"Lepak" zabluda

Priznaću da pomalo žalim zbog puta osvešćenja kojim intenzivno gazim. Uviđam neke situacije koje nisam godinama uviđala, a prostirale su mi se tik ispred nosa. Isto tako uviđam da je život običnog čoveka mnogo teži nego moj sada, ali ipak je mnogo zanimljiviji.

Obični ljudi žive u svetu opsena, maglovitom svetu sopstvenih zabluda. To je kao da hodaju zatvorenih očiju. Zato se tako često sudaraju jedni sa drugima, stvarajući neprekidne konflikte i nepotrebne patnje. Život je u svojoj suštini veoma lak, on je vrhunac doživljenog, vrhunac lepote. Jedino što treba biti čiste svesti, neopterećene iluzijama, da bi se život živeo kao radost čistog postojanja.

Zvuči prilično lepo, naslućujem o čemu govoriš. Samo, zašto je čovek dospeo u stanje omamljene svesti, toliko da nije svestan sopstvenog života, osim onog njegovog tegobnog dela?

Podelom sopstva i pristajanjem na život Sekundarne ličnosti, život koji diktira čitavo okruženje, neprekidno i tokom celog života, čovek je sebe prinudio da živi zatvorenih očiju. Ono što je tebi "godinama bilo ispred nosa" gledala si viđenjem Sekundarne ličnosti. Tačnije, svet si posmatrala kroz prizmu naučenih stavova. Zato nisi ni videla ono što je bilo tako jasno. Isto kao što ni svoju Primarnu ličnost nisi jasno sagledavala, iako je ona najbliža tvojoj svesti, tačnije tvom razumu.

Kažeš da sam svet posmatrala kroz prizmu naučenih stavova. Pojasni mi to malo.

Slikovito govoreči, lična svest je rešetkaste strukture gde, pored nosećih stubova stvarnosti, finije veze između njih čine stavovi, odnosno ubeđenja. Stavovi su, kao instrumenti razuma, takođe postavljeni po principu dobro-loše, s tim što oba stava istovremeno postoje u svesti. Navike bi se recimo mogle nazvati stavovima, odnosno stavovi su navika razmišljanja. Čovek uglavnom koristi iste, već postojeće, obrasce sopstvenog uma da bi doživeo realnost na određeni način. Ono što stavove međusobno povezuje su asocijacije, tačnije mehanizam uma "isto kao". Time se stavovi grupišu po srodnosti, odnosno pripadnosti i tako se formiraju ubeđenja. A onda čovek posmatra svet koji ga okružuje kroz mrežu sopstvenih ubeđenja i na taj način procenjuje njegovu verodostojnost.

Šta su ubeđenja?

Sve ono u šta čvrsto veruješ. Neka od tvojih ubeđenja formirana su u ranom detinjstu, metodama vaspitavanja, neka si stekla ličnim iskustvom. Čvrsta ubeđenja su karakterne osobine a ubeđenja koja su podložna promenama, uz dobre argumente, su mišljenja.

Koliko ubeđenja imaju veze sa iskustvima?

Iskustvo je njihov gradivni materijal. Ubeđenja se formiraju na bazi iskustava i što je iskustvo energetski jače, to je i ubeđenje čvršće.

Ako su iskustva neophodna Primarnoj ličnosti radi obogaćivanja čiste Lične Svesti ili Duha, čemu služe ubeđenja?

Ubeđenja su neka vrsta filtera kroz koji prolaze srodna iskustva. Sekundarni razum ih onda klasifikuje po vrednosti i samo nova iskustva ugrađuje u čistu Ličnu Svest.

Smeh i zabava se ne mogu nazvati novim iskustvima, pa ipak svaki čovek teži da ih doživljava svakog dana.

Opet si pomešala pojmove. Smeh nije iskustvo, smeh je odraz trenutno oslobođene Primarne ličnosti, koja se manifestuje lakoćom samog postojanja. Zabava je skup okolnosti koje omogućavaju Primarnoj ličnosti da privremeno bude oslobođena stega. Iskustva su lični doživljaji sa emotivnom podlogom, koje čine gradivni materijal ubeđenjima.

Šta su zablude?

Iskrivljena slika stvarnosti. Stvarnost posmatrana kroz prizmu sopstvenih stavova.

Koja je razlika između zabluda i ubeđenja?

Zablude su delovi slike sveta, posmatrani kroz prizmu stavova. Ubeđenja predstavljaju isto to, ali osnovna razlika između to dvoje je što su zablude fiksirana pogrešna ubeđenja. A ubeđenja, kao skup pojedinačnih i srodnih stavova, ne moraju uvek biti pogrešna. Sa aspekta čiste svesti gledano, sva ubeđenja su pogrešna jer fiksiraju sliku sveta koja je, bez takvog načina posmatranja, veoma pokretljiva i prilagodljiva. Gledano sa aspekta Lične Svesti, ubeđenja su neophodna kao čist mehanizam uma, koji služi za lakše raspoznavanje stvarnosti, čime se utrošak energije svodi na minimum.

Danas sam ponovo čula informaciju koja je odlomila još jedan komad slike sveta koji je bio zabluda. Nije me zabolelo, a znam da me je nekada svako rušenje zabluda bolelo do dna duše.

Zašto rušenje zabluda donosi duševni bol?

Slika sveta je misaona struktura, a kao takva ona je istovremeno energetska struktura. Sliku sveta čine ubeđenja ali i zablude, tako da je ona generalno subjektivni doživljaj stvarnosti, koji ne mora uvek biti tačan. Svako rušenje dela slike sveta znači premeštanje postojeće energetske strukture. Obzirom da je stvaranje ubeđenja zahtevalo određenu količinu energije, najčešće iskazane u vidu emocija, svako razbijanje zabluda zahteva energetsku dekoncentraciju ili razlaganje zgusnute emotivne energije. U takav, uslovno rečeno, prazan prostor uliva se nova energija, težeći da zgušnjavanjem popuni prazninu. Upravo taj haotični upliv donosi bol.

Pojednostavi to malo.

Duša je, zajedno sa Duhom, deo čiste Lične Svesti. Duh je, energetski gledano, ređe strukture i kao takav pripada Mentalnom planu. Duh je nosilac namera i kreator stavova i ubeđenja. Duša je nosilac emocija i prijemnik energije koja se zgušnjava sa Mentalnog na Astralni plan. Ona je skladište emocija. Emocije su, s druge strane, gradivni materijal ubeđenja. Zablude su lažna ubeđenja. Sve što ima veza sa emocijama pripada Duši. Iz nje izvire osećaj lepote i doživljaj samog života uopšte. Duh je više posmatrač nego učesnik života.

Stoga, svako kršenje zablude, koja je građena materijalom emocija, sa verom kao vezivnim tkivom, utiče direktno na polje emocija. Emocije, koje su zgusnuta energija Duha, svojim preusmeravanjem stvaraju prazan prostor u koji se uliva nova energija, uglavnom u haotičnom, odnosno neraspoređenom obliku. Upravo to novo ulivanje energije donosi bol.

Zar primanje energije nije prijatnost?

Jeste kada se vrši voljno. Ali svako nasilno ulivanje energije je neprijatno. Uzmi, više puta pominjani, bes kao primer. I na taj način dobijaš energiju druge osobe, ali takav prijem ti ni malo ne prija.

Zašto smo tako jako vezani za zablude? Da li nas samo strah od emotivnog bola, koji će doći, nagoni da i dalje verujemo u lažnu sliku sveta? Recimo, osećam da me muž vara ali ne želim da se suočim sa tim. Radije verujem da je sve u najboljem redu.

Već si dala odgovor. Strah od rušenja postojeće slike sveta navodi te da prosto na silu održavaš njenu strukturu, ma koliko negde u sebi znala da je ona ipak lažna. Ukoliko sagledaš pravo stanje, bićeš primorana da srušiš njene lažne delove i započneš sa građenjem novih ubeđenja i stavova. Obično se u tim situacijama pojave suprotni stavovi, pa tako na površinu isplovi stav potpunog nepoverenja prema svim muškarcima.

Strah je neminovna potpora, kada je verovanje u lažna ubeđenja u pitanju. Ukoliko počneš da gradiš novu sliku sveta, što bi značilo ako počneš da živiš novim životom, stara slika se ruši i energija uložena u nju se dezintegriše. Nova energija, koja se uliva u svest, u početku je haotična, a tvoje emotivne reakcije na nove situacije počinju da grade nove stavove i nova ubeđenja. Prethodni proces rušenja dovodi do odliva postojeće, akumulirane energije svesti, a strah je pokušaj zaustavljanja tog gubitka energije, jer svaki gubitak energije u potpunom vidu predstavlja smrt. Ponekad se i dogodi smrt duše. Čovek se, posle rušenja stare slike sveta, učvrsti u ubeđenju da su emocije nepoželjna stvar, pa duša ostane bez vezivnog tkiva i samim tim zamire u svom svetlosnom vidu. Tako dobijamo mrzovoljnog intelektualca koji veruje samo sopstvenom "zdravom razumu". A upravo taj "zdrav razum" predstavlja jedan novi skup ubeđenja o tome kako je život težak i kako treba odstraniti sve emocije iz svoje svesti, kako se ne bi osetila njegova težina.

Kako se meni dogodilo da vidim svoje zablude a ipak nisam povređena?

Već sam poduhvat istraživanja svesti učinio je tvoju svest znatno fleksibilnijom nego što je to uobičajeno. Tvoja slika sveta je postala labava slagalica, gde se sve može uklopiti svuda, tako da premeštanje jednog stava za sobom povuče čitav lanac srodnih stavova, pa se ne stvara praznina u svesti.

A dezintegracija energije?

Ona se dešava fiksiranoj svesti, kada je odlamanje mišljenja skoro jednako materijalnom odlamanju dela nečega.

Još uvek nisam dobila zadovoljavajući odgovor. Zašto volimo svoje zablude toliko da se teško odvajamo od njih?

Zablude su deo slike sveta u koji se želi verovati kao u ideal. Ideal je pojam savršenog i nepromenljivog. Niko, ko je u zabludi, nije svestan da veruje u lažnu sliku. Svako je ubeđen da pred sobom ima apsolutnu istinu.

Otkuda ta želja za istinom, koja je ugrađena u svest svakog čoveka?

Ta potreba dolazi iz Primarne ličnosti, koja ne poznaje negaciju. Zabluda je prisila od strane Sekundarne ličnosti da se veruje u određeni stav. Želja za istinom je potreba za jasnim sagledavanjem sveta, a to je potreba da se ostvari čista Lična svest.

Šta onda znači - sagledati svet čisto?

To znači sagledati čisto sopstvenu ličnost, njenu strukturu iz koje proizilaze njeni prohtevi. Upoznati se sa sopstvenim stavovima, njihovim dejstvom, kao i sagledati paralelne, suprotne stavove koji takođe postoje u svesti, kao potpora već ispoljenim stavovima.

Svet se posmatra razumom, koji je fokusirana svest. Treba razumeti razum a to se može uraditi njegovim posmatranjem.

Kako razum može da posmatra razum? To je kao kad bi ogledalo pokušalo da se ogleda u sebi samom.

Čovek čiste svesti zaista podseća na ogledalo i njemu je nemoguće, a i nepotrebno, da posmatra sopstvenost. Međutim, već sama podela na dve ličnosti uslovila je i podelu razuma na dva dela: primarni i sekundarni razum. Primarni razum je u prvom planu i on pripada Sekundarnoj ličnosti, dok je sekundarni razum sposobnost opažanja Primarne ličnosti.

Stoga, sam pokušaj posmatanja sopstva, a on je moguć, dolazi iz Primarne ličnosti. Razumevanje sebe dolazi iz Primarne ličnosti. Svako skretanje, tvrdnjom da su drugi krivi za sve, dolazi iz Sekundarne ličnosti.