08.06.2013.

Želja

Tragam za slobodom, opisujući stanja ne-slobode, sve one suptilne zamke koje nas odvajaju od čiste slobode. U tom traganju naiđoh na želju. Da li je sloboda nesputano ostvarivanje želja?

Nesputano ostvarivanje želje je potvrda lične moći a ne potvrda slobode.

Želja je potreba realizacije stvarnosti, njenog ostvarenja. Ona je inicijalni faktor stvaranja. Bez želje, podržane namerom, svaka promena u okruženju bila bi slučajna. Želja je katalizator života, ona ga ubrzava i modifikuje.

Ipak, želja je ograničavajući faktor kada je sloboda u pitanju.

Sloboda, u smislu nesputanog postojanja, jeste ograničena željom, koja je samim tim negira.

Odakle izvire želja?

Iz razuma, naravno. Želju prvenstveno treba razlikovati od potrebe, koje imaju karakter želja, jer obema je zajednička crta zadovoljenje potreba iznad osnovnog nivoa.

Postoje životne okolnosti kojima realno moramo da se povinujemo, a one su uglavnom egzistencijalne prirode. Međutim, želja i sloboda deluju dijametralno suprotno kada je odnos dva ljudska bića u pitanju. Što više želje za prisustvom druge osobe, to manje slobode. I lične i onog drugog.

Želja za prisustvom druge osobe proizilazi iz ljubavi, to je vezivno tkivo. Ukoliko je ljubav jaka, tada želja prerasta u potrebu, koja toliko okupira svest da se pitanje lične slobode uopšte ne postavlja kao takvo.

Da li je to onda dosezanje slobode?

Teorijski gledano da. Ali jedino pod uslovom da je ljubav proistekla kao stanje spajanja dve čiste svesti, koje time tvore Androginu svest. U takvom odnosu sam doživljaj ljubavi je stanje čiste slobode, jer ni jedan pojedinac nema želju da se odvoji i bivstvuje samostalno. Želja je na prvom mestu osećaj nedovoljnosti i iz toga proističe potreba za udovoljavanjem nedostajućeg, koje se zove želja. U slučaju čiste ljubavi nema potrebe ni za čim drugim, osim za prisustvom voljene osobe. Čak nema potrebe ni za hranom, ni za snom.

Možda je to stanje potpune slobode, ali život pokazuje da ljubav postane veza, a kao takva ona vezuje učesnike, koji stoga tragaju za nekom drugom slobodom, van odnosa sa ljubavnikom. Uvek kada sam ljubavniku govorila: "hoću ličnu slobodu", on je čuo da govorim: "hoću da budem sa drugim muškarcem".

Pogrešna projekcija uvek dolazi iz lične svesti. Tvoj ljubavnik je takođe osećao zasićenost i sputanost u vezi, a izlaz je video jedino u nalaženju nove ljubavnice, kao istog stremljenja ka slobodi.

Paradoks.

Nije paradoks, samo ti se čini. Ljubav jeste vrhunski oblik slobode, jer ljubav je stanje samodovoljnosti, čistog uživanja u samom postojanju. Ali ovo važi za čistu, neopterećenu svest. Svest prosečnog čoveka retko dolazi u ovo stanje, a ako mu se slučajno dogodi ovakva ljubav, on se uplašeno trudi da se vrati u poznate okvire življenja, u kojima je bezbedan. Tada na scenu stupaju nesvesne psihološke igre.

Želja za prisustvom druge osobe dešavala se i kada upoznam novu, interesantnu osobu, sa kojom želim da uspostavim prijateljstvo.

Ponovo je u pitanju spajanje dveju svesti, koje se ovoga puta spajaju na Mentalnom i Duhovnom planu. Prijatelj je osoba koja se prihvata u celosti, gde si potpuno slobodna da se iskažeš bez zadrške i cenzure. I prijateljstvo je vid dosezanja slobode.

Ponekad osetim da moja želja za prisustvom guši drugu osobu. Ponekad tuđa želja za mojim prisustvom guši mene samu.

Uvek kada odnos nije čist javlja se neizdrživa želja za prisustvom druge osobe, jer želja dolazi iz osećaja nepotpunosti. Tada nije u pitanju odnos prijateljstva, već pihološke zavisnosti, otimanja pažnje, na neki način. Isto važi i za ljubavne odnose.

Da li to znači da se iza neodoljive potrebe za prisustvom druge osobe uvek krije lični osećaj nedovoljnosti?

Upravo tako. Ako ti je prisustvo druge osobe potrebno da bi potvrdila sopstveno postojanje, to je jednostavno znak da nisi raščistila sopstvenu svest i stoga se osećaš nesigurno. Potvrdu možeš dobiti kroz reč, ili osećaj, ali isto tako možeš dobiti lošu reč i neprijatnu emociju, što će te odvesti u veoma loša psihološka stanja. Svaka zavisnost od drugih govori o tvojoj nesvesnosti, a kao nesvesna osoba o slobodi možeš samo da pričaš, a ne i da je doživljavaš.

Mnogi sistemi duhovnog samorazvića, naročito oni koji dolaze sa Istoka, govore da se treba odreći svih želja.

Ne želeti želju je takođe želja, čime se pravi samo korak napred u začaranom krugu. Stanje svesti bez želja je boravak u predelima Čiste svesti, a ni jedna želja ne može svest dovesti u to stanje.

Pa čak ni želja da se dosegne Čista svest?

Želja da se dosegne Čista svest mora da bude nepokolebljiva namera, da bi mogla da se ostvari, a to već nije želja.

U čemu se razlikuju želja i namera?

Želja je inicijalna potreba za zadovoljenjem i praćena je slabom namerom. Od želje se može odustati ili se željena stvar može promeniti. Namera je kao strela koja nepogrešivo stremi ka cilju.

Da li čovek čiste svesti ima želja, ili je potpuno oslobođen od njih?

Ima ih, naravno, ali njegove želje su veoma slabog intenziteta. Takav čovek poželi nešto, ali nije obavezno da se želja i ostvari.

Svi se slaži da zadovoljenje jedne želje rađa sijaset novih želja. Zašto?

Zato što sve želje zadovoljavaju samo formu življenja, a ne i njegovu suštinu. Želja koja zadovolji suštinu života predstavlja i konačno ostvarenu želju. To je kao žena koja želi dete. Onda kada rodi željeni broj dece, želja je zadovoljena. Zato treba razlikovati suštinske želje od onih formalnih. Formalne želje zadovoljavaju formu života, a forma je okvir. Okvir je ograničenje, a ono je ne sloboda. Želja koja uzrokuje novu želju znači da je ostvarenje prethodne želje samo proširilo okvir (ili kavez) postojanja. Suštinski nije donela ništa.

Želja koja ne može da se ostvari donosi tugu, razočarenje.

Iskonska želja svakog čoveka je želja za oslobađanjem. Razočarenje dolazi iz nesvesnog uvida da je oslobađanje neizvodljivo. Svaka želja u svojoj osnovi nosi potrebu za slobodom, za nesputanim postojanjem. Neostvarena želja je neostvarena sloboda, otuda osećaj tuge.

Deca imaju najviše želja i najćešće su tužna zbog nemogućnosti ostvarenja. Odrasli se mnogo lakše mire sa mogućnostima koje su im na raspolaganju.

Deca su najviše sputana, jer decu sputavamo vaspitavanjem i učenjem normi življenja. Njima su želje način dosezanja slobode, koje su svesni na iskonskom nivou. Odrasli su odavno ukalupili svoje živote u dozvoljene norme, pomirili su se sa pravilima, zato i imaju mnogo manje želja.


Čak su i elementarnu želju, želju za oslobadanjem, svrstali u kateroriju nemogućeg. Tako da njima smrt ostaje jedina mogućnost slobode.

Нема коментара:

Постави коментар

Ukoliko želiš da komentarišeš postani član ovog Bloga. Sva pitanja su tu da bi smo na njih dobili odgovor :)