14.07.2019.

Moral, tabu, greh


Moral, običaji i tabui, kao noseći stubovi kolektivne slike sveta, predstavljaju svakako mnogo više od običnih pojmova - imena stvari. U čemu je stvar?

Ono što ih čini stubovima stvarnosti je verovanje u njihovu važnost i merodavnost. Verovanje, s druge strane, je jednosmerno ulivanje energije u određeni stav, koji je kockica mozaika slike sveta. Ulaganje je jednosmerno, jer u verovanju se dato mišljenje ili situacija ne podvrgavaju proveri, analizi, da li je nešto moguće ili ne. Doduše, ta analiza mogućnosti ponovo je bazirana na slici sveta, ovoga puta ličnoj, jer dato proveravanje kao osnovni parametar ima lična ubeđenja o realnom, odnosno mogućem. Verovanje je prihvatanje bez proveravanja.

I moral i tabu i običaji su dogovorene norme, sačinjene u cilju lakšeg življenja, s tim što moral i tabu imaju veoma čvrstu energetsku podlogu u svesti, dok je običaj lako promeniti u skladu sa izmenjenom slikom sveta. Stranac će u okruženju sa velikim zanimanjem posmatrati običaje naroda među kome se trenutno nalazi i okruženje će mu lako oprostiti ne poznavanje običaja. Međutim, kršenje tabua ili morala, bez obzira na to što mu nisu bili poznati, svakako će biti kažnjeno progonstvom ili ignorisanjem, što je blaži vid izgona jedinke iz društva.

Šta je moral i odakle tolika težina u čovekovoj svesti?

Moral je stroga zabrana činjenja određene radnje. Tehnički gledano on se nalazi na strogoj granici između Primarne i Sekundarne ličnosti. To je zapravo sama srž cenzure, odnosno čuvar praga svesti.

Kako je uopšte nastala zabrana? Objasni mi taj mehanizam.

Već sama unutrašnja podela na Primarnu i Sekundarnu ličnost, kao privatno i javno ispoljenje, uzrokovala je zabranu da jedan deo sopstva bude ispoljen. Jedini način da se ova zabrana uspostavi je putem šoka ili uskraćivanja. Najčešće je lična energija ono što se može uskratiti, a ljudima je neophodna energija okruženja, tj energija drugih ljudi, isto kao što im je potrebna energija Sunca ili sna. Na neodgovarajuće ispoljenje, ono koje krši moral, reaguje se potpunim povlačenjem lične energije, tako da prekršilac ostaje bez nje. Pri tome se on sam oseća loše, kao kad bi ostao bez neke vrste vazduha, recimo.

Šta se dešava unutar svesti prilikom gubitka energije okruženja?

Događa se energetski vakuum, a "grešnik" to doživljava kao iznenađenje. Osećaj iznenađenja je zapravo naglo otvaranje svih energetskih centara da bi se novina, kao iskustvo, što bolje energetski upila u sebe. Isto tako, u slučaju spoznaje da je učinjen greh, a na to nas uvek prvenstveno neko upozori, uz strogo povlačenje svoje energije unazad, "grešnik" je maksimalno iznenađen, čime upija veliku količinu energije u sebe. Ovo naglo ulivanje energije u svest doživljava se kao šok, energetski udar. Razum preuzima tu novu energiju razumevajući, odnosno  klasifikujući njenu važnost i postavlja je kao bazični element slike sveta sa jasnim predznakom "ne". Obzirom da je taj ogranak, sa predznakom "ne", već stvoren, u ranom periodu formiranja svesti, već sa onim prvim iskustvima "dobro-loše", šokom se data situacija veoma lako klasifikuje kao zabrana, jer je u njoj sadržana velika količina energije.

To pomalo podseća na traume, a traume nemaju veze sa moralom, rekla bih.

Traume jesu kršenje morala, ali gledano sa druge strane. Svaka Primarna ličnost poseduje znanje o ispravnom življenju, jer to je znanje o neometenom toku lične energije. Trauma je shvatanje da je dotok energije okruženja ometen, ali krivac nije data osoba, već se krivac nalazi u neposrednom okruženju. Osnova traume je prestanak primanja energije, a nedostatak energije uvek je smrt. Zato se trauma tako teško podnosi i tako dugo pamti.

Pojasni mi to malo.

Traume su uvek emotivne prirode, a emocije su zgusnuta energija razuma. Traume se javljaju u dva slučaja: gubitak voljene osobe u bilo kom vidu i prisustvo bliske smrti. Ono zajedničko u oba slučaja predstavlja prestanak primanja energije.

Tabu je takođe bazični stub slike sveta, naročito kod primitivnih naroda. U civilizovanom svetu tabu je prerastao u zakletvu.

Tačno. Novi izrazi za tabu su takođe: "strogo poverljivo" ili "službena tajna". To su na neki način magične reči, jer automatski guše radoznalost u vezi datog saznanja.

Tabu deluje po principu zadržavanja lične energije, akumulirane u vidu znanja o nečemu. Tabu je deo morala, jer za njegovo kršenje kazna je ista kao i za kršenje moralnih normi, kazna okruženja, osim ako nije u pitanju zakonski propisanog tabua, onda su kazne mnogo teže.

Kršenje tabua kod nekih primitivnih naroda često se kažnjava smrću prekršioca, a događaju se situacije da se sam počinilac razboli i umre jer je prekršio tabu. Objasni mi ovaj mehanizam.

Mehanizam je isti kao i u prethodnom objašnjenju - uskraćena je energije i za njom neminovno sledi smrt. Jedino što u ovom slučaju lična svest služi kao mehanizam koji odbija priliv energije, kao neka vrsta samokažnjavanja.

Kako je to moguće?

Primitivan čovek nije mnogo obogaćivao svoj razum. Njegov razum poseduje samo elementarno  znanje, potrebno za preživljavanje. Zato je sklon da veruje autoritetima koji su mu dokazali da imaju više znanja od njega. Opet je u pitanju slepo verovanje, bez dokazivanja. Stoga, ako su autoriteti rekli da zbog kršenja tabua sledi smrt, mehanizam njegovog uma će svakako početi sa odlivima lične energije i svakako će dovesti do smrti.

Šta je greh?

Greh je unutrašnji osećaj da je prekršena neka moralna norma, ali u blažem obliku jer nema uskraćivanja energije od strane šire zajednice. Osećaj greha se kontinuirano javlja kroz osećaj griže savesti, što je neprekidno podsećanje na prekršenu normu. Suština greha je ili u uskraćivanju energije, kada ju je trebalo dati ili u prejakom emitovanju energije, recimo kroz bes, onda kada ju je trebalo obuzdati. Osećaj greha je relativno lako iskoreniti, jer u pitanju je sećanje sa jačim emotivnim nabojem, a kao takvo ono je energetski teže i veoma blizu fokusa razuma. Dovoljno je suočiti se sa osećajem greha i njegovim uzrokom, a zatim ga izbaciti van. Ono što je najvažnije je razumevanje mehanizma uma koji je i doveo do pogrešnog emitovanja energije, a to znači razumeti sopstvenu ličnost i njen postupak. Greh se leči otvaranjem duše, a najefikasnije je kada se duša otvori prema osobi prema kojoj je učinjen greh. Priznanje greha je poravnanje energetskog potencijala, sadržanog u grešnom postupku, a druga osoba prihvatanjem izvinjenja zapravo oprašta, čime se uspostavlja čist energetski tok, koji se oseća kao ljubav.



Нема коментара:

Постави коментар

Ukoliko želiš da komentarišeš postani član ovog Bloga. Sva pitanja su tu da bi smo na njih dobili odgovor :)