Vreme

Nova godina je došla. Doduše, uvek i dolazi, hteli mi to ili ne, ali ova je posebno neobična: dvehiljadita. Srećna nova.

           

Srećan ti nov podeok u večnosti. Prvi januar ti dođe kao mehanička podela na period, pa čestitati novu godinu je kao čestitati metru, ili nekoj drugoj mernoj jedinici, na novom milimetru. No, poštujmo konvencije.

            

Ne volim konvencije.

           

Znam da ih ne voliš, ali ipak ih ne samo poštuješ nego i voliš, na jednom površnijem nivou. Ponoćni ritual dočeka nečega što će sasvim sigurno doći i bez pompe, predstavlja konvenciju koju voliš, na primer. Od dočeka Nove godine uvek očekuješ nešto što nikada ne dobiješ i uvek se osećaš neispunjeno.

             

Šta ja to očekujem, kada si mi već pružio šlagvort za pitanje koje nikada jasno nisam postavila?

             

Očekuješ ostvarenje šarene laže. Dok si bila mala čekala si Deda Mraza sa poklonima, čekala si radost. Deda Mraza nikada nisi videla, jer zaspala bi, ali radost te je uvek čekala ujutru, sadržana u poklonima ispod jelke. Sada si odrasla, znaš da Deda Mraza nema ali ostalo je iščekivanje radosti. Ti jednostavno očekuješ da te u ponoć oblije osećaj velike radosti, tek onako i naizgled iznenada, a taj osećaj nikada ne doživiš upravo zato što se trudiš da ga doživiš.

          

Šta je Nova Godina?

             

Konvencionalno dogovorena kategorija preseka nepostojećeg, čime ono postaje stvarnost. Da je Nova godina kosmička i samim tim univerzalna zakonitost, bila bi obavezna za sve narode i uvek bi bila ista. Ovako, svaka civilizacija ima svoju novu godinu, koje počinje u dogovoreni dan. Jevreji imaju svoj datum za novu godinu, Kinezi drugi datum, a ono što ti proslavljaš kao dolazak nove godine je hrišćanska kategorija.

            

Godina, kao odrednica vremenskog perioda, označava početak, odnosno završetak jednog ciklusa varijabilnog trajanja. Uzmi dolazak toplog vremena na primer: nekada dolazi u aprilu a nekada tek u junu. Fiksni termin, odnosno istovetno trajanje ciklusa odredio je tek čovek, odvajanjem svesti od nagona.

            

Vreme je kategorija svesti sa dvostrukom upotrebom. Prva je njegova praktična primena, iskazana kroz mehaničko merenje protoka putem časovnika i kalendara. Ova primena je funkcionalna: tog i tog datuma u toliko sati treba uraditi određenu stvar ili sresti određenu osobu. Druga upotreba vremena je u ličnom osećaju njegovog protoka.

Šta utiče na lični osećaj protoka vremena? Svi znamo da jedan minut držanja za ruku voljene osobe ne traje isto kao minut držanja vrelog predmeta u ruci. A sat u oba slučaja pokazuje protok od 60 sekundi. Šta je to u nama što meri vreme?

             

Primer koji si navela uopšte nije dobar, mada na prvi pogled izgleda da jeste. Ono što je zajedničko držanju za ruku ili vrelog predmeta je osećaj, u prvom slučaju izrazito prijatan u drugom izrazito neprijatan. Osećaj je protkan željom odnosno namerom - u prvom slučaju da se trajanje osećaja produži, u drugom da se skrati. Znači, u tvom primeru suština je namera trajanja osećaja koji je intenzivan. Znači, vreme je ovde samo mehanički faktor, suština je u nameravanju trajanja osećaja.

             

Da, ali ipak svaki čovek u sebi ima određeni merač protoka vremena. Nekome je dan dug, nekome kratak.

             

Individualni protok vremena se meri utiscima koji se primaju u vremenskom periodu.

            

Utisci su događanja koja svest opaža oko sebe. Ukoliko ima dosta novih utisaka, ako gledaš neki film ili si u nekom veselom društvu, tada će vreme prolaziti brže, jer tvoja svest ima utisak kontinuiteta, trajanja. Ako si u situaciji da nema nikakvog dešavanja oko tebe, ako nekog čekaš na primer, vreme će prolaziti sporije jer "put od tačke do tačke" utiska duži.

            

Kažu da je najteže raditi neki posao u kome nema ništa da se radi. Biti noćni čuvar, na primer. Put od jedne tačke utiska do druge, odnosno od jednog događaja do drugog je veliki, između nema dešavanja i stoga se stiče utisak da vreme jako sporo prolazi.

            

Znači, oni ljudi kojima je dan jako dug nisu imali ili umeli da ga ispune dešavanjima. Ljudi kojima brzo prolazi vreme imaju veoma dinamičan život, ispunjen raznim dešavanjima, pa makar to bio posao od koga žive.

             

Vreme je nematerijalno, a ipak je uobičajeno čuti izraz: "Nemam vremena".

             

"Nemam vremena" zapravo znači "nemam interesovanja za to". Čovek je sputan obavezama, koje se dešavaju u vremenu i zato ljudi ovu frazu prihvataju bez pobune. No, pored obaveznog utroška vremena na razne poslove koji su u funkciji opstanka čovekovog materijalnog ispoljavanja, uvek se ima još vremena za aktivnosti koje su prijatnost i relaksacija duha. Neko će posle posla otići kod prijatelja, neko će da legne da spava, neko će da čita knjigu ili pogleda neki film. Taj deo ličnog vremena čovek koristi onako kako želi, a ako za nešto ili nekog nema vremena, to jednostavno znači da za to nema volje.

            

S druge strane "nemam vremena" u poslovnom kontekstu znači da je jedna osoba na sebe preuzela previše obaveza koje ne može da obavi jer nema dovoljno dnevne lične energije za to.

            

Rešenje za raspodelu vremena, kao unutrašnju kategoriju svesti, je u preraspodeli po značaju. Ono što je značajno treba staviti u prvi plan svesti i uraditi ga odmah, ono što je manje značajno može se ostaviti za kasnije. Takođe, treba odvojiti važno od nevažnog, važno treba uraditi, na nevažno ne treba gubiti energiju i trud. Isto tako, treba odvojiti deo vremena za sopstvenu regeneraciju u smislu vremena koje se provodi u dokolici - aktivnoj ili pasivnoj. Jednom rečju, treba uspostaviti ravnotežu između vremena koje se provodi u aktivnom ili u pasivnom stanju. Pri tome, pod pasivnim stanjem ne podrazumevam samo spavanje. Pasivno vreme je svako ono vreme koje nam donosi relaksaciju, u kome nema obaveza niti prinude da se nešto obavi. To je vreme u koje utiske okoline primamo lako i opušteno, a u takvom "vremenu" vreme prestaje da bude značajna kategorija. I to je jedan mali delić slobode koji imamo. Iskoristimo ga da zaboravimo  na postojanje okova vremena koje nas sputava velikim delom života.

Konvencije

Trudim se uprkos znanju o tome da ne treba da se trudim. Znanje je samo mehaničko znanje, intelektualna začkoljica, varka da nešto znam, jer da zaista znam da ne treba da se trudim, to znanje bi imalo efekta. Ovako ga nema.

Razapela sam samu sebe između toga da nastavim istraživanje i toga da se odmorim. Nastavljanje istraživanje je možda više zbog načina trošenja energije, nego zbog istinske potrebe, ali umesto da prizemljim energiju, ja sam od sebe napravila kabl visokog napona. Što se više trošim sve više energije imam. Vidiš li koliko sam se raspričala?

Vidim, i to je dobro. Možda kažeš i nešto pametno.

Baš si "pametan".

Probuđenje je još jedan od naziva za pročišćenje energetskih kanala. Stoga je sasvim normalan pojačan priliv energije. Ta pojačana energija dodatno proširuje vidik pa su uvidi češći i značajniji.

Htela bih da donekle zaokružim temu "Bespomoćnost". Prirodno uzrokovanu bespomoćnost smo razjasnili. A šta je sa društveno uslovljenom bespomoćnošću?

Ovde je stvar mnogo složenija, mada je i mnogo lakša za razrešavanje, upravo zbog veštački stvorenih ograničenja. Čovek je sociološki uslovljen što znači da se od malih nogu vaspitava da poštuje određene norme i kriterijume a sve su to dogovorene kategorije.

Uljudno ponašanje, kulturno ponašanje je prenaglašeno veštački okvir ispoljenja, koga svi moraju da se drže. Prirodna razmena energije spontanim emocijama, jer upravo emocije usmerene prema nekome ili nečemu stvaraju energetski kontakt, pretvorena je u konvencionalno pozdravljanje pri susretu, uz obavezan radostan osmeh. Ako bi ti neko rekao "dobar dan" nabusito, ljutito ili sa agresivnim stavom, ti bi se sasvim logično upitala šta nije u redu sa njim. Ne bi se upitala: šta nije u redu samnom, kada se čudim nepoštovanju konvencija. A i sama si svesna kako veštački nameštaš osmeh uz pozdrav poznaniku u prolazu.

Ljudi imaju potrebu za razmenom energije sa drugim ljudima iz svog okruženja i to svakako treba da čine. Svaki osećaj simpatije ili naklonosti stvara energetski kontakt. Osećaj odbojnosti ili nezainteresovanosti s jedne strane dovoljan je da do kontakta i ne dođe. Ali to nije razlog da moraš svakome čiji ti je lik poznat u prolazu da uputiš energiju ljubaznim javljanjem.

Znači, ovaj vid razmene energije se forsira po svaku cenu.

Telesni mirisi predstavljaju modifikaciju ispoljenja lične energije, jer i miris tela je nešto što je jedinstveno kao i boja glasa ili otisak prsta. Miris tela sagovornika nepogrešivo odaje njegovu ličnu notu i direktno utiče na privlačenje ili odbijanje kontakta. Međutim, konvencije su mirise proglasile nepoželjnim, kako ne bi dolazilo do otvorenog odbijanja kontakta između dve osobe koje se ne uklapaju, a čiji je kontakt potreban, opet zbog društvene uslovljenosti. Zato je na scenu stupila hemija, sa čitavom lepezom mirišljavih preparata za uništavanje prirodnog. Hemijska industrija je otišla toliko daleko, da je počela da uništava fizički deo prirode pa čak i ozonski omotač, ali nećemo o tome. Tu su ekolozi da sprečavaju posledice a ne uzroke.

Proglašavanje smrada - jer ljudsko telo smrdi - nepoželjnim, je direktan napad na evoluciju Duha. Čovek koji želi samo da miriše u stvari želi da postane biljka, jer jedino biljke mirišu. Kretanjem ka višem evolutivnom obliku, što će reći smrću, biljke trule i šire smrad oko sebe. Životinje takođe smrde, ali ljubitelji životinja i vlasnici kućnih ljubimaca svesno ignorišu ovu činjenicu ili pokušavaju, ako je to moguće, da svoje kućne ljubimce pretvore u biljke, kupajući ih u mirišljavim šamponima.

Znači li to da ne treba koristiti sapune i parfeme?

Ipak ne znači to. Nikada nisam rekao da se protiv konvencija treba pobuniti već da ih treba samo shvatiti. Pobuna protiv nečega je samo promena šablona, a ne i oslobođenje od njih. Jedino razumevanje dovodi do prevazilaženja uslovljenosti, tako da možeš i dalje da se ponašaš na stari način, ali mu više ne robuješ.

Sećaš li se kako je mačka bila užasnuta mirisom parfema? Miris je bio krajnje prodoran i krajnje neprirodan, jer nije mirisao ni na šta prirodno. Na smrad recimo, mačka neće reagovati tako žestoko, osim ako i on nije izuzetno prodoran zbog jake koncentracije isparenja. Miris tvog znoja, na primer, neće joj smetati, dok će na taj isti miris ljudi oko tebe, u autobusu na primer, reagovati sa negodovanjem. Upravo ta reakcija negodovanja je društveno uslovljena. Stoga, ako ovo shvatiš koristićeš parfem i dalje, ali nećeš se osećati nelagodno ako nekada zaboraviš da ga upotrebiš a trebalo je.

Izgleda da je čitavo životno ustrojstvo zasnovano na konvencijama.

Skoro sasvim. Potrebna je veoma visoka budnost da bi se sagledali svi ograničavajući faktori koji čoveka drže u ropstvu, čineći ga potpuno bespomoćnim.

Bespomoćnost je čak postala manipulativna kategorija, koja se deli na otvorenu i prikrivenu manipulaciju drugim osobama.

Otvorena manipulacija bespomoćnošću naziva se bon-ton. Po njemu, žene su toliko slabe i bespomoćne da im treba otvoriti vrata, sipati piće, zapaliti cigaretu, pridržati kaput. Ako odbiješ ponuđenu ljubaznost, jer to možeš i sama da uradiš, partner će se osetiti zbunjenim, naročito ako je neko nov, ko te ne poznaje dovoljno. Akcija koja treba da te učini bespomoćnom, makar samo u igri zvanoj bon-ton, vratiće se na aktera i on će se za trenutak zaista osetiti bespomoćnim. Ovo je bio odličan primer kako pobuna protiv šabloma dovodi samo do promene šablona, u ovom slučaju promene uloga.

Ovo je zaista lepo objašnjeno, ali ako budemo objašnjavali svaki pojedini segment utrošićemo besmisleno mnogo vremena i pri tome ćemo razjašnjavati samo posledice. Zašto su stvorene konvencije?

Zbog energetske razmene. Jedina prirodna stvar među ljudima je razmena energije, sve ostalo je veštački stvoreno čime su ljudi prinuđeni da sa svima razmenjuju energiju. Doduše, upravo ta primoranost na davanje dovela je do izveštačene ljubaznosti, nepoverenja u sopstveno okruženje kao i do poželjnog ponašanja. Čovek se ponaša na društveno poželjan način da bi bio prihvaćen od strane okoline, odnosno da bi tim istim prihvatanjem dobijao energiju od drugih ljudi. Zato su svi "srećni" kada se vide i razdragano se pozdravljaju, želeći jedno drugome dobar i uspešan dan. Rukovanje pri susretu je direktan način prenosa energije a ljubljenje predstavlja još jači energetski kontakt, jer uključen je i miris one druge osobe, kao veoma jak energetski agens.

Šta ako se neko ipak pobuni protiv prisilnog davanja energije?

Njemu sledi izolacija, bilo da se sam povuče u neku pećinu, što je poznat slučaj ili ga društvo izoluje neprihvatanjem, odnosno uskraćivanjem sopstvene energije. I jedan i drugi teško mogu da se vrate nazad posle povlačenja. Naravno, ukoliko požele da se vrate.

Može li čovek da opstane bez energije okruženja?

Naravno da može. Energija drugih ljudi nije neophodna za život kao energija koja se akumulira putem hrane, spavanja ili svetlosti. Drugi ljudi prvenstveno služe za prikupljanje iskustava, čime se obogaćuje svest. Pošto su emocije parametar za određeno iskustvo one istovremeno služe i kao kanal za prenos energije. I kao što cveće mirisom privlači insekte, radi oplođenja, tako emocije privlače ljude jedni drugima da bi proces oplođenja svesti bio sproveden. Fantastičan izum, zar ne?

Ako bi stvar konačno rezimirali onda bi bilo ovako: Čovek je bespomoćan jer uhvaćen u mrežu prirodnih i društvenih uslovljenosti, nema ni malo slobode da dela na sebi svojstven način. Jedini put u slobodu je razumevanje procesa, nazvan osvešćenje, što u stvari znači spoznaju procesa dešavanja odnosno spoznaja sebe.

Možda nisi baš najbolje definisala stvar, ali u principu si u pravu. Uostalom, ko je shvatio prethodni tekst shvatiće i tvoj rezime. Najvažnije je da ipak ti shvatiš (ovo TI odnosi se na svakoga ko čita ove redove) jer postoji samo jedna svest - tvoja svest.

Bespomoćnost

"Čovek je bespomoćan" - kaže Sah - "... Sve što je socijalno uobičajeno postaje vremenom kriterijum normalnosti."

Čovek je bespomoćan, kako to bespomoćno i beznadežno zvuči! Čak je i ovaj znak uzvika suvišan jer on se stavlja na kraju značajne rečenice. Rečenica je itekako značajna, ali znak uzvika deluje nesuvislo. Da sam stavila tri tačkice to bi bio znak nove nade, a nade nema. Tačka, kao znak interpunkcije, je ipak najbolja. Čovek je bespomoćan. Tačka. Ja sam bespomoćna. Dve tačke.

U čemu se ogleda moja bespomoćnost?

Ogleda se upravo u tvom gledanju na sat. Bespomoćna si jer ograničena si vremenom.

Ali za večeras sam dogovorila izlazak, nije red da me prijateljica beznadežno čeka.

Večeras za večeras. Nisam mislio na večerašnji izlazak već mi je tvoj pogled na sat poslužio kao direktan primer. Dakle, bespomoćna si jer ograničena si vremenom. Vreme nije tebi na raspolaganju već ti njemu. I to nije zato što si u samozaboravu promenila uloge, već zbog civilizacijski uslovljenog šablona - merenja protoka nepostojećeg.

Ograničena si vremenom koje provodiš u budnom stanju, a ono je ograničeno vremenom koje provodiš u snu. I ovde nisi kontrolor dešavanja. Ne možeš da spavaš onoliko koliko bi htela, već onoliko koliko je tvom organizmu potrebno. Ovo je već stvar tvojih ličnih ubeđenja i ovo možeš da promeniš samo ako hoćeš, što ni u kom slučaju neće smanjiti tvoju bespomoćnost. Samo ćeš reorganizovati redosled dešavanja.

Otkuda to lično ubeđenje o spavanju?

Voliš da spavaš, voliš tu drugu stvarnost, ali kao što deca vole igračke ili Diznilend, još bolje. Vezana si za taj svet snova kao da on krije nešto dragoceno. U stvari samo gubiš vreme. Kada bi snove upotrebila za sanjanje u Kastanedinom smislu, onda bi spavanje imalo svrhu. Ovako samo gubiš vreme.

Očajnički vezana za spavanje, ti si čitav svoj život organizovala tako da on bude podređen spavanju. Od svog spavanja si, u tuđim očima, stvorila veliki problem, kao da oni ne vole da spavaju. Doduše, postoje oni koji žale i zbog to malo vremena utrošenog u snu, ne shatajući da ni onaj budni deo dana ne troše pametno.

Spavanje služi za obnavljanje vitalne energije. To je normalan proces spontane evolucije. Međutim, na tvojoj ravni ono već gubi tu ulogu. Direktnim kontaktom sa energijama ti uveliko stvaraš energetske debalanse ali uglavnom praveći višak energije. Glumiš akumulator, a brineš se zbog par sati sna! Zaista smešno. Suludo, čak šta više.

I, šta da radim?

Samo shvati kako si organizovala život, da je sve podređeno spavanju. Ništa više. Ako si to shvatila, stvari će se srediti same po sebi.

San mi je često služio kao zabava ili izgovor. Često sam popodne spavala jer mi je bilo dosadno. Ranije sam imala običaj da zaspim pred dosadnim gostom, izgovarajući se umorom. Odbijala sam seks, opet pod izgovorom da mi se spava.

I dizala mnogo galame oko toga kada ti nisu dozvoljavali da spavaš. Napravila si scenario smrtnog problema. Ipak si preterala. Pazi, ovo nije kritika i ne bi trebalo da negoduješ jer ti se moja izjava nije dopala. Zaista si preterala. Hajde, složi se samnom, negde duboko u sebi znaš da sam u pravu.

Buni se nešto u meni.

Tvoja potreba da budeš u pravu. Imaj hrabrosti, probudi se i priznaj da si preterala.

Jesam preterala sa zahtevom da spavam. Jesam preterala, jer i drugi ljudi imaju potrebu da spavaju. Jesam preterala, jer sam samo ja napravila tragediju oko toga koliko ću vremena provesti u snu. Priznajem, preterala sam.

Postani prirodna. Spavaj onda kada ti se spava a ne kada sat to pokazuje. Uostalom, satovi se ne navijaju za spavanje već za buđenje. Budi se kada sat zazvoni, ne odugovlači sa rastankom od Diznilenda. Ipak je to samo igrarija mašte. Ujutru možeš biti bistrije razumske svesti samo ako tako hoćeš. Jutarnja mrzovolja je već nestala kada si čitav svet podredila svom spavanju. Čim si postala gospodar sopstvenog spavanja prestala si da budeš nezadovoljna, odnosno mrzovoljna kada se probudiš.

"Pilule za lilule" su tako primamljivo slatke i opojne. Ljudi čak i drogu koriste u svrhu uspavljivanja umesto u svrhu buđenja, što joj je osnovni cilj. Tek jedan dan jasnijeg viđenja, a već negde u sebi naslućujem želju da prekinem proces i slatko se uljuljkam u teoriju metafizike. S druge strane aktivirana strast za osvešćenjem nagoni me da istražujem dalje. Istraživati svaki pojedini segment bespomoćnosti i uspavanosti može da bude i korisno i zanimljivo. Međutim, osnovno pitanje je: zašto je čovek bespomoćan?

Navike su još jedan od teških okova koje čoveka drže u ropstvu i kojih je čovek apsolutno svestan da su okovi. Ipak, retko kada pokušava da ih odstrani. S druge strane, navike su motor mehaničnosti a mehaničnost, zadržana od životinjskih instikata, služi da rastereti razum od kontrole svih funkcija tela. Tako se razumu ostavlja dovoljno vremena, odnosno prostora, za kvalitetnije aktivnosti. Stepeni duhovne evolucije dati su određenom gradacijom sve do čoveka. I čitavim pred-čovečjim tokom upravlja kosmička zakonitost, možemo je nazvati Bog, koja mehanički uslovljava gradaciju Duha i njegovu evoluciju. Tako životinje sa iste pod-ravni evolucije mogu da se sparuju među sobom, ali dva vuka nikada neće na svet doneti mladunče zeca, jer zec je njihov predevolutivni stepen.

Pošto čovek čitav prethodni ciklus nosi u sopstvenom postojanju, tako je i mehaničnost prirodnih zakonitosti duboko ukorenjena u njemu, a manifestuje se navikama u višem vidu, odnosno refleksima i nagonima u nižem vidu. Ne svesnost sopstvene mehaničnosti, odnosno ne prepoznavanje prirodnih zakona u sebi, dovodi do jednog od osnovnih uzroka bespomoćnosti. Prirodni zakoni tako deluju da izgleda da se sve dešava samo od sebe. Cveće se okreće prema suncu, životinje se pare u određeno doba godine, ptice selice u određeno vreme kreću na svoj dugi put, lososi prevaljuju kilometre da bi došli na određeno mesto za parenje. Sve se jednostavno dešava. Priroda čini svoje. I sve funkcioniše idealno, osim kada se čovek umeša pa, na primer, sagradi branu na određenom mestu na reci kojom se lososi vraćaju na mesto svog začeća.

No, ovo nije ekološki tekst. Suština je u objašnjenju predevolutivne faze. Čovek je raskrsnica svesti. Sa čovekom počinje svesna duhovna evolucija. Prirodni zakoni deluju i u čoveku, jer kao deo prirode (ipak) on mora da joj se povinuje na neki način. Nagon za samoodržanjem ne može da se prevaziđe, jer on uslovljava dalje nosioce svesti, nove ljude. Međutim, postoji ogroman broj mehaničkih reakcija koje su potrebne a kojih se može osloboditi samo svesnošću.

Iz prethodnog mogu da zaključim da je čovek bespomoćan jer je nesvestan, uspavan prirodnim zakonima.

Tako nekako.

Odgovor mi ništa ne znači. Sve ovo do sada bile su samo konstatacije. Ja hoću rešenje, ne konstatovanje činjeničnog stanja.

Ne budi nestrpljiva.

Mehaničnost, odnosno nesvesne reakcije su prva karika u lancu i uzrokovane su delovanjem prirodnih zakona.

Druga karika u lancu su emocije kao reakcije na okolna dešavanja. Viši sisari poseduju emocije i jednostavnu logiku tipa dobro - loše. Binarni način razmišljanja čini okosnicu logike čoveka, pa su po principu jeste - nije stvorene navike. Emocije su takođe postavljene po binarnom principu: prijatno - neprijatno. Prijatne emocije pokušavamo da zadržimo, od neprijatnih pokušavamo da pobegnemo zamenjujući ih prijatnim emocijama. Kontrola emocija samo pojačava postojeću mehaničnost, tako da situacija izgleda bezizlazna, što se opet vraća na konstataciju da je čovek bespomoćan.

I, šta raditi sa emocijama?

Biti ih svestan. Jednostavno, samo ih biti svestan, bez kategorizacije i bez opiranja. Ako si besna budi to, ali shvati da si besna. Ako si srećna budi to i ne pokušavaj da zadržiš postojeće stanje. Jednostavno budi.

Hoću li se tako osloboditi bespomoćnosti?

Delimično. Ono što je bitno je svest o procesu, svest o dešavanju. Emocije su veoma jako vezivno tkivo koje nas i čini bespomoćnim. Pred razdraganim likom starog prijatelja koga dugo nismo videli, jednostavno smo bespomoćni. Proces koji se tada dešava je koristan u nekom drugom vidu, ali to je druga tema. Pred osmehom svog deteta takođe smo bespomoćni. Strah nas jednostavno parališe i ponovo smo bespomoćni.

Znači, druga karika u lancu su sopstvene emocije pred kojima smo bespomoćni.

Treća karika je viđenje sveta na određeni način, koji je često pogrešan. Ovde je koren hipnotičnog sna čitavog čovečanstva, sve do četvrte ravni duhovne evolucije. Tek na njoj moguće je trenutno i sporadično buđenje, mada upravo probuđenje i dovodi na četvrtu ravan.

Iluzije su svuda oko tebe, a filmska industrija odigrala je dvostruku ulogu. S jedne strane fantastično nudi priliku za potpuno utonuće u iluzije, dok sa druge strane očigledno pokazuje da je čitavo viđenje sveta iluzija.

Sledeća karika, koja se nadovezuje na prethodnu, je viđenje sebe na određeni način. Ljudi su većinom zaslepljeni sopstvenom slikom o sebi samom i to toliko u zabludi da često i oni oko njih, takođe neprobuđeni, mogu da vide koliko je ta slika pogrešna. Međutim, to viđenje da je drugi čovek u zabludi svojom sopstvenom slikom ni malo ne utiče na to da se lična slika sopstvenosti preispita.

Pred znanjem čovek je takođe bespomoćan. Onaj koji ne zna, u naučnom smislu, jasno oseća da je bespomoćan pred čovekom za koga misli da ovaj zna. Uzmimo matematički problem kao jednostavan primer.

Stoga, uslovljen i prirodnim zakonima i pogrešnom upotrebom razuma čovek je jednostavno bespomoćan. Jedino pravilna upotreba razuma, kao organa Čiste svesti, može da ga oslobodi. A uloga razuma je da prepoznaje staro i razlikuje ga od novog, dok Čista svest teži da se kroz razum ispolji u svim mogućim vidovima postajući Apsolutno. I to je ostatak predevolutivnog ciklusa, učenje novog ispoljenja, ali ovoga puta sa punom svešću, ne mehaničko kretanje unapred uslovljeno prirodnim zakonima.

Htedoh da završim, ali bespomoćna sam pred najezdom novih pitanja i uvida. Znam da mogu da je sprečim, ali ipak ne želim. S druge strane, "znam da mogu (zato ne moram to i da uradim)" može da bude fantastična zamka uspavane svesti, koja jeste nekada mogla voljom da učini bilo šta, voljom koja je takođe bila mehanička, jer je uvežbana. "Znam da mogu" neosetno se pretvara u znam da sam znala da mogu i još uvek verujem u to, ne uviđajući da to više ne mogu.

Vraćam se na prethodno rečeno novim pitanjem: šta je sa Čistim Bićem?

Biće je svetlost, svest je svetlost, Biće je svest. Svesnost je upravo povratak Biću ili povratak praiskonskom. Sa engleskog jezika reč Biće može da se prevede i kao postojanje (be=biti, ing=nastavak koji označava trajanje). Čisto Biće je čisto postojanje, a postojanje je sveukupnost.

Da li je Biće bespomoćno?

Ovim pitanjem ulaziš u visoku metafiziku. Biće nije bespomoćno, bespomoćan je onaj koji nešto ne može, ili može, svejedno. Biće jednostavno jeste, ono je vanvremena i vanprostorna kategorija koja je sveprisutna. Biće možemo nazvati Bogom, Apsolutom, Čistom svešću, ipak nećemo moći da ga u potpunosti definišemo, jer svako definisanje je ograničavanje a Biće je nemerljivo. Ono nema oblik niti specifičnu težinu, nema veličinu. Nije beskonačno veliko, ali nije ni malo. Nema sopstvenu svest, a ipak je ima, sveprisutnu, univerzalnu svest. Biće nije večnost, jer večnost je kategorija suprotna ograničavajućem, bespomoćnom vremenu, ali nije ni vreme. Nije ovde, jer nije prostorno. Nije u tebi, jer i ti si geografska tačka u prostoru, ali nije ni van tebe. Ti si Biće, a ipak nisi. Možeš da ga naslutiš u ekstazi a ipak ne možeš da ga opišeš, jer ono nije. I jeste istovremeno.

Sad se osećam bespomoćno, bez pitanja i bez htenja.

To je bio trenutak "jeste" za tebe. Osećaj Čistog Bića. Već potreba za daljim razgovorom udaljila te je od Bića.

Ima li to stanje neke veze sa nirvanom?

Nirvana je sinonim za Biće, ali do tog stanja dolazi se pasivno - aktivnom metodom. Težnja za nirvanom je još jedna zamka uspavane svesti, jer sama težnja predstavlja linearan put ka Apsolutnom, koje je ipak koncentrično. Tek ljudi četvrte ili pete pod-ravni šeste ravni mogu prirodno, pasivno da se prepuste kretanju ka nirvani. Svi prethodni stepeni duhovne evolucije zahtevaju druge, aktivnije metode.

Ipak mi se čini da smo zalutali.

Zalutati u beskraju? To valjda samo ti možeš.