće stubove stvarnosti?

U svemu mora da postoji ravnoteža, a potenciranje bilo čega dovodi do prenaglašenosti koja stoga stvara neravnotežu. Potenciranje morala ne bi bilo potrebno da nema ispoljavanja nemorala, dok istovremeno to isto potenciranje morala stvara neravnotežu i kao rezultat toga javlja se nemoral radi uravnoteženja. Odličan primer je zabranjivanje neke knjige ili filma. Tada ljudi žele da pročitaju baš tu  knjigu ili pogledaju baš taj film, koji bi inače prošao skoro nezapaženo da nije bio zabranjen.

Kako dolazi do promena u kolektivnoj slici sveta?

Promene u kolektivnoj slici sveta možemo podeliti na nestalne i trajne. Nestalne promene su uglavnom površne i dešavaju se svake godine, a one se ogledaju kroz promenu modnih trendova u svim oblastima života. Te promene s jedne strane nude iluziju slobode, jer nije svako obavezan da ih prihvati, a s druge strane nude iluziju promene, jer stalno je nešto drugo aktuelno. U suštini, nikakvih promena nema. Pre par godina u modi je bila svetlo roze boja, sledeće godine  je bila moderna ružičasta. Razlika je jedino u nijansi iste boje, ali svaka žena koja želi da bude savremena oblači se baš u modno propisane boje.

Trajne promene suštinski menjaju kolektivnu sliku sveta i bivaju ugrađene u sistem življenja kao neophodnost. Jedna od velikih trajnih promena bilo je omasovljavanje upotrebe električne energije. Druga velika promena, koja se dešava, je uvođenje računara u svaki dom. Već je nezamislivo da neko nema računar, kao što je nezamislivo da neko nema mobilni telefon.

Gde se tu ogleda preplitanje lične sa kolektivnom slikom sveta?

U kolektivnom čuđenju prema pojedincu koji svesno odbija da poseduje mobilni telefon. Imati mobilni telefon znači biti raspoloživ za komunikaciju u svakom momentu. Isto važi i za internet, gde su informacije raspoložive za svakog i istovremeno je svako slobodan da bude raspoloživ za komunikaciju, ako to želi.

Zašto onda neki to odbijaju?

Misle da time zadržavaju ličnu slobodu izbora, da neće biti raspoloživi svima u svakom trenutku. Opiranje kolektivnoj slici sveta je uvek pokušaj dosezanja lične slobode.

Da li je to moguće?

Dion Fortune kaže da je »sloboda jedino u izboru gospodara« i ja se slažem sa njom. Kolektivna slika sveta je skup pravila življenja, stvorena zato da se ljudi ne bi previše sudarali međusobno. Jezik, kao sredstvo komunikacije, takođe predstavlja noseći stub slike sveta, jer ljudi rečima jedni drugima saopštavaju informacije koje im omogućavaju da se udružuju, odnosno koje im predočavaju kada su u sudaranju,  u konfliktima jedni sa drugima. Stoga je kolektivna slika sveta neophodna kao obrazac ponašanja, odnosno discipline. Kada ne bi postojala, ne bi postojao ni civilizovan svet, ovakav kakvim ga znamo. Kolektivna slika sveta olakšava i omogućava zajedničko življenje.

Zašto onda neki pokušavaju da izbegnu njena pravila? Kojoj slobodi to oni teže?

Na ovo pitanje je teško odgovoriti, jer postoji onoliko odgovora koliko postoji i ličnih slika sveta, odnosno koliko ljudi postoji. Pojam slobode je uvek pojam lične slobode, a sloboda jednog naroda je usaglašavanje ličnih stavova o slobodi, što opet čini kolektivnu sliku slobode. Oni pojedinci koji pokušavaju da da dosegnu ličnu slobodu zapravo pokušavaju da izbegnu pravila kolektivne slike sveta, što je nemoguće.

A pustinjaci?

Misliš li da su oni slobodni? Oni postaju pustinjaci tako što se izoluju od ljudi, ali oni uopšte nisu slobodni. Ono što njih navodi na izolaciju je zapravo određeni sistem mističnog verovanja, koji takođe predstavlja jedan mozaički deo kolektivne slike sveta. Recimo da se taj mozaik zove: religija.

Zar nisu mnogi tako doživeli prosvetljenje i oslobođenje?

Sad fraziraš, ali ću ti ipak odgovoriti. Ta šačica »oslobođenih« je zanemarljivo mala u odnosu na čitavo čovečanstvo. Recimo, za sto godina dogodi se da se desetero ljudi prosvetli. A na zemlji ima sedam milijardi ljudi. Deset na prema sedam milijardi. Stvarno zadivljujuće!

Ipak je slika lične slobode duboko usađena u svakom čoveku.

Kao protivteža disciplini i vaspitavanju.

Samo to?

U suštini, tu je koren potrebe za oslobađanjem.

Znači, oslobađanje nije moguće?

Nisam to rekao. Prosto je zadivljujuće kako rečeno uklapaš u ličnu sliku sveta, menjajući mu smisao. No, nisi jedina koja to radi.

Oslobađanje je moguće, ali samo kroz voljno i svesno prihvatanje pravila života, iskazanih kroz kolektivnu sliku sveta. Kada se ta ista pravila primenjuju nevoljno i bez razumevanja, tada ona postaju prisila i otpor pojedinca je logična reakcija. Prihvatanje pravila ne treba da bude njihovo slepo primenjivanje uz osudu svakoga ko ih krši. Naprotiv, svesnost o neophodnosti pravila, uz svesnost o ličnim stavovima ispravnog življenja, omogućiće razdvajanje. Tačnije, ne treba dozvoliti da kolektivna slika izvrši potpuni uticaj na tvoju svest, čime gubiš lično mišljenje, već treba svesnošću izvršiti odvajanje, ne pridavajući pri tome veliki značaj svemu tome. To je već fluidnost sopstvene slike, odnosno kaleidoskopski pristup stvarnosti.

Zar takve osobe ne zovemo prevrtljivima, koje stalno menjaju mišljenje, pa čas postupaju prema kolektivnoj, čas prema ličnoj slici sveta.

Opet si me pogrešno shvatila. Treba poštovati pravila, ali ne pridavajući im preveliki značaj u svojoj svesti. A to možeš da postigneš razumevanjem samog pravila življenja, odnosno pronalaženjem pozitivnog i negativnog aspekta istog stava. Uzmi primer baštovana koji sređuje baštu. On favorizuje cveće koje je sam posadio, a čupa iz zemlje ono što smatra korovom. I cveće i korov su biljke, razlika je samo u baštovanovom stavu. Ili: on čupa samo neke stabljike svog cveća, da bi druge stabljike tog istog cveća mogle uspešnije da rastu. Iz ugla iščupanih stabljika gledano baštovan je zao. Iz ugla ostavljenih stabljika, on je divno stvorenje, jer im ostavlja prostor za život. Koje stabljike su u pravu?