Sećanja su oklop

Nalazim se u čvoru problema. Uočila sam problem, ali mu ne vidim uzrok. Bojim se za sopstvenu budućnost.

            

Bojiš se za budućnost? Kako možeš da se bojiš nečega što (još) ne postoji? Bojiš li se vampira, vukodlaka, vanzemaljaca, mraka u sobi?

        

Ne, naravno.

             

Sve napred pobrojano su imaginacije, strah od nečega što bi eventualno moglo da se pojavi i ugrozi te. Pod pretpostavkom da vampiri i vukodlaci zaista postoje, sagledajmo realnost njihovog konstantnog prisustva u tvom neposrednom okruženju, odnosno latentne pretnje da ćeš biti direktno ugrožena. Iz istog razloga možeš se bojati tigrova, odnosno ajkula. Ova stvorenja zaista postoje i mogu biti opasna, stoga bi tvoj strah bio sasvim realan, ali samo pod uslovom da se ajkula ili tigar nalaze na jedan metar udaljenosti od tebe. U svim drugim situacijama strah je neosnovan.

            

Isto važi i za budućnost. Budućnost ne postoji. Ono što ti u ovom trenutku smatraš za budućnost (koja te plaši) je efekat projektovane prošlosti, efekat sećanja na ono što je bilo i strah da se to isto ne ponovi. Znači, plašiš se prošlosti, a pošto tvoj racionalan deo uma uviđa da se ne možeš plašiti nečega što odavno ne postoji, ti si svom strahu pronašla razlog koji se zove projektovana budućnost i zato strepiš. Tu je koren tvog čvora problema, nigde drugde.

            

Ali ako realno sagledamo događanja bliske prošlosti, očekivano je da će i budućnost biti ista takva.

            

Pogrešno. Već sutra se može dogoditi neočekivani preokret. Kako će tada zvučati tvoja pređašnja konstatacija? Smešno. I sama ćeš se smejati svojim bezrazložnim strahovima.

            

Zapamti: budućnost ne postoji. Prošlost je posledica efekata sećanja. Jedino što zaista postoji je sadašnjost. A ti je ne primećuješ jer si okupirana prebiranjem po materijalu sećanja i od toga gradiš očekivanu budućnost. Obzirom da su sećanja odraz trauma, najbolje i najjače se pamte loša dešavanja, a ako gradiš (projektuješ) budućnost na bazi takve prošlosti, šta drugo možeš da očekuješ od budućnosti nego nastavak prošlosti. Zato osećaš strah.

            

Oslobodi se toga i živi u sada.

             

Kastaneda to naziva „brisanjem lične istorije“. Uspela sam donekle da shvatim taj balast i odreknem se velike količine sećanja na prošlost, ali sada imam konflikt sa okolinom koja to ne može da razume i koja mi se otvoreno čudi sa neodobravanjem.

            

Čiji život ti živiš, svoj ili njihov? Čiju svest ti nosiš, svoju ili njihovu? I zašto uopšte imaš potrebu da bilo kome objašnjavaš bilo šta? Kao da se pravdaš zbog toga što si se odrekla dela tereta sopstvene svesti. Pa nisi taj deo tereta prebacila bilo kome drugom. Jednostavno si deo nematerijalnog prepustila nematerijalnom.

             

Ljudi uživaju u tome da neguju uspomene. Osećala sam se kao stranac na proslavi godišnjice mature, jer su moji školski drugovi i drugarice sa uživanjem prebirali  po zajedničkim uspomenama. Osećam se „isprano“ kad na porodičnim okupljanjima po ko zna koji put prežvakavaju priču o razvodu jednog te istog člana porodice. Zašto je ljudima toliko  stalo do uspomena, koje su zapravo prepričavanje prošlosti? 

            

Gladni su emocija. Život koji žive je dosadan i bezsadržajan. Reč „prežvakavanje“ je savršen opis za prepričavanje već prepričanih događaja. Pričom, naročito ako je tužna, osoba se uživljava u doživljaj koji je arhiviran u umu i iz njega izvlači ostatke emocija, koje su memorisane zajedno sa slikom. Zapravo se prežvakavaju ostaci emocija. I to smatraju sasvim ispravnim. A kada bi im rekla da je to isto kao kad bi vratili u usta sadržaj želuca, rekli bi ti da si totalno poludela. A to je zapravo isti proces. Jedino što u umu nema kiseline koja bi razložila uneti materijal.

            

A može li se taj materijal sećanja nekako svariti u umu? 

            

Može, naravno. Jedino je potrebno shvatiti da uspomene ničemu ne služe, osim kao lična zabava u trenucima dokolice. A i tada se može pronaći mnogo bolja zabava nego što je prebiranje po uspomenama.

            

Da, ali najbolja komunikacija između dve osobe je onda kada otvoreno iznose svoje uspomene. Takvi razgovori doprinose osećaju bliskosti.

          

Dobro zapažanje, ali sa pogrešne strane! Otvoreni razgovori o sopstvenim uspomenama su samo kanal za uspostavljanje bliskosti, za boljim upoznavanjem odnosno neometanim protokom energije. Oni služe kao „ventil“. Takvim razgovorima se dozvoljava ličnoj energiji da se neometano ispolji, da se ulije u drugu osobu i primi energija te druge osobe. Energetski gledano razgovor je suvišan da bi do razmene energije došlo.

            

Osim toga, takva vrsta komunikacije predstavlja opisivanje sopstvenosti, opisivanje sopstvenih okvira ispoljavanja. Ako osobi sa kojom komuniciraš ispričaš svoje tajne, a i to su delovi uspomena koji su rezervisani samo za odabrane, time ćeš joj pokazati u kojoj meri si bila spremna da narušiš uvaspitane norme ponašanja, odnosno do kog stepena slobode si stigla.

            

Naravno, već sama činjenica da si te događaje sakrila od očiju javnosti pokazuje da nisi oslobođena, već da samo pokušavaš da se oslobodiš, ali neuspešno.

           

To onda znači da se nikada i ničega ne treba sećati? Šta sa sećanjima na drage osobe kojih više nema?

         

Stvarno si majstor za izvrtanje činjenica!

             

Postoje li činjenice? Ili su to samo lični uglovi gledanja na stvarnost?

            

Ponovo dokazuješ da si majstor, ovoga puta majstor polemike. Ali da se vratimo tvom pitanju.

            

Svaka uspomena je zaokruženo sećanje na neku osobu i događaj vezan za nju. Uspomene na osobe kojih više nema predstavljaju  potrebu za njihovim prisustvom, odnosno njihovom energijom. Pošto ih više ne možemo imati u neposrednom kontaktu, pribegavamo uspomenama da bi smo ponovo doživeli njihovu energiju koju smo akumulirali za vreme kontakta sa njima. Obično su to sećanja na lepe događaje, jer uvek tražimo samo prijatnu razmenu energje, a svađi pribegavamo kada do te energije ne možemo da dođemo uz pristanak druge osobe, već moramo da je otimamo.

            

Ljudi definitivno vole svoje uspomene. Zato se rado fotografišu ne bi li bolje i preciznije zadržali sećanje na trenutak. 

            

Najčešće se fotografišu prijatni momenti, veseli trenuci ili utisci sa putovanja. Vizuelne doživljaje uvek prate i emotivni doživljaji, pa je prebiranjem po fotografijama moguće setiti se i nekog trenutka koji nije bio toliko značajan da bi bio zapamćen. 

            

Zašto su sećanja oklop? 

            

Zato što predstavljaju neki vid prizme kroz koju se posmatra svet. Čovekova svest i inače svoje okruženje posmatra kroz prizmu sopstvenih iskustava i sve doživljeno prolazi kroz taj filter, čime dolazi do iskrivljene slike stvarnosti. Nije redak slučaj da se ljudi posvađaju zbog nerazumevanja, odnosno sučeljavanja sopstvenih različitih uglova gledanja na stvar, a radi se o istoj stvari. Ono što je za jednog dobro i poželjno, za drugog može biti izrazito loše. Recimo: nečija bivša žena je stalno čitala knjige, jer je za nju to bio način bežanja od stvarnosti koja joj se nije dopadala. Muževljevo iskustvo je da je čitanje knjiga loša stvar, jer su ga knjige odvajale od žene, sa kojom  nije  mogao da uspostavi komunikaciju. I sada kada vidi bilo koju ženu da čita knjigu, njegova svest mu prezentuje nemu atmosferu u kući i bivšu ženu koja čita knjigu, te on reaguje negativno.

            

Da nema sećanja na neprijatno iskustvo, koje je postalo samo utisak negativnog u svesti, on ne bi negodovao kad vidi ženu koja čita.

             

Može li se živeti bez sećanja? Zar to ne bi umanjilo značaj emocija koje se javljaju kada se dve drage osobe susretnu posle dužeg vremena? 

            

Nepotrebno je ljubav doživljavati kroz prizmu sećanja na stare emocije. Sećanje na detinjstvo provedeno sa sestrom nije razlog da se sada raduješ susretu s njom. Jer pored sećanja kako ste lutkama pravile frizure i u tome uživale, u tvojoj memoriji sačuvano je i sećanje da ti je uzela jednu lutku i da si bila mnogo ljuta na nju. U prvi mah verovatno nećeš biti svesna i ove neprijatne emocije, vezane za vaše detinjstvo, ali ovo potisnuto sećanje može u  jednom trenutku da proizvede zlurad komentar, zbog koga ćeš se posle kajati.

            

Osobu treba voleti sada, ovog trenutka, radovati se sada zbog susreta. Ljubav je voljna razmena energije i kao takva ona prija. Ti svoju sestru, ili bilo koju drugu osobu, voliš i prija ti njeno prisustvo, jer ti prija energija te osobe. Sećanja na zajedničke trenutke ne treba da budu razlog za ljubav.

           

Ali ipak se ne može voleti nepoznata osoba. Za osobu koja se voli mora da postoji neka veza, lični kontakt, zajednički trenuci.

            

Tačno. Ali razdvoj sećanja na zajednički provedeno vreme od emocija. O tome govorim - da nije neophodno sećanje da bi se volela druga osoba.

            

A kako neko može da voli neku javnu ličnost, iz sveta glume, muzike ili politike?

            

To nije ljubav, jer ljubav podrazumeva uzajamnu razmenu energije.

             

Hoćeš reći da takva osoba ne oseća ljubav prema nekoj estradnoj zvezdi? 

            

Oseća ljubav, možemo da upotrebimo tu reč, jer nemamo drugu koja bi je zamenila. No, u ovoj situaciji u pitanju je jednousmeren odliv energije i zato liči na ljubav. U ljubavi dajemo energiju i primamo je. Kod obožavanja neke javne ličnosti takođe dajemo energiju, zato je  osećaj identičan, pa ga nazivamo ljubav, zbog poređenja sa poznatim osećajem. Ali upravo ova situacija pokazuje da su sećanja nepotrebna da bi se neko voleo, jer sa tom estradnom ličnošću nema zajedničkih trenutaka koji bi ih povezivali. Osim gledanja nekog filma ili javnog nastupa. S tim što opet nema interakcije i uzvratnog dejstva lične energije.

                         

Zašto je življenje u sećanjima odlika starenja, odnosno starih ljudi? 

            

Stari ljudi imaju prilično životnog iskustva, sve što su dozvolili da im se dogodi - dogodilo im se, a nemaju višak energije u sebi koji bi ih nagonio na nova dešavanja i nova iskustva. Oni su zatvoreni prema životu, prema protoku života, vreme uglavnom provode jednolično pa su im sećanja izvor radosti i lepih osećaja. No, tako zatvoreni za sadašnjost oni propuštaju bilo kakvu priliku za novinama koje bi im osvežile život.

           

Znači, sećanja treba odbaciti kao nepotrebnu kategoriju svesti?

             

Sećanja nisu nepotrebna kategorija, opet izvrćeš stvari. Sećanja su omotnica, odnosno podloga iskustvima. Iskustvo bez sećanja na situaciju nema dovoljnu snagu dejstva. Ono što zapravo želim da kažem je da ne treba sećanja staviti u prvi plan svesti, jer ona predstavljaju neku vrstu kočnice za nova doživljavanja i nova iskustva. Osoba koja je zaglavljena u sećanjima zapravo živi u sopstvenoj prošlosti, svest joj je okupirana prošlim događajima i zato nije otvorena za nova događanja i nova iskustva.

            

Živeti u sećanjima je isto kao i hodati ulicom dok ti je glava okrenuta nazad. Sudar sa banderom je više nego neminovan.