04.07.2020.

Što bolje funkcionišeš to manje živiš

Sredila sam savršeno svoj mali svet. Vreme mi je pravilno raspoređeno na poslovne obaveze i odmor, sve se unapred zna, živim bez stresova. Mnogi bi mi pozavideli. Međutim, osećam se beživotno. Tačnije – šuplje (prazno je pogled spolja, šuplje je osećaj iznutra).
            
Ljudi su odavno zaključili, pa i napisali, da to što jedu, spavaju, kreću se i komuniciraju međusobno nije garancija da su zaista živi. Doduše, oni koju su zadržali iskru života u sebi mogu da primete da je većina koja ih okružuje zapravo gomila hodajućih mrtvaca.



             

Šta je to iskra života koja čoveka čini živim?
             
Otvorenost za protok života u najširem smislu rečeno. Ta otvorenost manifestuje se kao prijemčivost za nova iskustva, odnosno za nove događaje. Spakovala si svoj život sarvšeno, ali si zato blokirala dotok bilo čega novog, krećući se po ustaljenom redosledu i neprestano među istim ljudima. Draga moja, krećeš se neprekidno po istom krugu tražeći smisao. Tu kuda ti ideš smisao je odavno postao pravilo igre svakodnevnog življenja. Tu novina nema.
             
Pojasni mi to malo.
             
Svako okruženje ima svoja pravila igre po kojim se učesnici dogovorene stvarnosti međusobno prepoznaju. Masoni recimo imaju dogovorene i stoga prepoznatljive mimike, čime jedni drugima daju do znanja da pripadaju istom klanu. No, oni su usko specijalizovani, isto kao što se lekari međusobno prepoznaju govoreći svojim jezikom, koji je drugima najčešće nerazumljiv. Svaka struka, mislim na poslovni svet, ima svoje znakove prepoznavanja i svoj jezik. Isto važi i za pravilno odmereno ponašanje, odnosno za poslovnu eleganciju, čime se poslovni ljudi prepoznaju na svakom koraku.
            
Tvoj problem je što si se previše uživela u ulogu koju si sama odabrala – ulogu poslovne žene. A poslovnoj ženi ne dolikuje da recimo popije pivo iz flaše, onako s' nogu, u prolazu, na primer. Ima još mnogo drugih stvari koje nisu primerene poslovnoj ženi i ti ih, stoga, ne praktikuješ. Neću da ih nabrajam da te ne bih previše bockao.
            
Isuviše sam u poslu, to je tačno. Nedostaje mi pisanje.
             
To da ti nedostaje pisanje je apsolutno tačno, ali može i da bude savršen izgovor da zbog posla nisi mogla da pišeš. Taj izgovor te štiti od priznanja da nisi imala dovoljno hrabrosti da reorgranizuješ slobodno vreme na način na koji bi želela, već si se prilagođavala datoj situaciji.
             
Činilo mi se da bi to bilo eksponiranje ličnog egoizma.
             
Nečiji egoizam mora da bude dominantan, ne zavaravaj se iluzijom da se može živeti baz manifestacije ega – tvog ili tuđeg, svejedno. Stvar je samo u trenutnoj proceni čiji ego je trenutno jači, odnosno čija želja za ispoljavanjem je trenutno jača. Dobro je što u zajednici retko kada više od jedne osobe ima neodoljivu želju da ostvari neku svoju zamisao.
             
Sinoć sam shvatila da sam već dugo vremena permanentno u ispoljenju Sekundarne ličnosti, čime je ugušena moja Primarna ičnost, što sam zapravo ja. Zato i osećam da me nema.
             
Vrlo je jednostavno biti u Primarnoj ličnosti. Treba samo da je osetiš unutar sebe, a osećaj zadovoljstva zbog spoznaje sopstvenog življenja daće ti nepogrešiv znak da si došla do sebe.
             
Ja sam do Primarne ličnosti došla tragajući za iskonskim silama stvaranja.
             
Primarna ličnost i jeste jedna od tajni iskona. A da nije potisnuta negde duboko i skrivena zastorima Sekundarne ličnosti, tada ne bi ni bla tajna iskonskog.
             
Šta ljude sprečava da dopru do sopstvenog izvora?
             
Vaspitanje na prvom mestu. Od malena se čovek uči poželjnom ponašanju, kretnji, govoru. Prvi vaspitači svesti su roditelji. Oni guše nesputano ispoljenje, usmeravajući ponašanje deteta ka normalnim, odnosno normiranim vrednostima. Zato su u pubertetu, kada je energija mladog čoveka na vrhuncu, tako česti (i normalni) sukobi između roditelja i dece, a mladi ljudi osećaju, negde duboko u sebi, da su im roditelji najveći neprijatelji. Ipak, retko koji ovo shvati u potpunom saznanju, jer je s duge strane ukorenjena ljubav prema roditeljima i osećaj njihove brige za dobrobit.
             
Kako doći do Primarne ličnosti, jer biti u njoj znači biti u harmoniji sa sobom?
             
Treba je negovati kao biljku. Biljka traži vodu i svetlost. Isto tako i Primarna ličnost traži vodu (emocije) i svetlost (svest). Dovoljno je par minuta dnevno potražiti svoju sopstvenost, osetiti zadovoljstvo zbog čistog postojanja i biti svestan kako je lepo biti živ.
             
A šta ćemo sa gomilom problema koji neprekidno okupiraju svest: konflikti sa okolinom, gomila neplaćenih računa i neizvesnost sutrašnjice?
             
To jeste svakodnevnica u kojoj živiš i kao takva predstavlja teret. Život je kao putovanje, a problemi predstavljaju teret na leđima, koji se nosi čitavim putem. Ali, zar ne nosi svaki putnik neki prtljag sa sobom? Nije li on težak? A svako nosi onoliko koliko je natovario. Onaj kome je teško, neka odbaci višak. Neka ne brine o onome o čemu ne mora da brine.
            
Osim toga, svaki se putnik povremeno zaustavi i spusti prtljag da bi se odmorio. Zatim ga opet uzima i nastavlja dalje.
            
Isto važi i za tebe. Ostavi za trenutak prtljag konflikata sa okolinom i neplaćene račune. Skloni ih u stranu i odmori se. Oseti da je dobro to što si uopšte živa, jer da nisi – ko bi nosio tvoj prtljag? Oseti da si živa, raduj se tome, pa makar samo nekoliko sekundi, a zatim opet prihvati prtljag svakodnevnog življenja.
            
Veruj mi, posle kratkog odmora prtljag nije više toliko težak kao pre. Seti se situacija kada se vraćaš sa pijace: spustiš torbu, razmrdaš prste a onda ponovo uzmeš torbu, koja je za nijansu lakša nego pre, te nastavljaš dalje.
            
Pokušaj, isplatiće se.