06.02.2020.

Emotivna manipulacija ili ko je kome šta?

Odavno sam zapazila da se neprekidno vrtim po krugu, konstatujući usputno (ili tešeći samu sebe) da su ti krugovi hod spiralnog uzdizanja svesti. I svi su mi složno aplaudirali zbog te izjave. Pretpostavljam da sam izgovorila, odnosno napisala, rečenicu kolektivne utehe.

Možda (ali samo možda, jer više ni u šta nisam sigurna) je ta spoznaja cikličnog kretanja jedini pravi i istovremeno trenutni susret sa samom sobom. I neminovno pitanje: ako se u tim trenucima susrećem sama sa sobom, gde sam to ja kad nisam tu? Šta je to što nas navodi na neprekidno traganje, koje se uvek, u krajnjoj liniji, svede na traganje za sobom?

Pokušavam da pronađem sagovornika, nekog sa kim ću razmenjivati mišljenja, sa kim ću se uzajamno dopunjavati… i u svakom uočim senku praznine, nedorečenosti, nedovršenosti… Svakome nešto nedostaje. Zato nastavljam potragu, a moje ciklično kretanje susretanja sa samom sobom mi upravo govori da to što tražim nije negde tamo, već ovde i sada. Samo treba da se setim trenutka sopstvenog postojanja i sve je tu. Svi mi zapravo tražimo sebe u drugima i zato ta potraga neprekidno traje. Ljubavnici? Pa upravo ta potraga za idealnom dopunom je potraga za samim sobom. Zaljubljena osoba će na prvom mestu pričati o sličnostima i  naslućenoj identičnosti sa voljenom osobom. “Zamisli, u istom trenutku smo isto pomislili!”.

Jednom prilikom to nazvah “susretom ogledala u pustinji”. I radovasmo se… jedno vreme. Blistasmo jedno drugome, radujući se odrazu… i potrošismo se. Za sebe mogu da kažem da sam potragu nastavila, potragu za idealnim sagovornikom. Za njega ne znam. Uvek je tvrdio da je sam sebi dovoljan. Zašto sam  mu onda ja bila potrebna?

Tražim sagovornika, nekoga kome će ova pisma biti naslovljena. U protivnom će ovi monolozi dobiti primesu ofucanog. Dnevnik. Kako to isprano zvuči.

Hoćeš li biti moj sagovornik?
****
Anankiele? Priča dobija sasvim drugi tok i drugi smisao kada znam i osećam da si tu :)

Dobro veče

Dobro veče. Besmislen mi je dnevnik. A ideja pisama sebi neodoljivo podseća na dnevnik. Sterilna je.

Ili te neodoljivo podseća na spaljene sveske? Kada je tvoj dnevnik završio u rukama prijatelja tvog tadašnjeg momka, pa si ostale sveske spalila?

Ili me neodoljivo podseća na ruganje mojim emocijama… 

Čak i tada su uživali da te čitaju. Uživaju i sada. U čemu je razlika, osim što si sazrela kao pisac, pa je tvoja rečenica sočnija i pikantnija? Onda si bila mlada i neraspisana. Shvati onaj period  kao stilske vežbe. I tada si imala “zahvalnu publiku” 

Da… jedino što meni onda nije izgledala kao zahvalna…

Jeste,  nego nisi primećivala nijanse. Bili su veoma zahvalni što mogu da se hrane emocijama, a da pri tome ne moraju sami da ih proizvode.

Hm… ipak je osećaj “priče” s tobom zaista doživljaj sagovornika. I često se pitam ko je tu ko, ko si ti i ko sam ja i da li si ti ja? Da li je onaj “posmatrač” u svesti, koga doživljavam kao mušku svest, zapravo tvoje prisustvo? I ko piše racionalne tekstove? Ti (koji diktiraš) ili ja?

A zašto se time opterećuješ?

Ne opterećujem se. Zanima me.

Hoće li te odgovor utešiti? Zadovoljiti?

Nema razloga da me teši. Nisam ucveljena. Zadovoljiti… pa mislim da hoće. Jer odavno sam u stanju zapitanosti, odakle izvire taj deo mene koji nije ženski? Očigledno i definitivno.

Recimo… da sam ja deo tvoje duše koji obitava na samom Izvoru. I da sam poželeo da se inkarniram kao žena, da doživim iskustva žene…

Samnom se nisi baš usrećio :)

Barem sam probao. A jesi li primetila  kako si veoma svesna svoje ženstvenosti u trenucima kada se ona ispoljava? Tačnije, svesna si sebe same. Tu svoju svesnost o ženstvenosti prenosiš meni, kao delu svoje duše. Prenosiš mi iskustvo.

Hm…

Nisi zadovoljna odgovorom?

Nisam. Deluje mi  kao šablon pročitanog i usvojenog. Znači – tuđe perje.

U čemu je razlika da li si do nečeg došla sama ili si usvojila tuđe mišljenje, ako si u njemu prepoznala istinu. Seti se onog  “Nemoj da budeš Bušman koji je otkrio sijalicu”.

Da… u pravu si.
A zašto se osećam totalno drugačije kada pišem sebi samoj u odnosu na ovaj dijalog, koji je u neku ruku krajnje imaginaran kao dijalog?

Efekat ogledala. Gledajući u ogledalo imaš iluziju društva, postojanja još jedne osobe. Isto važi i za pisanje po forumima. Imaš utisak sagovornika. Svejedno je što ne znaš ko će ti biti sagovornik, ko će odgovoriti na tvoja napisana zapažanja i razmišljanja. Ponekad se niko ne oglasi, ali imaš utisak da se nekome obraćaš i samim tim imaš utisak sagovornika. Čista iluzija ogledanja sopstvenog postojanja kroz tuđe postojanje.

Zašto smo u neprekidnoj potrazi za ogledanjem u tuđem postojanju?

Iskonska navika, da tako kažem. Stvaranje je i započelo time što je Stvaralac prepoznao sebe samog udvajajući se u posmatrača i posmatrano. Posmatrajući, stvara se utisak dualnosti, akcije i postojanja. A sve je samo velika, velika iluzija…

Ipak smo daleko zagazili u iluziju… Previše smo poverovali u njenu stvarnost.

A tvoja trenutna stvarnost je da se bliži ponoć, da je vreme spavanju… zato laku noć. Tu sam ja, ne brini. Samo treba da se javiš i priča će biti nastavljena u beskraj…. Jer konačnost ne postoji :)

Još samo jedno pitanje: Malopre sam imala relativno uobičajenu situaciju: moj sagovornik je rekao – “ako to ne uradiš naljutiću se na tebe”. Nisam reagovala, ali setih se da je nekada ta rečenica imala veliki uticaj na mene. Očigledan pokušaj emotivne manipulacije.

Da, emotivna manipulacija je u pitanju i ljudi  najčešće tako komuniciraju jedni s drugima.

Znači da su emocije nešto što nas vezuje uzajamno.

Naravno. Vezivno tkivo emocija i čini sliku sveta, pojedinačnu naročito. Tvoj sagovornik je pokušao manipulaciju, a nije bio svestan šta radi jer se ponašao normalno, onako kako on doživljava normalnost. I naravno, naljutio se jer nisi ispoštovala njegovu sliku sveta.

Нема коментара:

Постави коментар

Ukoliko želiš da komentarišeš postani član ovog Bloga. Sva pitanja su tu da bi smo na njih dobili odgovor :)