Religioznost i seksualnost

Zašto su neke religije seksualnost proglasile grehom?

U seksualnosti čovekovoj sadržana je njegova primarna energija. Seksualnim odnosom energija se najdirektnije razmenjuje. Nedostatak seksa uzrokuje pojačan energetski naboj, koji se onda prazni ili kroz agresivnost ili kroz pojačanu fizičku aktivnost. Sa aspekta celokupne ljudske zajednice slobodna seksualna aktivnost nije poželjna, jer u seksualnom činu se troši velika količina lične energije, pa onda jedinke nisu volje za rad, koji je fizička aktivnost. S druge strane, seksualna aktivnost dovodi do stvaranja novih jedinki kojima je potrebno omogućiti da odrastu, a za to je neophodan rad, zbog očuvanja životne zajednice.

Seks oslobađa ne samo ličnu energiju, već oslobađa i svest, jer gubitak lične energije nije nenadoknadiv. U "ispražnjenu" svest uliva se nova količina primarne energije, a čovekova svest postaje bistrija i jasnija.

Religija je nastala kao potreba ljudi da dosegnu onu unutrašnju svesnost, odnosno kao težnja za organizovanim osvešćenjem. Dve združene svetlosti daju mnogo jaču svetlost, tako dve združene svesti daju mnogo čistiju svest. Zato su se ljudi organizovali, a i dan danas se organizuju, prema pripadnosti merenoj unutrašnjom svesnošću.

Seks je takođe prvobitno bio proglašen za greh samo ako je bio predoziran, jer akumulirana lična energija neminovno dovodi do proboja svesti u više sfere, a manifestovana seksualnost troši baš tu vrstu energije. Kasnije je i ovaj razlog postao dogma, nešto što se poštuje bez razumevanja.

Rekla bih da je osećaj greha duboko ukorenjen u svakom čoveku.

Jeste, ali samo kod ljudi koji imaju veoma čvrstu Sekundarnu ličnost. Prvobitni greh je nastao kao  odraz podele sopstvene svesti, odnosno potiskivanjem sopstvenosti, koja je Primarna ličnost. Svaki čovek u sebi oseća krivicu kojoj i ne zna uzrok, pa je to nazvano osećajem prvobitnog greha. Krivica se oseća prema "zaboravljenoj" Primarnoj ličnosti, jer kad god se ona nekontrolisano pojavi, najčešće u stanju pijanstva, tada okolina neminovno reaguje osudom.

Da, ponekad i sama osetim krivicu zbog otvaranja duše prema nekim osobama koje to realno ne mogu da shvate.

Ali ti to činiš na prihvatljiv način i njima to svakako prija, jer otvarajući svoju Primarnu ličnost ti povoljno utičeš na njih, omogućavajući im da se i sami donekle otvore. Onoliko koliko mogu bezbedno da podnesu sopstvenost. Tvoja dugogodišnja zabluda bila je da su i oni sami svesni svoje Primarne ličnosti, zato si se mnogo puta razočarala uvidom da su to ipak bili samo njihovi svetli trenuci.