Kako da privučem novac u svoj život?

Imam jedan gorući problem, kada je lična slika sveta u pitanju, a to je novac. Kako da ga imam dovoljno?

O... otkrila si nešto novo? Zar poznaješ osobu koja ima dovoljno novca? Ne mislim pri tome na škrtice, oni imaju dosta ušteđenog novca ali se ponašaju kao siromasi, tako da se ne razlikuju mnogo od onih koji zaista nemaju. Da ponovim pitanje: poznaješ li osobu koja ima dovoljno novca?

Mmmm... ček da se setim... Znam! ali samo jednu, u mnoštvu ljudi koji me okružuju. Svi se uglavnom vajkaju kako je ovo zemlja Srbija i kako se teško živi...

U pitanju je Kolektivna slika sveta, koju su mnogi ugradili u Ličnu sliku sveta. Nemaština je zaštitni znak ovog naroda, ali samo kroz razgovor.

Ovo je bogata zemlja i ovde žive bogati ljudi. Znam da se sada nešto duboko u tebi ne slaže sa ovom izjavom ali budi malo strpljiva, objasniću ti. Kolektivna slika sveta u Srbiji otprilike izgleda ovako:

1. Život je težak

2. Ako misliš da život nije težak već da je veoma jednostavan i lak onda si težak neradnik i lenština

3. Rad je muka. Svaki rad.

4. Ako se nisi namučio - nisi dobar domaćin. Ako se nisi žrtvovala (potisnula svoj lični život) onda nisi dobra majka i nisi dobra domaćica.

5. Ako se ne ponašaš u skladu sa napred popisanim postulatima proglasićemo te za nepoželjnu osobu i izopštiti iz društva.

6. Ako neprekidno ne ponavljaš kako je život težak i kako se jedva sastavlja kraj s krajem, prikačiće ti se sva četiri prethodno nabrojana postulata u negativnoj konotaciji i neprekidno će te podsećati gde ti je mesto, kao osobi nižeg ranga, što je objašnjeno pod 5.

Ta osoba, koju si pomenula, da li je omiljena u društvu?

Pa... ne znam. Gde god da se pojavi on ulazi kao da je vladar sveta a čini mi se da su svi koji ga okrućuju snishodljivi prema njemu. Ulaguju mu se u iščekivanju neke koristi od njega, ne bih rekla da ga vole.

Ja ću ti reći: ne vole ga. Ne vole ga jer nije pristao na Kolektivnu sliku sveta o tome da je život težak i da je svaki pošten čovek neminovno siromašan. On puno radi ali nikada ga nisi čula da govori o tome da je rad težak i da se on silno muči da bi zaradio "crkavicu" od par hiljada evra mesečno.

Pa to nije crkavica!

Nije, ali ne možeš biti sigurna da li još neko iz tvog okruženja zarađuje slično, jer svi ostali se žale na nedostatak novca, jedino on ne govori o tome.

Dakle; poenta LIčne slike sveta je u tome da budeš zadovoljna životom koji vodiš i da se ne jadaš neprekidno kako je život težak i kako nemaš dovoljno... novca, ljubavi, vremena... čega god.

Da se podsetimo: Lična slika sveta je model, veštački stvoren model kroz koji doživljavaš sopstveni život. LIčnu sliku sveta si počela da formiraš u najranijem detinjstvu kroz učenje (vaspitavanje) o tome kakav svet jeste i kako treba da se ponašaš u tom svetu. Da se razumemo, nema ničeg lošeg u Ličnoj slici sveta kao ni u Kolektivnoj slici sveta. To su samo instrumenti razuma za lakšu orijentaciju u svakodnevnom. Kolektivna slika sveta je dogovoreni skup pravila ponašanja jedne zajednice radi lakše komunikacije, jer mnogo toga se podrazumeva kada je ponašanje i ophođenje prema drugim ljudima u pitanju. Odličan primer za to su deset božjih zapovesti: ne laži, ne kradi, ne čiti preljube itd.

Vratimo se na temu novac-nemaština-bogatstvo. O tome sam zapravo htela da razgovaramo. Slažem se s tobom da je kolektivna slika sveta svakog Srbina: nisi domaćin ako se nisi dobro namučio. I ne slažem se sa takvim stavom.

I ne treba da se složiš. No, problem je u tome što se taj stav neprekidno i svakodnevno ponavlja u zavijenoj i prikrivenoj formi i što ga je ogromna većina prihvatila kao sastavni deo lične slike sveta.

Sećam se svog zgranutog uvida kada sam pogledala u novčanik i videla da je potpuno prazan, a do plate je bilo još nedelju dana. Sledeći uvid je bio: osećam se normalno jer nemam novac. Mislim da je to bila Arhimedova tačka u mojoj svesti, znaš ono "dajte mi oslonac, pomeriću zemlju". Neću da se osećam normalno zato što nemam!

Da, uvid ti je bio sjajan. Odrasla si u porodici gde se reč "nema" i "nemaština" stalno provlačila u razgovoru. Nemaština i siromaštvo su postali sastavni delovi tvoje slike sveta. Zato si uvek, kada si imala mnogo više nego što ti treba, neumereno trošila. Htela si da se oslobodiš viška novca, jer tvoja slika sveta zahtevala nedostatak i nemaštinu. To što si gomilala materijalno za tebe nije bio znak bogatstva, uslovno rečeno. Tvoj fokus je bio usmeren na novac i na osećaj "nemam". Dakle: osećam se normalno iako sam u panici jer nemam novac.

Prvo što treba uraditi u promeni svoje lične slike sveta je osećaj "nemam" pretvoriti u osećaj "imam". Uzmi magnet za frižider, bilo koji, prefarbaj sliku na njemu ili ga prelepi nalepnicom i na njemu napiši "imam". Frižider je odlično mesto za taj natpis jer svaka osoba nekoliko puta dnevno prilazi frižideru i kad god priđeš videćeš "naredbu" - imam!

Dalje, uzmi jednu posudu, šatulu ili slično i u nju počni da ubacuješ sitan novac koji ti ostane u novčaniku posle kupovine. Ubacuj kad god se setiš ali nemoj da brojiš koliko tu ima. Neka to budu "pare nebrojane", kako je inače odomaćen izraz u srpskom jeziku. To će ti učvrstiti osećaj "imam", koji je generalno vrlo bitan.

I ono najvažnije: izbaci reč "nemam" iz svog rečnika. Kada ti dete zatraži novac uvek mu daj onoliko koliko smatraš da treba da mu daš. Sto dinara ili hiljadu dinara, nebitno je. Ako racionalno nisi u situaciji da mu daš više, jer treba živeti od nečeg do sledeće plate, daj mu koliko možeš i reci: "ovoliko mogu da ti dam", umesto da mu kažeš: "nemam, znaš li ti koji je datum?".

U Bibliji je zapisano: traži i biće ti dato. Ako uporno ponavljaš da je život težak i da je opšta besparica i da nemaš, ti zapravo tražiš takvu situaciju za sebe. Tražiš da ti je život težak i da nemaš. I Univerzum ti obilato daje upravo ono što tražiš: nemaštinu.

Već vidim svoje sagovornike, kojima ovo pokušavam da objasnim, kako grčevito brane svoje stavove i kako mi objašnjavaju da stvarno nemaju.

Nastavi da pričaš. Ali samo onom ko hoće da te čuje. Te što brane svoje stavove o nemaštini ostavi da žive svoj život, onako kako su ga izabrali.

"Lepak" zabluda

Priznaću da pomalo žalim zbog puta osvešćenja kojim intenzivno gazim. Uviđam neke situacije koje nisam godinama uviđala, a prostirale su mi se tik ispred nosa. Isto tako uviđam da je život običnog čoveka mnogo teži nego moj sada, ali ipak je mnogo zanimljiviji.

Obični ljudi žive u svetu opsena, maglovitom svetu sopstvenih zabluda. To je kao da hodaju zatvorenih očiju. Zato se tako često sudaraju jedni sa drugima, stvarajući neprekidne konflikte i nepotrebne patnje. Život je u svojoj suštini veoma lak, on je vrhunac doživljenog, vrhunac lepote. Jedino što treba biti čiste svesti, neopterećene iluzijama, da bi se život živeo kao radost čistog postojanja.

Zvuči prilično lepo, naslućujem o čemu govoriš. Samo, zašto je čovek dospeo u stanje omamljene svesti, toliko da nije svestan sopstvenog života, osim onog njegovog tegobnog dela?

Podelom sopstva i pristajanjem na život Sekundarne ličnosti, život koji diktira čitavo okruženje, neprekidno i tokom celog života, čovek je sebe prinudio da živi zatvorenih očiju. Ono što je tebi "godinama bilo ispred nosa" gledala si viđenjem Sekundarne ličnosti. Tačnije, svet si posmatrala kroz prizmu naučenih stavova. Zato nisi ni videla ono što je bilo tako jasno. Isto kao što ni svoju Primarnu ličnost nisi jasno sagledavala, iako je ona najbliža tvojoj svesti, tačnije tvom razumu.

Kažeš da sam svet posmatrala kroz prizmu naučenih stavova. Pojasni mi to malo.

Slikovito govoreči, lična svest je rešetkaste strukture gde, pored nosećih stubova stvarnosti, finije veze između njih čine stavovi, odnosno ubeđenja. Stavovi su, kao instrumenti razuma, takođe postavljeni po principu dobro-loše, s tim što oba stava istovremeno postoje u svesti. Navike bi se recimo mogle nazvati stavovima, odnosno stavovi su navika razmišljanja. Čovek uglavnom koristi iste, već postojeće, obrasce sopstvenog uma da bi doživeo realnost na određeni način. Ono što stavove međusobno povezuje su asocijacije, tačnije mehanizam uma "isto kao". Time se stavovi grupišu po srodnosti, odnosno pripadnosti i tako se formiraju ubeđenja. A onda čovek posmatra svet koji ga okružuje kroz mrežu sopstvenih ubeđenja i na taj način procenjuje njegovu verodostojnost.

Šta su ubeđenja?

Sve ono u šta čvrsto veruješ. Neka od tvojih ubeđenja formirana su u ranom detinjstu, metodama vaspitavanja, neka si stekla ličnim iskustvom. Čvrsta ubeđenja su karakterne osobine a ubeđenja koja su podložna promenama, uz dobre argumente, su mišljenja.

Koliko ubeđenja imaju veze sa iskustvima?

Iskustvo je njihov gradivni materijal. Ubeđenja se formiraju na bazi iskustava i što je iskustvo energetski jače, to je i ubeđenje čvršće.

Ako su iskustva neophodna Primarnoj ličnosti radi obogaćivanja čiste Lične Svesti ili Duha, čemu služe ubeđenja?

Ubeđenja su neka vrsta filtera kroz koji prolaze srodna iskustva. Sekundarni razum ih onda klasifikuje po vrednosti i samo nova iskustva ugrađuje u čistu Ličnu Svest.

Smeh i zabava se ne mogu nazvati novim iskustvima, pa ipak svaki čovek teži da ih doživljava svakog dana.

Opet si pomešala pojmove. Smeh nije iskustvo, smeh je odraz trenutno oslobođene Primarne ličnosti, koja se manifestuje lakoćom samog postojanja. Zabava je skup okolnosti koje omogućavaju Primarnoj ličnosti da privremeno bude oslobođena stega. Iskustva su lični doživljaji sa emotivnom podlogom, koje čine gradivni materijal ubeđenjima.

Šta su zablude?

Iskrivljena slika stvarnosti. Stvarnost posmatrana kroz prizmu sopstvenih stavova.

Koja je razlika između zabluda i ubeđenja?

Zablude su delovi slike sveta, posmatrani kroz prizmu stavova. Ubeđenja predstavljaju isto to, ali osnovna razlika između to dvoje je što su zablude fiksirana pogrešna ubeđenja. A ubeđenja, kao skup pojedinačnih i srodnih stavova, ne moraju uvek biti pogrešna. Sa aspekta čiste svesti gledano, sva ubeđenja su pogrešna jer fiksiraju sliku sveta koja je, bez takvog načina posmatranja, veoma pokretljiva i prilagodljiva. Gledano sa aspekta Lične Svesti, ubeđenja su neophodna kao čist mehanizam uma, koji služi za lakše raspoznavanje stvarnosti, čime se utrošak energije svodi na minimum.

Danas sam ponovo čula informaciju koja je odlomila još jedan komad slike sveta koji je bio zabluda. Nije me zabolelo, a znam da me je nekada svako rušenje zabluda bolelo do dna duše.

Zašto rušenje zabluda donosi duševni bol?

Slika sveta je misaona struktura, a kao takva ona je istovremeno energetska struktura. Sliku sveta čine ubeđenja ali i zablude, tako da je ona generalno subjektivni doživljaj stvarnosti, koji ne mora uvek biti tačan. Svako rušenje dela slike sveta znači premeštanje postojeće energetske strukture. Obzirom da je stvaranje ubeđenja zahtevalo određenu količinu energije, najčešće iskazane u vidu emocija, svako razbijanje zabluda zahteva energetsku dekoncentraciju ili razlaganje zgusnute emotivne energije. U takav, uslovno rečeno, prazan prostor uliva se nova energija, težeći da zgušnjavanjem popuni prazninu. Upravo taj haotični upliv donosi bol.

Pojednostavi to malo.

Duša je, zajedno sa Duhom, deo čiste Lične Svesti. Duh je, energetski gledano, ređe strukture i kao takav pripada Mentalnom planu. Duh je nosilac namera i kreator stavova i ubeđenja. Duša je nosilac emocija i prijemnik energije koja se zgušnjava sa Mentalnog na Astralni plan. Ona je skladište emocija. Emocije su, s druge strane, gradivni materijal ubeđenja. Zablude su lažna ubeđenja. Sve što ima veza sa emocijama pripada Duši. Iz nje izvire osećaj lepote i doživljaj samog života uopšte. Duh je više posmatrač nego učesnik života.

Stoga, svako kršenje zablude, koja je građena materijalom emocija, sa verom kao vezivnim tkivom, utiče direktno na polje emocija. Emocije, koje su zgusnuta energija Duha, svojim preusmeravanjem stvaraju prazan prostor u koji se uliva nova energija, uglavnom u haotičnom, odnosno neraspoređenom obliku. Upravo to novo ulivanje energije donosi bol.

Zar primanje energije nije prijatnost?

Jeste kada se vrši voljno. Ali svako nasilno ulivanje energije je neprijatno. Uzmi, više puta pominjani, bes kao primer. I na taj način dobijaš energiju druge osobe, ali takav prijem ti ni malo ne prija.

Zašto smo tako jako vezani za zablude? Da li nas samo strah od emotivnog bola, koji će doći, nagoni da i dalje verujemo u lažnu sliku sveta? Recimo, osećam da me muž vara ali ne želim da se suočim sa tim. Radije verujem da je sve u najboljem redu.

Već si dala odgovor. Strah od rušenja postojeće slike sveta navodi te da prosto na silu održavaš njenu strukturu, ma koliko negde u sebi znala da je ona ipak lažna. Ukoliko sagledaš pravo stanje, bićeš primorana da srušiš njene lažne delove i započneš sa građenjem novih ubeđenja i stavova. Obično se u tim situacijama pojave suprotni stavovi, pa tako na površinu isplovi stav potpunog nepoverenja prema svim muškarcima.

Strah je neminovna potpora, kada je verovanje u lažna ubeđenja u pitanju. Ukoliko počneš da gradiš novu sliku sveta, što bi značilo ako počneš da živiš novim životom, stara slika se ruši i energija uložena u nju se dezintegriše. Nova energija, koja se uliva u svest, u početku je haotična, a tvoje emotivne reakcije na nove situacije počinju da grade nove stavove i nova ubeđenja. Prethodni proces rušenja dovodi do odliva postojeće, akumulirane energije svesti, a strah je pokušaj zaustavljanja tog gubitka energije, jer svaki gubitak energije u potpunom vidu predstavlja smrt. Ponekad se i dogodi smrt duše. Čovek se, posle rušenja stare slike sveta, učvrsti u ubeđenju da su emocije nepoželjna stvar, pa duša ostane bez vezivnog tkiva i samim tim zamire u svom svetlosnom vidu. Tako dobijamo mrzovoljnog intelektualca koji veruje samo sopstvenom "zdravom razumu". A upravo taj "zdrav razum" predstavlja jedan novi skup ubeđenja o tome kako je život težak i kako treba odstraniti sve emocije iz svoje svesti, kako se ne bi osetila njegova težina.

Kako se meni dogodilo da vidim svoje zablude a ipak nisam povređena?

Već sam poduhvat istraživanja svesti učinio je tvoju svest znatno fleksibilnijom nego što je to uobičajeno. Tvoja slika sveta je postala labava slagalica, gde se sve može uklopiti svuda, tako da premeštanje jednog stava za sobom povuče čitav lanac srodnih stavova, pa se ne stvara praznina u svesti.

A dezintegracija energije?

Ona se dešava fiksiranoj svesti, kada je odlamanje mišljenja skoro jednako materijalnom odlamanju dela nečega.

Još uvek nisam dobila zadovoljavajući odgovor. Zašto volimo svoje zablude toliko da se teško odvajamo od njih?

Zablude su deo slike sveta u koji se želi verovati kao u ideal. Ideal je pojam savršenog i nepromenljivog. Niko, ko je u zabludi, nije svestan da veruje u lažnu sliku. Svako je ubeđen da pred sobom ima apsolutnu istinu.

Otkuda ta želja za istinom, koja je ugrađena u svest svakog čoveka?

Ta potreba dolazi iz Primarne ličnosti, koja ne poznaje negaciju. Zabluda je prisila od strane Sekundarne ličnosti da se veruje u određeni stav. Želja za istinom je potreba za jasnim sagledavanjem sveta, a to je potreba da se ostvari čista Lična svest.

Šta onda znači - sagledati svet čisto?

To znači sagledati čisto sopstvenu ličnost, njenu strukturu iz koje proizilaze njeni prohtevi. Upoznati se sa sopstvenim stavovima, njihovim dejstvom, kao i sagledati paralelne, suprotne stavove koji takođe postoje u svesti, kao potpora već ispoljenim stavovima.

Svet se posmatra razumom, koji je fokusirana svest. Treba razumeti razum a to se može uraditi njegovim posmatranjem.

Kako razum može da posmatra razum? To je kao kad bi ogledalo pokušalo da se ogleda u sebi samom.

Čovek čiste svesti zaista podseća na ogledalo i njemu je nemoguće, a i nepotrebno, da posmatra sopstvenost. Međutim, već sama podela na dve ličnosti uslovila je i podelu razuma na dva dela: primarni i sekundarni razum. Primarni razum je u prvom planu i on pripada Sekundarnoj ličnosti, dok je sekundarni razum sposobnost opažanja Primarne ličnosti.

Stoga, sam pokušaj posmatanja sopstva, a on je moguć, dolazi iz Primarne ličnosti. Razumevanje sebe dolazi iz Primarne ličnosti. Svako skretanje, tvrdnjom da su drugi krivi za sve, dolazi iz Sekundarne ličnosti.

Slika o sebi

Ako je sve igra ega, kako kažeš i svi sukobi nastaju u pokušaju ega da dokaže svoju samovažnost, onda je jasno zašto svaki čovek ima lepo mišljenje o sebi.

Pa nema baš svako lepo mišljenje o sebi. Svi uspesi u životu svoje korene vuku upravo iz osećaja promašenosti, odnosno nedovoljnosti ili kompleksa niže vrednosti, ako ti se ovaj izraz više sviđa. Već sama podeljenost svesti na dozvoljeni i nedozvoljeni deo, odnosno Sekundarnu i Primarnu ličnost, ovu drugu prebacuje u drugi plan, odakle kao vapaj stiže osećaj nepotpunosti, nesavršenosti, krivice. Jednom rečju, osećaj da nešto nedostaje. Čovek koji počinje da gradi karijeru, odavno se pretvorio u Sekundarnu ličnost, skoro potpuno zaboravljajući ono primarno u sebi. Oni retki trenuci otvaranja pred bliskim osobama često su rezultirali povređivanjem ili osećajem stida u najboljem slučaju, što ga je uverilo da Primarnu ličnost treba držati "pod ključem". Ipak, osećaj nečeg nedostajučeg nije moguće ukloniti pa je potreba za samopotvrđivanjem, potekla iz Primarne ličnosti, kao problem predata na rešavanje Sekundarnoj ličnosti, koja rešenje vidi u dokazivanju pred drugima da je ona potpuno u redu. Obzirom da je ovaj svet materijalno opredeljen, logičan je stav da će sticanje, bolje rečeno gomilanje materije, povećati sopstvenu važnost u očima drugih, a samim tim i u sopstvenim očima.

Može li se to?

Naravno da ne može. Oni koji se na svom životnom putu "probude" onda kada nagomilano bogatstvo počne da ih guši, spas potraže okretanjem ka duhovnom životu. Zato su na Zapadu prvo psihoterapeuti ušli u modu, a zatim su na scenu stupili gurui, sve u pokušaju da pomognu nesrećnim bogatašima da dosegnu sreću i mir. Ovi to nagrađuju prebacivanjem svog dela tereta (bogatstva) na gurue, opasno preteći da sada gurui potraže spas kod nekih drugih duhovnika. Problem je očigledno u pridavanju važnosti novcu, odnosno materijalnom. Ukoliko je guru zaista čiste svesti, on će primiti nagradu za svoj trud, ali neće pridavati veliku važnost materijalnom blagostanju. Isto važi i za obične smrtnike, koji jedva plaćaju i psihoterapiju. 

Nije problem u tebi. Problem je u pridavanju važnosti problemu. A opet si ti ta koja pridaje važnost, tako da treba prvenstveno da razumeš da si ti uzrok posledice koju proglašavaš za problem, jednostavnim pridavanjem važnosti i značaja. Pokušaj ovo ne samo da shvatiš već da asimiluješ, kao sopstveni deo svesti. Tek tada ćeš moći da se izdvojiš iz problema, odnosno tek tada će problem nestati kao takav.

Zašto ljudi vole zlato? Zašto za simbol blagostanja ne proglasiše nešto drugo?

Zlato je simbol većne čistote jer ne rđa, ne prlja se i ne menja se. Zlato je simbol čiste duše i kao takvo ono odslikava dušu onoga ko ga nosi.

U zadnjih dvadesetak godina siromaštva i materijalnog propadanja u ovoj zemlji, primećujem mnogo ogrlica na vratovima žena koje po klasnoj pripadnosti ne spadaju u bogataše. Prilično paradoksalno, zar ne?

Ne očekuj od mene da se složim sa onim što tebi izgleda kao paradoks. Uopšte nije paradoks, već logična posledica manifestovane lične slike sveta. Ego se uvek trudi da nadkompenzuje lični nedostatak, pa je tako sasvim logično da žena koja je relativno siromašna ima pozamašnu količinu zlata na sebi, da bi drugima pokazala da je bogata, iako i ona i ti drugi znaju da to nije istina.

Na nekim ženama je to zlato delovalo nekako vulgarno.

Vulgarnim si doživela njihovu dušu, odnosno odraz Sekundarne ličnosti koja se jasno ogledala u sjajnim i uglačanim pločicama. Samo osoba čiste svesti smela bi da nosi zlato, koje bi onda blistanjem odražavalo čistoću njene duše. Međutim, ko još želi da prizna sopstvenu prljavštinu?

Nekada, u drevna vremena, dok su sve stvari bile koliko toliko na svom mestu, zlato je bilo rezervisano samo za sveštenike i kraljeve, kao vrhovne nosioce Duha. Kasnije je biti sveštenik ili kralj postalo titula, koja nosiocu omogućava sve privilegije, a zlato je ostalo kao simbol moći. Danas, sa degradacijom svih vrednosti, zlato je izgubilo svoju pravu meru.

Vratimo se početnom pitanju koje očigledno nisam dobro formulisala, jer je tvoj odgovor otišao na sasvim drugu stranu. Slažem se sa tobom da ljudi nemaju dobro mišljenje o sebi, ali zato imaju osećaj da su skoro uvek u pravu.

Ipak nismo iscrpli temu, dobrog odnosno lošeg mišljenja o sebi, do kraja. Samo smo skrenuli s nje pričom o zlatu. Čovek nema dobro mišljenje o sebi iz dva razloga: prvo, zato što su mu civilizacijske norme, ili kolektivna slika sveta, zabranile da misli o sebi kao o dobroj osobi. Čim pokušaš da sama pohvališ sebe pred drugim ljudima, ovi će te odmah opomenuti da to ne smeš da činiš već treba da prepustiš njima da ti to kažu. Pozadina cele priče koliko si dobra osoba je u tome koliko si upotrebljiva za njihove ciljeve. Ako imaš dobro mišljenje o sebi tada nećeš, zbog osećaja nedostatka, sve učiniti za nekog drugog, da bi ti on stoga potvrdio da si zaista u redu. Osećaćeš se dobro u sopstvenoj koži i neće te biti briga za tuđa mišljenja.

Drugi razlog leži u potiskivanju. Zajedno sa potisnutom Primarnom ličnošću u "mračni" ili "nesvesni" deo svesti potiskuje se sve ono sa čim čovek ne želi da se suoči ili šta želi da zaboravi. Psiholozi su uočili ovaj deo svesti, nazvavši ga Nesvesno, jer se ovaj deo pojavljuje u stanju hipnoze, odnosno kada se odstrani Sekundarna ličnost kao čuvar praga, ali nisu uočili da čovek svo vreme voljno drži pod kontrolom taj deo svesti. Vremenom je volja prerasla u tabu, jer je svest neprekidno i svakodnevno "bombardovana" informacijama da tako treba da postupa. Ove informacije, ponovo nesvesno, jer su na neki način isprogramirane, stižu putem muzike, odnosno pesama koje se pevaju. Televizijski programi svakodnevno i neprekidno podsećaju na dozvoljena pravila ponašanja, a one koji se tome usprotive proglašavaju ludima pa ili ih zatvaraju u ludnice ili ih izbegavaju.

Da bi se doprlo do "nesvesnog" dela svesti potrebno je uočiti čuvara praga koji ne dozvoljava prolaz. Takođe, pre prelaska praga treba shvatiti da su u "mračnom delu svesti" odložena samo sećanja na traumatične doživljaje, ne i sami doživljaji. Šok zbog ujeda psa, potisnut u nesvesno, znači da je u nesvesnom ostao samo otisak emocija a ne i pas glavom i repom. Kada se pojave emocije treba ih prihvatiti kao emocije a ne kao realnost.

Zato čovek, kada zaviri duboko u sebe i neminovno se suoči sa potisnutim delom sebe, neminovno zatekne veoma loše stanje, koje se zatim prenese u primarni razum, pa čitavog čoveka obuzme loše stanje i zato niko nema lepu sliku o sebi. No, emocije kao sastavni deo svesti zahtevaju posebno poglavlje. Vratimo se na sliku o sebi.

Od svog oca čula sam izreku: "Kada je Bog delio osobine ljudima, na svemu je štedeo osim na inteligenciji. Svako misli o sebi da nije dovoljno lep, duhovit i slično, ali svako misli da je najpametniji".

Opet je u pitanju nedostatak, koji dolazi iz Primarne ličnosti koja ima svest o sveukupnosti. Obzirom da je znanje nešto što se stiče, odnosno uči čitavog života, s jedne strane postoji osećaj hroničnog nedostatka, jer se ne može znati baš sve, a s druge strane postoji potreba da se stečenim znanjem čovek pohvali, jer stekao je duhovno bogatstvo. Obzirom da je naučen da se ponaša tako, da sve ono što ima mora i da se vidi, logično je da tako postupa.

"Sviđaju" mi se kada krenu sa političkim raspravama. Svako je ubeđen da bi baš on najbolje upravljao državom.

Ono što njih privlači u upravljanju državom je moć, a ne državnički poslovi. Naravno o obavezama koje taj položaj nosi i ne razmišljaju. Njih privlači jednostavno moć, mogućnost da budu ono što zaista jesu, jer se tada drugi ljude neće usuditi da im protivreče i govore im šta da rade. Međutim, grdno se varaju. Svaka "kasta" ima strogo određena pravila igre i što je hijerarhija viša, to su pravila strožija. Princeza Dajana je odličan primer šta se dešava sa onim koji se usprotivi nepisanim pravilima igre.

Koliko je slika o sebi uslovljena spoljašnjim izgledom?

Onoliko koliko su civilizacijske norme to propisale, odnosno onoliko koliko je čovek osvešćen, odnosno svestan sopstvenosti. Opet si postavila pitanje čiji odgovor je različit za svaki pojedinačni plan svesti. To samo pokazuje tvoj sopstveni put osvešćivanja i razmrsivanja sopstvenog uma. Ti osećaš iskonske teme ali ih posmatraš svetovnim očima, odnosno svetovnim, svakodnevnim umom i zaista stvaraš paradokse.

Dobro, jesu civilizacijske norme postavile ideal spoljašnjeg izgleda, naročito Zapadna civilizacija.

Koreni potrebe da se spoljašnji izgled dovede do savršenog ideala potiću još iz Stare Grčke, gde je lepo i atletski građeno telo bilo ideal. Ta potreba za savršenom materijom ima svoje izvore u dva pravca. Jedan je da savršeno oblikovano muško telo ima izdržljivost, kao osnovnu karakteristiku, a obzirom da se tada ratovalo jedino po principu lične fizičke snage, logično je da je ideal savršeno mišićavog tela bio i praktično neophodan. U pauzama između ratova uvedene su sportske igre da bi se održala telesna kondicija. Drugi momenat koji se javlja je upravo procvat filozofije, odnosno porast duhovnog nivoa tadašnjih ljudi. Radi uspostavljanja ravnoteže između duhovnog i materijalnog bilo je neophodno negovati i razvijati i materiju (telo) pored negovanja i razvijanja duha.

Rekla bih da je ta ravnoteža ipak malo u debalansu, jer prevagnula je materija.

Varaš se, to tako izgleda samo na prvi pogled, jer očekuješ da se i Duh vidi. Kada je u Staroj Grčkoj prevagnuo Duh u odnosu na materiju došlo je do pada materijalne moći, a tada su ravnotežu uspostavili Rimljani osnivanjem novog carstva mišićavih ratnika. Kada su idealni mišići dostigli kulminaciju tada je na scenu stupilo Hrišćanstvo sa moćnom vladavinom Duha u vidu fanatične vere, toliko jake da su rado odlazili u smrt, žrtvjujući tako materiju Duhu. (Sada će se svi mogući istoričari svega postojećeg složno pobuniti protiv banalizovanja istorije, ali jedino ako se poznata stvar sagleda iz nepoznatog ugla može se videti novina.)

Hajde da razdvojimo planove i da krenemo od onog najnižeg: plana svesti običnog čoveka.

Koje ravni svesti? Prve, druge, treće? Jer tek na veoma visokim ravnima, odnosno tek na podravnima šeste ravni, fizički izgled prestaje da bude važan.

Dobro, ne sitničari toliko, htela sam da govorimo o onim ljudima kojima je fizički izgled bitan.

Sitničarenje, kako kažeš, može preciznije da se nazove detaljnom analizom. Um je, kako već pomenusmo, sklon da "lepi" slične stvari, da bi poređenjem brže prepoznavao ono što trenutno ugleda. Zbog te osnovne osobine uma često se dobija iskrivljena slika stvarnosti. Izraz "isto kao" je osnovna poluga koja razvrstava utiske po sličnosti, pomažuči takođe da se Sekundarna ličnost oblikuje po modelu važeće slike sveta.

Isto važi za fizički izgled. Moda idealnog tela menja se od vremena do vremena, ističući naročito žene kao nosioce idealne slike. Nekada su obline bile u modi, kada je većina stanovništva oskudevala u hrani, a danas su na ceni mršavice, kada civilizovani svet pati zbog preobilja hrane. Neprekidnim pokazivanjem i potenciranjem ženskog tela, zapravo se potencira kolektivna slika kolektivnog izgleda, koja za sobom vuče čitav niz potrošnih dobara koja će, ako se upotrebe, doneti potpuno uklapanje u važeći model, čime će pojedinac postati srećan i blažen. Naravno, iza ovoga jasno prepoznaješ model na kome je zasnovana reklama i marketing, jer svi tvrde da nude "ulaznicu za Raj".

Ipak tu "ulaznicu za Raj" ljudi rado kupuju, iako vrlo dobro znaju da ih ona neće odvesti nikuda.

Osnovna težnja svake osobe je duhovno zadovoljstvo, oslobađanje od stega civilizacije. Svaki prosečan pojedinac oseća da mu je život koji živi nametnut sa strane, ali ne uviđa da je on sam dao pristanak za to i da sam pristaje da živi po tuđim pravilima igre.

Nesavršen izgled tela uvek donosi veoma duboke komplekse i osećaj nesigurnosti.

Kompleksi dolaze iz osećaja nedovršenosti, odnosno nepotpunosti. Ono o čemu smo već govorili je da potiskivanje Primarne ličnosti zapravo uzrokuje osećaj da nešto nedostaje, a onda Sekundarna ličnost taj osećaj nedostatka prenosi na sopstveno telo. Osoba koja se, sticajem okolnosti, izgledom uklapa u željeni model svuda biva prihvaćena sa pažnjom i odobravanjem, tako da na taj način kompenzuje osnovni nedostatak u sebi, jer joj ljudi odobravanjem zapravo šalju svoju ličnu energiju, čije primanje uvek prija.

Danas je u kancelariju ušla jedna devojka, možda ne lepa, ali svakako savršeno doterana i moje kolege su prosto obletale oko nje, trudeći se da joj budu na usluzi. Pojavljivanje lepe ili češće savršeno doterane osobe uvek izaziva naklonost okoline. Zašto?

Savršeno uklapanje u civilizacijske norme i to sa obe strane. Savršeno doterana osoba savršeno je savladala i primenila pravila igre, zato joj ostali savršeno aplaudiraju. Dečje igrarije odraslih osoba.

Prosto mi bežiš od teme.

Pa postavi mi konkretno pitanje!

Zašto uvek reagujemo na lepotu?

Opet si slepila pojmove. Misliš, zašto reagujemo na lepotu ljudskog lica i tela? Jer lepota je i mir na šumskom proplanku, rađanje sunca, ornament. Lepota je sklad a suština koja leži u svakoj lepoti je zapravo mir, odnosno smirenje. Nered ili disharmonija, kakofonija ili asimetrija zapravo su odraženi nemir, zato iritiraju.

Ako je lepota odraz mira, zašto se reaguje na ljudsku lepotu? NIsam sigurna da svaka savršeno doterana osoba oseća mir.

Da, svaka savršeno doterana osoba oseća mir, jer je apsolutno prilagođena pravilima igre, koja se zove: aktuelni modni trend. Savršeno doterana osoba se savršeno uklapa u postojeće šablone "kako treba izgledati" i niko je ne uznemirava neodobravanjem. Probaj da obuješ dve različite cipele i izađeš u javnost. Svi ljudi će te gledati sa neodobravanjem, a mnogi nepoznati će čak prekršiti važeće pravilo igre da se sa nepoznatima ne razgovara i prići će ti da bi glasno iskazali neodobravanje. Pri tome će tvoj mir biti znatno uzdrman već samim saznanjem da si prekršila pravila igre, iako time nikoga nisi ugrozila. Naravno, kada duboko u sebi spoznaš besmisao mnogih pravila igre, užas okoline će te zabavljati, a oni će smatrati da si luda jer ne reaguješ na ono na šta svaki "normalan" čovek reaguje.

Znači, ono što pleni je mir koji vlada u samom čoveku.

Da, mir u formi samouverenosti, iako je taj mir daleko od pravog mira ka kome se teži, a to je mir čistog i nesputanog postojanja.

Žene su se oduvek više trudile na postizanju savršenog izgleda nego muškarci.

Žene su primarni primaoci energije i da bi dobile neophodnu količinu muške, aktivne energije, one se doteruju i time izazivaju pažnju, divljenje, udvaranje i razne druge oblike davanja energije od strane drugih ljudi, naročito muškaraca, a ne retko i žena. Znači, osnovna svrha lepog izlgeda je da privuče pažnju i odobravanje, a samim tim i dodatni bonus energije.

A zašto pogled na ružnu osobu, hromu ili mentalno poremećenu, donosi osećaj otpora, koji se manifestuje stezanjem pleksusa?

Razmena energije među ljudima obavlja se preko energetskih kanala koji izviru iz energetskih centara. Na fizičkom telu ovi centri nalaze se u čulima (vida, sluha, dodira), odnosno lična enerija se prenosi putem vida, dodira ruku i vančulno, putem pleksusa. Svaki osećaj nelagodnosti manifestuje se u pleksusu, jer rukovanje i pogled je moguće izbeći, a komunikacija kroz pleksus može se onemogućiti jedino njegovim stezanjem.

Pogled na ružnu osobu, koji u tebi izaziva osećaj nelagodnosti, samo je odraz naučenog reagovanja da je ružno obavezno i loše. Ono što ružnu osobu čini zaista ružnom nisu nepravilno (ne dogovoreno) raspoređene crte lica, već zgusnuta, do gorčine, lična energija. Hroma osoba će pre izazvati osećaj sažaljenja, mada je i taj osećaj posledica procenjivanja tuđeg gubitka i automatsko poređenje sa samim sobom, odnosno sa mogućnošću identičnog gubitka sopstvenog dela tela. U tome zapravo leži osećaj nelagodnosti: u poređenju i kalkulisanju moguće lične budućnosti. Međutim, pošto je reakcija negodovanja od strane okoline uobičajena pojava, takva osoba se energetski zatvara prema drugima, praveći disharmoniju energije i otuda osećaj da je ta osoba ružna.

Mentalno poremećena osoba već predstavlja pravu opasnost za Sekundarnu ličnost, jer ona je u nekoj, apsolutno svojoj, Primarnoj ličnosti i kao takva nesposobna za dogovorenu komunikaciju sa ostalim ljudima. Mentalno poremećena osoba je potpuno slobodna u svom ispoljavanju, pa je zbog toga zatvaraju u ludnicu, da ne bi svojom nesputanom slobodom "zagadila" ostale ljude.

Ali ludaci su često agresivni!

Ne svi. Samo oni ljudi koji su poludeli zbog nagomilanog potisnutog besa, koji je potisnuta lična energija pod veoma jakim pritiskom. Takva akumulacija energije, koja nije imala ni jedan ventil za pražnjenje, dovela je do rasprskavanja razuma, odnosno do rasprskavanja ega kao fokusiranog razuma i rasplinjavanja granica slike sveta. Do skora ugrožavana od strane svih, takva osoba se pucanjem svesti oslobađa svih stega i agresivnošću pokušava da odbrani tu istu slobodu. Na žalost, često je ugrožavanje samo fikcija, pa tako stradaju i nedužni. Međutim, apsolutno u Primarnoj ličnosti, luda osoba agresivnog tipa neće reagovati na osobu čistog Duha, koja zrači unutrašnjim mirom. čak će reagovati mirom na mir koji oseća.

Osoba čistog Duha je takođe u Primarnom, ali na drugi način.

Da. Takva osoba nije do Primarnog stigla rasprskavanjem Sekundarne ličnosti, već njenom spoznajom i prevazilaženjem ograničenja. Za nju možemo reči da je prosvetljena. Ona će poštovati pravila igre konvencionalnog življenja ali se neće vezivati za njih, jer ih shvata na pravi način: kao pravila igre samog života radi lakšeg življenja. Pravila igre su postavljena da se ljudi ne bi međusobno sudarali u komunikaciji i time ometali druge da slobodno žive. Doduše, sloboda je tim pravilima u velikoj meri ograničena, ali ako se koriste na pravi način, pravila ponašanja donose mnogo veću slobodu nego anarhija, kao suprotnost redu i disciplini.

Upoznala sam jednu veoma zanimljivu osobu putem Interneta. Komunikacija pisanom rečju bila je odlična, međutim meni je nedostao lik te osobe pa sam, posle nekog vremena, zatražila i fotografiju. Zašto nam je lik sagovornika neophodan da bi smo komunicirali?

Prosta navika razuma da komunikaciju vezuje i za čulo vida. Osim toga, u neposrednoj komunikaciji je moguće, na osnovu mimike i izraza lica sagovornika, dublje prodreti u smisao rečenog. Pisanje uvek može da se cenzuriše i kasnije koriguje, a izgovorena reč se ne može vratiti nazad. U svakom slučaju, navika razuma da vidi lice sagovornika je presudna.

Ponekad se ćujemo telefonom i ja sam hvatala sebe u pokušaju da oblikujem lik u svojoj svesti, pre nego što sam dobila fotografije.

I razgovori telefonom se najčešće vode sa poznatim osobama, osobama čiji lik već znaš, pa tvoj razum u telefonskom razgovoru već ima sliku sagovornika kome se obraćaš. Ponovo je u pitanju prosta navika uma.

Nedavno sam upoznala dva spikera sa lokalne radio stanice, čiji mi se glasovi veoma dopadaju. Njihove slike nisam tražila dok sam slušala tu radio stanicu, međutim bila sam prilčno iznenađena njihovim izgledom. Trebalo mi je malo vremena da se moja svest prilagodi njihovim likovima.

Opet ponavljam: slika, odnosno lik druge osobe je jednostavno navika uma da kroz nečiji glas raspozna i njegov lik. Te spikere nisi nameravala da upoznaješ, zato nisi to ni pokušavala, ali tvoj razum je po navici sklopio neki lik, koji je uvek "pozivao" kada bi ti čula poznati glas. Zamišljeni lik ti nije bio prezentovan, razum je radio svoj posao samo za sebe, jer tebe i nije interesovala njegova lična konstrukcija za ličnu upotrebu.

Ovo me je baš zaintrigiralo. Ko je kome u funkciji: ja razumu ili razum meni? I ko sam ja u tom slučaju? Sve mi ovo liči na slugu koji ima svoj privatni život, o kome gospodar ne zna ništa, jer ga sluga o tome ne obaveštava.

Lepo definisana situacija. Ti ne možeš imati uvid nad celim svojim razumom, jer on mnoge stvari reguliše tako da se mehanički obavljaju i time ti ne oduzimaju dragocenu energiju koju upotrebljavaš za druge mentalne ili fizičke aktivnosti. Ovo nas uvodi na mehanizme uma, ali o tome ćemo drugom prilikom.

Lična slika sveta - Ego, da li je potreban?

Iz prethodno rečenog mogu da zaključim da je ego napravio čitavu zavrzlamu oko podeljenih slika sveta?

Na neki način da. U pokušaju da se zaštiti od neprijatnih iskustava, razum je "proizveo" organ za zaštitu, koji će reagovati istog trena kada celina svesti bude ugrožena. Pri tome je, kao što već rekosmo, žrtvovan jedan deo sopstvenosti - Primarna ličnost - a ego je postavljen kao čuvar upravo te Primarne ličnosti. Uloga ega kao čuvara je dvostruka: on ne dozvoljava pristup drugim svestima u to, veoma osetljivo područje, tako što će drugima prezentovati surogat sebe samog - Sekundarnu ličnost. Druga uloga čuvara je upravo obrnuta, on ne dozvoljava Primarnoj ličnosti da se ispoljava, osim u strogo kontrolisanim ili strogo nekontrolisanim uslovima. Kontrolisani uslovi su onda kada ego proceni da je ispoljenje sopstva bezbedno i da ličnost neće biti kažnjena zbog toga, a to se dešava u slučaju druženja sa sa iskrenim prijateljima ili u stanju zaljubljenosti, gde je iskrenost i neophodna i neminovna. Nekontrolisani uslovi su dejstvo alkohola ili drugih opijajućih sredstava, a tada se ego potpuno gubi, jer nestaje njegova osnovna funkcija: kontrolora.

Oko ega se već vekovima diže velika galama, prvenstveno u istočnim zemljama, a zadnjih godina se i Zapad "zarazio" Istokom u pokušaju negiranja, nadilaženja ili odstranjivanja ega. Psiholozi ga smatraju neophodnim, mistici suvišnim. U čemu je zapravo stvar?

Sve zavisi iz kog ugla se posmatra. Ego je i neophodan i nije, isto kao što je i razum neophodan ali ne uvek. U visokoj inspiraciji, recimo, razum je nepotreban jer umetnost nastala pod dejstvom razuma nije umetnost već "slagalica".

Psihologija smatra ego neophodnim, ego je sastavni deo čitave ličnosti, možda najznačajniji, jer je apsolutno u prvom planu, određujući tokove samog života. Međutim, svi problemi koje psihologija rešava nastali su upravo iz ega i njegove tvrdokorne osobine da se prilagođava ostajući zapravo isti. Psihologija ne može da negira ego jer, spoznavši njegovu važnost, postavila ga je kao noseći stub sopstvene slike sveta, tako da bi njegovo uklanjanje srušilo čitavu kostrukciju. Stoga psihologija samo pomaže egu da se što bolje uklopi u postojeću stvarnost, što ovaj opet koristi u stilu "kako da što boljom manipulacijom postojeću stvarnost prilagodi sebi".

Mistici ga, s druge strane, negiraju jer uklanjanjem ega nestaće podvojenosti između dve svesti (ili dva čoveka) a sami tim biće nepotrebna podela na Primarnu i Sekundarnu ličnost, što će reći ostaće da postoji samo Primarna ličnost. U Primarnoj ličnosti nema laži, sva iskustva se prihvataju kao takva, nema sujete, zlobe i niza opšte ljudskih osobina, koje okreću čoveka protiv čoveka, pa ovaj u samoodbrani forsira sopstveni ego kao zaštitu.

Začarani krug, rekla bih. Ego je tu da bi zaštitio sam sebe.

Pa ne baš, a na neki način da.

Uh, što ti je odgovor: jeste jer nije.

Linearni način tvog razmišljanja je čisto uslovljen, navika - naučena u detinjstvu - da stvari posmatraš samo sa jedne strane.

Ego je neophodan a ipak nije. Paradoks je na prvi pogled, jer paradoks pokazuje samo krajnosti jedne te iste stvari, ne objašnjavajući put i povezanost u jedno. Ego je neophodan jer predstavlja fokusirani deo razuma, a razum je fokusirana čista svest, koja je fokusirana pažnja Apsoluta i tako redom. Razum preko ega raspoznaje svoju ulogu u svetu koji ga okružuje. Linearna logika, koju ti često koristiš, dolazi upravo iz ega koji, kao čuvar podeljenosti, sve mora da vidi u parovima suprotnosti, jer je to njegova osnovna struktura.

Životinje nemaju ego kao izolovani osećaj ja, mada se u nagoveštaju on može videti kod mačaka i svih onih životinja koje umeju da se naljute na svog gospodara. Znači, ego je ona osnovna osobina svesti koja je čoveka učinila čovekom, svešću svesnom sopstvenosti. Čovek je raskrsnica svesti a ego je stvoren kao posledica sagledavanja sebe u odnosu na svet. Standardna upotreba ega je "sam protiv svih", a sve u nameri da očuva integritet već podeljene ličnosti. Opet paradoks: ego je nastao podelom ličnosti na privatnu i javnu (gde je privatno apsolutno lično) a istovremeno se trudi da sačuva podeljenu celinu kao celinu.

Obzirom da je učenje slike sveta podrazumevalo uvežbavanje ega da reaguje "u skladu sa propisima", ego se uvek pobuni kada postojeću stvarnost treba korigovati. Istovremeno se veoma trudi da svoju Sekundarnu ličnost potpuno prilagodi datoj situaciji, a ta mimikrija može da ode tako daleko da i u sitacijama prevazilaženje ega simulira sopstveno nepostojanje.

Da, srela sam par čudaka koji su tvrdili kako uopšte nemaju ego, dok je njihov ego bio zapravo veliki kao planina i video se mnogo jasnije nego kod običnih smrtnika.

Nije se mogao videti jasnije, da si i te čudake posmatrala kao obične ljude. Ovako je sama njihova izjava da nemaju ego učinila da izoštriš fokus sopstvene percepcije, tražeći tragove (ili čak celinu) ega u njima i naravno da si ga nalazila. Oni jesu nešto učinili sa svojim egom, u cilju njegovog minimiziranja, ali tvoja fokusirana pažnja deluje kao mikroskop: uvećava do najsitnijih detalja ono što želiš da sagledaš.

Dvojica, kojih sam se upravo setila, deluju prilično bezbojno, nekako mlitavo, a u svakom slučaju smešno. Zato sam i rekla da su čudaci. Zar je takav "imidž" neophodan?

Nije neophodan na takav način, mada čovek zaista oslobođen ega deluje nekako mekano i nežno, dok drugi pogled na njegovu energetsku strukturu pokazuje izuzetnu snagu koja leži iza. čovek oslobođen ega zrači na neki poseban način, jer zrači sopstvenošću, a ona je, ma koliko poticala iz iste suštine, uvek jedinstvena i nova, različita od bilo čega drugog. Čovek bez ega je nepodeljen, ali čovek se oslobađa ega Sekundarne ličnosti koji prezentuje lažnu sliku, ego kao fokusirani razum mora da postoji, a to je ego Primarne ličnosti. Možda te je upravo to prevarilo kod te dvojice, uočila si postojanje ega, ali kojeg?

Mislim da se nisam prevarila, ali ko zna. Po mom mišljenju čovek oslobođen ega ne treba to da potencira kao činjenicu. To bi bilo isto kao kada bi svaka moja treća rečenica bila: ja imam ruku (ili nogu ili bilo koji drugi deo tela).

Da, u pravu si. Svako potenciranje bilo čega u svom korenu sadrži laž koja teži da postane istina. Oni su jednostavno bili opsednuti idejom da mogu da se oslobode ega Sekundarne ličnosti, pa su pod opsesijom neprekidno govorili o tome, u nadi da će im se namere jednog dana i ostvariti.

Zašto bi bilo ko uopšte pokušavao da se oslobodi dela sopstvene svesti? Čemu tolika larma i toliki uzaludni pokušaji?

Stvar je u osvešćivanju sopstvene svesti i ukidanju podvojenosti, zadržavajući pri tome jednostavnu crno-belu logiku kao neophodan instrument svakodnevnog življenja. Svest je čoveku data radi spoznaje sopstvenosti, ego se pojavio kao rezultat odvojenosti i od drugog čoveka i od same prirode. Malo dete ima svest ali je nije svesno. Svest o svesti je ego, a obzirom da funkcija posmatranja zahteva i objekat i subjekat, odnosno posmatrača i posmatrano, logična je prvobitna podela na ja i ti. Međutim čovek, prinuđen da se stara o opstanku sebe i sopstvene porodice, veći deo svesti usmerava na svet oko sebe, nego na sebe samog. To je ispravna upotreba sopstvene svesti, ali samo u onoj meri u kojoj je to neophodno. Ostatak vremena trebalo bi utrošiti samo na samoposmatranje i analizu sopstvenih iskustava kroz odnose sa drugim ljudima. Međutim, civilizovano društvo postavilo je sijaset nepotrebnih ograničenja kroz sopstvenu kolektivnu sliku sveta, tako da je čoveku veoma malo vremena, a i mogućnosti, ostalo da se bavi samim sobom. No, ovo može da bude i dobar izgovor za sve civlizovane ljude, koji smatraju da su sasvim u redu, jer niko ne može da te spreči da posmatraš sebe, sećajući se nekih situacija, dok recimo čekaš autobus.

Problem sa egom je nastao kada je čovek bio prisiljen da se prilagodi drugom čoveku, bilo kojom metodom ili zbog bilo kojeg razloga. Stvaranje kolektivne slike sveta bilo je stoga neophodno da bi svaki pojedinac u društvu imao model po kome treba da se oblikuje. To je naravno uzrokovalo već pomenutu podelu na Primarnu i Sekundarnu ličnost, a ego Sekundarne ličnosti postao je čuvar pravila igre. Problem je takođe nastao zbog poređenja, prvobitno poređenja sa važećom slikom sveta, a kasnije i poređenja sa drugom svešću, odnosno sa drugim čovekom. Tako je nastala sujeta na sopstveno postignuće i zavist na tuđi uspeh. Sve su to manifestacije ega Sekundarne ličnosti, koji zbog nesaglasja stalno ulazi u konflikte, pa čak i ratove. Zbog toga je neophodno raditi na njegovom uklanjanju.

U "Igri svesti" si rekao da je "sujeta štit lažnom ispoljenju". Često se setim te rečenice kao definicije uvek kada sam sujetna zbog nečega.

U "Igri svesti" nismo pravili jasne podele, čak smo i Primarnu i Sekundarnu ličnost pominjali samo u tragovima. Podele su neophodne radi lakšeg snalaženja u nekoj oblasti, bilo materijalne, bilo nematerijalne prirode, a baziraju se na principu jednostavne logike.

Sujeta jeste štit lažnom ispoljenju jer dolazi iz ega Sekundarne ličnosti, koji se svim silama trudi da sačuva prisilno naučene norme, koje ne moraju uvek da budu istinite. Slika sveta jeste lažno nametnuto viđenje pojedincima od strane određene grupe ljudi, jer svaka zajednica ima svoja pravila, ali je istovremeno neophodan faktor, jer definiše dogovorene vrednosti radi lakšeg življenja. Ona je i dobra i loša, sve zavisi kako se upotrebljava, kao i sve drugo uostalom.

Sujeta nastaje kao proizvod zadovoljstva zbog iskonstruisanog uspeha - postignuća u sopstvenoj svesti. Ego pri tome vrlo dobro zna da je to dostignuće potpuno besmisleno, sa aspekta Primarne ličnosti, ali pošto zadovoljava norme okruženja, trudi se da zadrži sopstvenu važnost. Ukoliko neko pokuša da ospori važnost, iz bilo kog razloga, ego kreče sa pobunom - koja prerasta u uvredu - da bi sačuvao lažnu vrednost. Nasuprot tome, ukoliko je postignuće zaista važno i ugrađeno je u samu Primarnu ličnost, kao i u slučaju nepodeljene ličnosti, svaki pokušaj osujećenja datog postignuća izazvaće samo duboki, unutrašnji osmeh. Takav čovek zasigurno neće biti povređen, jer ima neprikosnoveni unutrašnji osećaj da je to to.

Znači, ego je u stalnom konfliktu sa okolinom?

Na neki način da. Sve dok mu se drugi ljudi ne opiru ego (čovek) je smiren i zadovoljan. Ovo je još jedan razlog zašto čovek teži za vlašću, jer tada drugi ljudi neće smeti da mu se opiru i protivreče drugačijim mišljenjem, a on će ostvariti zadovoljstvo.

Strašno je kada čovek jakog ega Sekundarne ličnosti zadobije moć nad ograničenim brojem ljudi. Imam taj slučaj u praksi.

Takav čovek zaista postaje tiranin, ako mu pridaješ preveliku važnost, što znači da si ti ta koja mu daje objektivnost i značaj. U ovom slučaju on je zaista važan, jer reč je o tvom poslodavcu od koga ti zavisi egzistencija. Zbog osnovne strukture njegove svesti ovo možemo slobodno i pisati i objaviti, zato što on u svojoj oholosti neće pročitati tvoju knjigu.

Međutim on može da bude i blagodet za tebe, sve zavisi iz kog ugla posmatraš stvar, odnosno u koje svrhe ga upotrebljavaš. Ukoliko pokušaš da se otvoreno ili prikriveno sukobiš sa njim biće to sukob dva ega, a obzirom da je moć (novac) na njegovoj strani, ti svakako gubiš. Stoga nemoj ni da pokušavaš da ga ubediš da nisi maloumna i da svoj posao poznaješ bolje od njega. Njegov fokus percepcije je izoštren samo na upoređivanje sebe sa drugim ljudima. Slab eho Primarne ličnosti, koja je zbog dugogodišnjeg potiskivanja skoro zakržljala ali ipak još uvek postoji, neprekidno ga podseća da je čitav njegov život velika farsa i kao takav potpuno je promašen. Međutim, on ima novac i mogućnost da svoje bogatstvo još više uveća, samim tim ima osećaj da je Bog, a kao Bog on sve najbolje zna. Zato nemoj uzalud trošiti reči i vreme uveravajući ga da nije u pravu. Bilo kojim sukobom ili pokušajem da ga uveriš u bilo šta, ti samo ojačavaš ego sopstvene Sekundarne ličnosti.

Ali, u pitanju je poštovanje zakonskih propisa!

Ipak je tvoje knjigovodstvo samo dogovorena slika sveta, gde je istinito samo ono što piše na papiru. Čudi me da još nisi počela da serviraš papire na kojima piše "jutarnja kafa".

Toliko blesava ipak nisam.

Ne, već to pokazuje fleksibilnost slike sveta. Ti znaš da je to samo papir sa nekim podacima koji pokazuju neku poslovnu promenu, ali ipak mu veruješ jer je zakonom tako propisano.

Ne skreći sa teme, molim te. Baš si me zainteresovao izjavom da on može da bude moja blagodet. Kako to, jer nisam jedina koja je u konfliktu sa svojim poslodavcem.

U svojoj preteranoj samovažnosti, jer njegov ego neprekidno to potvrđuje kroz sticanje velike količine novca, on ima osećaj svemoći. Njegov ego je "naduvan" jer i kada se trudi da bude tolerantan, to je samo u svrhu očuvanja i ojačavanja postojeće slike o sebi.

Tako "naduvani" ego čini ga karikaturom od čoveka, ali u preteranoj samozaljubljenosti, koja se manifestuje kroz osećaj lične moći, on nije u stanju da sagleda šta je napravio od sebe. Blagodet za tebe je ako zaista uvidiš da je takav. Međutim, ako svoje ispravno viđenje "upakuješ" u osećaj prezira ili gađenja prema kreaturi koju posmatraš, upašćeš u zamku sopstvenog ega koji, poredeći se sa njim, kaže: "Vidi kako sam ja bolja od tebe, ja sam duhovna a ti si obični, smrdljivi zemaljski stvor." Takvim stavom sopstvene svesti samo ojačavaš svoj ego, a dalji razvoj događaja neminovno će odvesti u pokušaje da mu i dokažeš da si ti bolja, jer on poseduje samo (!) materijalno bogatstvo, dok si ti bogata duhom. I, pod pretpostavkom da tvoja duhovnost služi još nečemu osim tebi samoj, šta dalje sa tim? To je kao takmičenje između ribe i ptice, ko je bolji i uspešniji. Besmisleno, zar ne?

Znači, treba da budem neutralna?

Distancirana, a samim tim i neutralna. Da bi to postigla moraš da budeš svesna u svakom trenutku da je to što on radi samo prezentacija ega, samo igra svesti da se prikaže sostvena samovažnost. Ako odreaguješ bilo kojim emocijama i ti sama se uplićeš u istu igru, što će se samo završiti novim konfliktima, koji opet dolaze iz povređenog ega. Budi jednostavno svesna da je sve samo igra svesti, igra ega i sve će izgledati mnogo jednostavnije.

Razum i Slika sveta

Trebalo bi da sam u emotivnom haosu, ali ja sam ledeno ravnodušna. Kao da sam uspela da odstranim emocije.

Nisi odstranila emocije, one leže sklonjene u nekom uglu tvoje svesti, spremne da svakog trenutka isplivaju na površinu, samo im treba pružiti priliku. Ono što si zapravo uradila je voljna promena ugla gledanja na stvarnost. Ako pustiš emocije da budu objektiv kroz koji sagledavaš sliku sveta, one će ti napraviti haos. Ovako, upotrebila si razum i promenila sliku stvarnosti, pri tome ne zaboravivši motiv koji te je i naveo na promenu fokusa.

Kako je moguće promeniti ugao gledanja?

Svesnošću o prirodi misli, odnosno o prirodi emocija.

Dobro, kako možemo biti svesni emocija? Odakle one izviru?

Emocije su zgusnuta energija Mentalnog plana i po svojoj prirodi veoma su bliske slikama koje se drže u sećanju. Slika neke prošle situacije uvek u sebi sadrži emocije, koje su njeno vezivno tkivo.

Emocije možemo podeliti prema njihovoj gustini na lake i čvrste, što bi bilo jednako prijatnim i neprijatnim emocijama, a obe u svojoj osnovi sadrže sliku događaja koji je prvobitno uzrokovao njihovo nastajanje.

Emocije su zapravo reakcija svesti na životno okruženje, one su čula razuma pomoću kojih lična svest prepoznaje i doživljava stvarnost. Emocije su osećaji ili materijalni dodir stvarnosti, a razum je analitičar koji te iste dodire definiše kao prijatne ili neprijatne. Istovremeno, emocije su regulatori lične slike sveta u odnosu na kolektivnu sliku, jer svi loši osećaji (patnja, strah i slično) govore na prvom mestu o tome da lična i kolektivna slika sveta nisu u saglasju.

Ako je lična slika sveta stvarana u odnosu na kolektivnu sliku, kako je onda moguće njihovo nesaglasje?

Kolektivna slika sveta, kao slika stvarnosti, napravljena je dogovorno, kroz moral, običaje i tabue, radi lakše komunikacije među pojedincima. Prost primer je pravilo vožnje automobilom. Sve je jasno i precizno uređeno i kada se svi vozači pridržavaju kolektivne slike u vezi vožnje, tada saobraćaj funkcioniše savršeno. Ukoliko se neko suprotstavi važećim dogovorenim normama, tada nastaju sudari i saobraćajne nesreće. Isto važi za komunikaciju među ljudima. Kada bi svi apsolutno poštovali dogovorene norme, tada ne bi bilo sukoba.

A sukoba ipak ima, skoro na svakom koraku. Ako nema otvorenih sukoba tada ima prikrivene mržnje, koja je latentni uzročnik nekih kasnijih sukoba.

Sukobi su nesaglasnost dveju ličnih slika sveta, a obe su u nesaglasju sa kolektivnom slikom.

Kolektivna slika sveta služi za lakšu komunikaciju među ljudima, ali im istovremeno uskraćuje spontanost u reagovanju. Emocije, koje se logično jave u svakoj životnoj situaciji kao unutrašnja reakcija, pod prisilom kolektivne slike sveta, često bivaju potisnute, jer bi njihovo ispoljavanje izazvalo sukob, koji čovek želi da izbegne.

Ko stvara sliku sveta: Primarna ili Sekundarna ličnost?

Pogrešno postavljeno pitanje. Sekundarna ličnost je proizvod slike sveta, ona je njen odraz kroz poželjno ponašanje. Sliku sveta stvara razum, tačnije sekundarni razum, odnosno razum Primarne ličnosti. Jer kroz sliku sveta ona prima iskustva koja je obogaćuju. Emocije su čula preko kojih Primarna ličnost doživljava svet.

Vrtimo se po krugu.

Tok misli je kružnog oblika, tačnije spiralnog, tako da je kružno kretanje logično.