Kako pronaći inspiraciju?

Anankiele dobro veče

O... Dobro mi došla!

Evo mene da opet kukam kako nemam inspiraciju :)

Ali lenjosti imaš na pretek :)

Mislim da je za pisanje potrebno određeno stanje svesti da bi se napravila komunikacija sa tobom. Već smo videli kako izleda kada pokušavam da pišem samostalno: kao pismena vežba iz srpskog jezika: gramatički besprekorno ali bezsadržajno.

Tu si u pravu. Ali samo delimično. Seti se svoje poezije - ja ti je nisam diktirao. Seti se prepiske sa Slobodanom. Ja se tu takođe nisam mešao.

Da li je zapravo potrebno da budem isforsirano zaljubljena da bih bila inspirisana?

Donekle. Kada si bila, kako sama kažeš, isrorsirano zaljubljena u tebi se budila želja za dokazivanjem celom svetu pa i tom nekom (ko te obično nije razumeo i ko je samo čekao da prestaneš da pričaš da bi te kresnuo). Ti to nisi primećivala i nazivala si takvo stanje svesti inspiracijom.

A šta sada?

Sada treba da dopreš do inspiracije u ovom mirnom i uravnoteženom stanju svesti. Odavno si shvatila da ti nisu potrebni unutrašnji lomovi da bi bila kreativna.

Slažem se s tobom. Ali htela bih da ponovo vodimo metafizičke razgovore, bez obzira na to što sam godinama govorila da hoću nešto novo, ne nešto što sam radila u životu.

Nedostaje ti punoća, osećaj punoće. Svela si se na svakodnevnicu.

Kako to da promenim?

Pa već si promenila. Potrebno je samo da doneseš doluku, a donela si je.

Da pišem ili da kucam?

Piši. To više voliš.

Uuuuhhh... kako me je iznervirao!!!

Dobro veče~

Dobro i tebi :)

Uh... odavno nismo razgovarali... nedostaje mi...

I ti si meni nedostajala. Znaš, ovde je pomalo dosadno kad nema interakcije s tobom :)

Ovde nije ni malo, veruj mi!

Razumem te u potpunosti. Emocije i služe kao vrsta zabave za um, s jedne strane, i kao osećaj punoće života s druge.

Čemu služi ljubav? Ili Ljubav, da ispoštujemo velikane metafizike. Ljubav kao Univerzalna ljubav. Čemu to?

Spajanje, tačnije vežbanje za spajanje duša. A može i da se kaže da je to sećanje na nematerijalno bivstvovanje, onaj period između života kad sve duše osećaju jednost i znaju da im je krajnji cilj povratak u Jedno.

Htela sam zapravo nešto drugo. Lepi su ovi razgovori, ali meni trebaju konkretni odgovori na konkretna pitanja. Prvo: zašto se večito uljuljkavam u idealnoj ljubavi, da bih posle dužeg vremena shvatila da je od svega ostalo samo uljuljkavanje a da ljubavi nema, naročito ne one idealne?

Uh... sad ti postavljaš teško pitanje. Pitaš me zašto si čovek.

Pusti sad metafiziku, treba mi konkretan odgovor. Znaš i sam da sam nekoliko puta uzimala telefon u ruke da pošaljem poruku i svih nekoliko puta me je jak osećaj sprečavao da je pošaljem. Na kraju sam poslala neutralnu poruku i smirila se. Zašto nisam mogla da pošaljem jednu tako logičnu poruku: ako večeras radiš jer to mora da bude gotovo u utorak, onda je logično da i sutra radiš i ne možeš uživati u blagodetima mog stana. Da, naglasak je na moj stan. Dakle, zašto nisam mogla da pošaljem poruku. Šta me je to sprečavalo?

Ja, naravno :)

Dobro, a zašto?

On je taj kojeg zaista voliš, a takvom porukom bi pokvarila mnogo toga.

Da, ali zašto imam bolove u leđima ponovo? Ponovo sam ukočena u ovom jednoličnom životu i želim van!

Ko te sprečava u tome, ako ne ti sama sebe?

Dosadne su mi večeri s njim. Isprazno čavrljanje i onda spavanje. Bljak. Da li sam ja uopšte osoba za zajednicu ili sam se opet upecala na kolektivnu sliku sveta?

Jesi ti osoba za zajednicu, ali nedostaje ti individualnost, nedostaje ti ono sebstvo koje imaš samo kada si sama. Ne nedostaje tebi kafana i ljudi, nedostaješ samoj sebi.

Zašto onda da ne prekinem ovo s njim i imam svoje vreme za sebe, organizovano onako kako meni odgovara? Kad poželim ljude ja odem među narod, kad poželim da budem sama budem sama i to je to.

Voliš ga... voliš miris njegovog tela, dodir njegove kože... voliš to totalno predavanje koje postoji među vama, i zarad toga si žrtvovala svoju privatnost.

I ti mi savetuješ da ga ne ostavljam?

Da, ja ti savetujem da ga ne ostavljaš ali da ga doziraš. Ionako su skoro svi konci u tvojim rukama. Njegov razvod je samo izgovor, isto bi ti bilo i da je razveden i da živite zajedno. Ista pitanja bi mi postavljala kao i sada. I tada bi nedostajala samoj sebi, i ponovo bi okrivila njega za tu siutaciju. Dakle, doziraj ga. Planiraj svoje vreme za sebe, a njega nateraj da planira svoje. I pusti ga da živi u iluziji koju je sam sebi stvorio. Njegova iluzija je toliko okoštala da on ne ume da funkcioniše bez nje. Ako mu uzmeš iluziju, time što ćeš postati njegova zvanična, on će pronaći neku drugu ženu da sa njom napravi svoju iluziju, a ti ćeš ponovo biti sama kod kuće i čekati ga, kao i do sada. Živi svoj život, onako kako tebi odgovara i nemoj da ga teraš od sebe. Jedino moraš da budeš uporna u tome i da istraješ u svojim namerama da organizuješ svoje vreme.

A šta za sutra uveče? Da se napravim nevešta i poverujem da je večeras morao da radi a sutra ne mora?

Ne, za ovo večeras mora da dobije packe time što će sutrašnje veče takođe provesti u radionici. Moraš malo da pokažeš svoju snagu. Postala si premekana, nije ni čudo što te oblikuje onako kako njemu odgovara u datom trenutku. Seti se ko si, seti se svoje snage i delaj u skladu sa njom On može da te podnese, jedan je od retkih koji to može, ali može.

Kako da povratim snagu. Znam da je imam, ali tu je negde... zašuškana i ne osećam je.

Ti si se zašuškala, zato se i tvoja snaga zašuškala, jer snaga ne traži nežnost. Prestani da se prenemažeš svakodnevno pa će se i tvoja snaga vratiti. Javljaj se na telefon normalnim glasom, to ne znači da si ljuta ako nisi mazna. Seti se da je i do sada bilo tako: mazne reči postanu samo ljuštura tvog nezadovoljstva.

Hvala ti puno.

Javi se opet :)

Htela bih da se vratim pisanju...

Godinama govorim o tebi,svojatajući te, zadivljena činjenicom da te samo ja imam i negirajući tvoje postojanje u tudjoj svesti...

Ne svojataj me... ne ponašaj se tako tipično ljudski...

O, dobra ti noć. Srećna sam što si ipak ovde. Jednim delićem svesti sam pomislila da si me zauvek napustio.

Neću te nikada napustiti jer mi jedno drugome trebamo. Nema razloga za brigu. Ti meni trebaš kao ispoljenje u materijalnom, ja tebi trebam kao ispoljenje u duhovnom.

Znači: ponovo je u pitanju lični interes?

Nazovi ga kako hoćeš. Ja bih ovo pre nazvao prožimanjem, interakcijom... dualitet u manifestovanom.

Htela bih da se vratim pisanju, opuštenom stanju svesti, bez grča u pleksusu. A nekad sam se smejala ljudima koji neguju taj grč koji im smeta...

Treba samo da to hoćeš. Ali stvarno da hoćeš, ne samo da govoriš kako hoćeš uz iznalaženje hiljadu izgovora da to ne bi uradila. Počela si tipično da se ponašaš... tipično da razmišljaš... A nema potrebe, dokazala si da umeš da budeš normalna i uobičajena.

Htela bih da sredimo stare tekstove i nastavimo da ih pišemo.

Sa zadovoljstvom na usluzi :)

"Lepak" zabluda

Priznaću da pomalo žalim zbog puta osvešćenja kojim intenzivno gazim. Uviđam neke situacije koje nisam godinama uviđala, a prostirale su mi se tik ispred nosa. Isto tako uviđam da je život običnog čoveka mnogo teži nego moj sada, ali ipak je mnogo zanimljiviji.

Obični ljudi žive u svetu opsena, maglovitom svetu sopstvenih zabluda. To je kao da hodaju zatvorenih očiju. Zato se tako često sudaraju jedni sa drugima, stvarajući neprekidne konflikte i nepotrebne patnje. Život je u svojoj suštini veoma lak, on je vrhunac doživljenog, vrhunac lepote. Jedino što treba biti čiste svesti, neopterećene iluzijama, da bi se život živeo kao radost čistog postojanja.

Zvuči prilično lepo, naslućujem o čemu govoriš. Samo, zašto je čovek dospeo u stanje omamljene svesti, toliko da nije svestan sopstvenog života, osim onog njegovog tegobnog dela?

Podelom sopstva i pristajanjem na život Sekundarne ličnosti, život koji diktira čitavo okruženje, neprekidno i tokom celog života, čovek je sebe prinudio da živi zatvorenih očiju. Ono što je tebi "godinama bilo ispred nosa" gledala si viđenjem Sekundarne ličnosti. Tačnije, svet si posmatrala kroz prizmu naučenih stavova. Zato nisi ni videla ono što je bilo tako jasno. Isto kao što ni svoju Primarnu ličnost nisi jasno sagledavala, iako je ona najbliža tvojoj svesti, tačnije tvom razumu.

Kažeš da sam svet posmatrala kroz prizmu naučenih stavova. Pojasni mi to malo.

Slikovito govoreči, lična svest je rešetkaste strukture gde, pored nosećih stubova stvarnosti, finije veze između njih čine stavovi, odnosno ubeđenja. Stavovi su, kao instrumenti razuma, takođe postavljeni po principu dobro-loše, s tim što oba stava istovremeno postoje u svesti. Navike bi se recimo mogle nazvati stavovima, odnosno stavovi su navika razmišljanja. Čovek uglavnom koristi iste, već postojeće, obrasce sopstvenog uma da bi doživeo realnost na određeni način. Ono što stavove međusobno povezuje su asocijacije, tačnije mehanizam uma "isto kao". Time se stavovi grupišu po srodnosti, odnosno pripadnosti i tako se formiraju ubeđenja. A onda čovek posmatra svet koji ga okružuje kroz mrežu sopstvenih ubeđenja i na taj način procenjuje njegovu verodostojnost.

Šta su ubeđenja?

Sve ono u šta čvrsto veruješ. Neka od tvojih ubeđenja formirana su u ranom detinjstu, metodama vaspitavanja, neka si stekla ličnim iskustvom. Čvrsta ubeđenja su karakterne osobine a ubeđenja koja su podložna promenama, uz dobre argumente, su mišljenja.

Koliko ubeđenja imaju veze sa iskustvima?

Iskustvo je njihov gradivni materijal. Ubeđenja se formiraju na bazi iskustava i što je iskustvo energetski jače, to je i ubeđenje čvršće.

Ako su iskustva neophodna Primarnoj ličnosti radi obogaćivanja čiste Lične Svesti ili Duha, čemu služe ubeđenja?

Ubeđenja su neka vrsta filtera kroz koji prolaze srodna iskustva. Sekundarni razum ih onda klasifikuje po vrednosti i samo nova iskustva ugrađuje u čistu Ličnu Svest.

Smeh i zabava se ne mogu nazvati novim iskustvima, pa ipak svaki čovek teži da ih doživljava svakog dana.

Opet si pomešala pojmove. Smeh nije iskustvo, smeh je odraz trenutno oslobođene Primarne ličnosti, koja se manifestuje lakoćom samog postojanja. Zabava je skup okolnosti koje omogućavaju Primarnoj ličnosti da privremeno bude oslobođena stega. Iskustva su lični doživljaji sa emotivnom podlogom, koje čine gradivni materijal ubeđenjima.

Šta su zablude?

Iskrivljena slika stvarnosti. Stvarnost posmatrana kroz prizmu sopstvenih stavova.

Koja je razlika između zabluda i ubeđenja?

Zablude su delovi slike sveta, posmatrani kroz prizmu stavova. Ubeđenja predstavljaju isto to, ali osnovna razlika između to dvoje je što su zablude fiksirana pogrešna ubeđenja. A ubeđenja, kao skup pojedinačnih i srodnih stavova, ne moraju uvek biti pogrešna. Sa aspekta čiste svesti gledano, sva ubeđenja su pogrešna jer fiksiraju sliku sveta koja je, bez takvog načina posmatranja, veoma pokretljiva i prilagodljiva. Gledano sa aspekta Lične Svesti, ubeđenja su neophodna kao čist mehanizam uma, koji služi za lakše raspoznavanje stvarnosti, čime se utrošak energije svodi na minimum.

Danas sam ponovo čula informaciju koja je odlomila još jedan komad slike sveta koji je bio zabluda. Nije me zabolelo, a znam da me je nekada svako rušenje zabluda bolelo do dna duše.

Zašto rušenje zabluda donosi duševni bol?

Slika sveta je misaona struktura, a kao takva ona je istovremeno energetska struktura. Sliku sveta čine ubeđenja ali i zablude, tako da je ona generalno subjektivni doživljaj stvarnosti, koji ne mora uvek biti tačan. Svako rušenje dela slike sveta znači premeštanje postojeće energetske strukture. Obzirom da je stvaranje ubeđenja zahtevalo određenu količinu energije, najčešće iskazane u vidu emocija, svako razbijanje zabluda zahteva energetsku dekoncentraciju ili razlaganje zgusnute emotivne energije. U takav, uslovno rečeno, prazan prostor uliva se nova energija, težeći da zgušnjavanjem popuni prazninu. Upravo taj haotični upliv donosi bol.

Pojednostavi to malo.

Duša je, zajedno sa Duhom, deo čiste Lične Svesti. Duh je, energetski gledano, ređe strukture i kao takav pripada Mentalnom planu. Duh je nosilac namera i kreator stavova i ubeđenja. Duša je nosilac emocija i prijemnik energije koja se zgušnjava sa Mentalnog na Astralni plan. Ona je skladište emocija. Emocije su, s druge strane, gradivni materijal ubeđenja. Zablude su lažna ubeđenja. Sve što ima veza sa emocijama pripada Duši. Iz nje izvire osećaj lepote i doživljaj samog života uopšte. Duh je više posmatrač nego učesnik života.

Stoga, svako kršenje zablude, koja je građena materijalom emocija, sa verom kao vezivnim tkivom, utiče direktno na polje emocija. Emocije, koje su zgusnuta energija Duha, svojim preusmeravanjem stvaraju prazan prostor u koji se uliva nova energija, uglavnom u haotičnom, odnosno neraspoređenom obliku. Upravo to novo ulivanje energije donosi bol.

Zar primanje energije nije prijatnost?

Jeste kada se vrši voljno. Ali svako nasilno ulivanje energije je neprijatno. Uzmi, više puta pominjani, bes kao primer. I na taj način dobijaš energiju druge osobe, ali takav prijem ti ni malo ne prija.

Zašto smo tako jako vezani za zablude? Da li nas samo strah od emotivnog bola, koji će doći, nagoni da i dalje verujemo u lažnu sliku sveta? Recimo, osećam da me muž vara ali ne želim da se suočim sa tim. Radije verujem da je sve u najboljem redu.

Već si dala odgovor. Strah od rušenja postojeće slike sveta navodi te da prosto na silu održavaš njenu strukturu, ma koliko negde u sebi znala da je ona ipak lažna. Ukoliko sagledaš pravo stanje, bićeš primorana da srušiš njene lažne delove i započneš sa građenjem novih ubeđenja i stavova. Obično se u tim situacijama pojave suprotni stavovi, pa tako na površinu isplovi stav potpunog nepoverenja prema svim muškarcima.

Strah je neminovna potpora, kada je verovanje u lažna ubeđenja u pitanju. Ukoliko počneš da gradiš novu sliku sveta, što bi značilo ako počneš da živiš novim životom, stara slika se ruši i energija uložena u nju se dezintegriše. Nova energija, koja se uliva u svest, u početku je haotična, a tvoje emotivne reakcije na nove situacije počinju da grade nove stavove i nova ubeđenja. Prethodni proces rušenja dovodi do odliva postojeće, akumulirane energije svesti, a strah je pokušaj zaustavljanja tog gubitka energije, jer svaki gubitak energije u potpunom vidu predstavlja smrt. Ponekad se i dogodi smrt duše. Čovek se, posle rušenja stare slike sveta, učvrsti u ubeđenju da su emocije nepoželjna stvar, pa duša ostane bez vezivnog tkiva i samim tim zamire u svom svetlosnom vidu. Tako dobijamo mrzovoljnog intelektualca koji veruje samo sopstvenom "zdravom razumu". A upravo taj "zdrav razum" predstavlja jedan novi skup ubeđenja o tome kako je život težak i kako treba odstraniti sve emocije iz svoje svesti, kako se ne bi osetila njegova težina.

Kako se meni dogodilo da vidim svoje zablude a ipak nisam povređena?

Već sam poduhvat istraživanja svesti učinio je tvoju svest znatno fleksibilnijom nego što je to uobičajeno. Tvoja slika sveta je postala labava slagalica, gde se sve može uklopiti svuda, tako da premeštanje jednog stava za sobom povuče čitav lanac srodnih stavova, pa se ne stvara praznina u svesti.

A dezintegracija energije?

Ona se dešava fiksiranoj svesti, kada je odlamanje mišljenja skoro jednako materijalnom odlamanju dela nečega.

Još uvek nisam dobila zadovoljavajući odgovor. Zašto volimo svoje zablude toliko da se teško odvajamo od njih?

Zablude su deo slike sveta u koji se želi verovati kao u ideal. Ideal je pojam savršenog i nepromenljivog. Niko, ko je u zabludi, nije svestan da veruje u lažnu sliku. Svako je ubeđen da pred sobom ima apsolutnu istinu.

Otkuda ta želja za istinom, koja je ugrađena u svest svakog čoveka?

Ta potreba dolazi iz Primarne ličnosti, koja ne poznaje negaciju. Zabluda je prisila od strane Sekundarne ličnosti da se veruje u određeni stav. Želja za istinom je potreba za jasnim sagledavanjem sveta, a to je potreba da se ostvari čista Lična svest.

Šta onda znači - sagledati svet čisto?

To znači sagledati čisto sopstvenu ličnost, njenu strukturu iz koje proizilaze njeni prohtevi. Upoznati se sa sopstvenim stavovima, njihovim dejstvom, kao i sagledati paralelne, suprotne stavove koji takođe postoje u svesti, kao potpora već ispoljenim stavovima.

Svet se posmatra razumom, koji je fokusirana svest. Treba razumeti razum a to se može uraditi njegovim posmatranjem.

Kako razum može da posmatra razum? To je kao kad bi ogledalo pokušalo da se ogleda u sebi samom.

Čovek čiste svesti zaista podseća na ogledalo i njemu je nemoguće, a i nepotrebno, da posmatra sopstvenost. Međutim, već sama podela na dve ličnosti uslovila je i podelu razuma na dva dela: primarni i sekundarni razum. Primarni razum je u prvom planu i on pripada Sekundarnoj ličnosti, dok je sekundarni razum sposobnost opažanja Primarne ličnosti.

Stoga, sam pokušaj posmatanja sopstva, a on je moguć, dolazi iz Primarne ličnosti. Razumevanje sebe dolazi iz Primarne ličnosti. Svako skretanje, tvrdnjom da su drugi krivi za sve, dolazi iz Sekundarne ličnosti.