15.05.2019.

Kolektivna slika sveta


Slika sveta je kao skup kockica koji čini sliku i taj skup je najčešće mozaičke prirode, a pre bi trebalo da je kao kaleidoskop. Struktura Kolektivne slike sveta je mozaička?
Da, u najvećoj meri, jer ipak nije potpuno fiksirana. Podložna je promenama. Ipak, te promene se jako, jako sporo učvršćuju, modifikujući pri tome čitavu kolektivnu sliku sveta. Da je potpuno kvadratne strukture, tada bi bila i apsolutno statična i bilo kakva promena bila bi nemoguća, a samim tim bi i čovečanstvo bilo u stagnaciji. Ipak, čovečanstvo se generalno kreće napred, menjajući svoje viđenje stvarnosti, gde se ogleda ukupna duhovna evolucija. No, neke vrednosti ispravnog življenja postale su noseći stubovi kolektivne slike sveta, kao što je moral, na primer.

Moralne norme se ipak vrlo često krše. Kako je to moguće, ako moral predstavlja noseće stubove stvarnosti?

U svemu mora da postoji ravnoteža, a potenciranje bilo čega dovodi do prenaglašenosti koja stoga stvara neravnotežu. Potenciranje morala ne bi bilo potrebno da nema ispoljavanja nemorala, dok istovremeno to isto potenciranje morala stvara neravnotežu i kao rezultat toga javlja se nemoral radi uravnoteženja. Odličan primer je zabranjivanje neke knjige ili filma. Tada ljudi žele da pročitaju baš tu  knjigu ili pogledaju baš taj film, koji bi inače prošao skoro nezapaženo da nije bio zabranjen.
Kako dolazi do promena u kolektivnoj slici sveta?
Promene u kolektivnoj slici sveta možemo podeliti na nestalne i trajne. Nestalne promene su uglavnom površne i dešavaju se svake godine, a one se ogledaju kroz promenu modnih trendova u svim oblastima života. Te promene s jedne strane nude iluziju slobode, jer nije svako obavezan da ih prihvati, a s druge strane nude iluziju promene, jer stalno je nešto drugo aktuelno. U suštini, nikakvih promena nema. Pre par godina u modi je bila svetlo roze boja, sledeće godine  je bila moderna ružičasta. Razlika je jedino u nijansi iste boje, ali svaka žena koja želi da bude savremena oblači se baš u modno propisane boje.
Trajne promene suštinski menjaju kolektivnu sliku sveta i bivaju ugrađene u sistem življenja kao neophodnost. Jedna od velikih trajnih promena bilo je omasovljavanje upotrebe električne energije. Druga velika promena, koja se dešava, je uvođenje računara u svaki dom. Već je nezamislivo da neko nema računar, kao što je nezamislivo da neko nema mobilni telefon.
Gde se tu ogleda preplitanje lične sa kolektivnom slikom sveta?
U kolektivnom čuđenju prema pojedincu koji svesno odbija da poseduje mobilni telefon. Imati mobilni telefon znači biti raspoloživ za komunikaciju u svakom momentu. Isto važi i za internet, gde su informacije raspoložive za svakog i istovremeno je svako slobodan da bude raspoloživ za komunikaciju, ako to želi.
Zašto onda neki to odbijaju?
Misle da time zadržavaju ličnu slobodu izbora, da neće biti raspoloživi svima u svakom trenutku. Opiranje kolektivnoj slici sveta je uvek pokušaj dosezanja lične slobode.
Da li je to moguće?
Dion Fortune kaže da je »sloboda jedino u izboru gospodara« i ja se slažem sa njom. Kolektivna slika sveta je skup pravila življenja, stvorena zato da se ljudi ne bi previše sudarali međusobno. Jezik, kao sredstvo komunikacije, takođe predstavlja noseći stub slike sveta, jer ljudi rečima jedni drugima saopštavaju informacije koje im omogućavaju da se udružuju, odnosno koje im predočavaju kada su u sudaranju,  u konfliktima jedni sa drugima. Stoga je kolektivna slika sveta neophodna kao obrazac ponašanja, odnosno discipline. Kada ne bi postojala, ne bi postojao ni civilizovan svet, ovakav kakvim ga znamo. Kolektivna slika sveta olakšava i omogućava zajedničko življenje.

Zašto onda neki pokušavaju da izbegnu njena pravila? Kojoj slobodi to oni teže?
Na ovo pitanje je teško odgovoriti, jer postoji onoliko odgovora koliko postoji i ličnih slika sveta, odnosno koliko ljudi postoji. Pojam slobode je uvek pojam lične slobode, a sloboda jednog naroda je usaglašavanje ličnih stavova o slobodi, što opet čini kolektivnu sliku slobode. Oni pojedinci koji pokušavaju da da dosegnu ličnu slobodu zapravo pokušavaju da izbegnu pravila kolektivne slike sveta, što je nemoguće.
A pustinjaci?
Misliš li da su oni slobodni? Oni postaju pustinjaci tako što se izoluju od ljudi, ali oni uopšte nisu slobodni. Ono što njih navodi na izolaciju je zapravo određeni sistem mističnog verovanja, koji takođe predstavlja jedan mozaički deo kolektivne slike sveta. Recimo da se taj mozaik zove: religija.

Zar nisu mnogi tako doživeli prosvetljenje i oslobođenje?

Sad fraziraš, ali ću ti ipak odgovoriti. Ta šačica »oslobođenih« je zanemarljivo mala u odnosu na čitavo čovečanstvo. Recimo, za sto godina dogodi se da se desetero ljudi prosvetli. A na zemlji ima sedam milijardi ljudi. Deset na prema sedam milijardi. Stvarno zadivljujuće!

Ipak je slika lične slobode duboko usađena u svakom čoveku.

Kao protivteža disciplini i vaspitavanju.

Samo to?

U suštini, tu je koren potrebe za oslobađanjem.

Znači, oslobađanje nije moguće?

Nisam to rekao. Prosto je zadivljujuće kako rečeno uklapaš u ličnu sliku sveta, menjajući mu smisao. No, nisi jedina koja to radi.

Oslobađanje je moguće, ali samo kroz voljno i svesno prihvatanje pravila života, iskazanih kroz kolektivnu sliku sveta. Kada se ta ista pravila primenjuju nevoljno i bez razumevanja, tada ona postaju prisila i otpor pojedinca je logična reakcija. Prihvatanje pravila ne treba da bude njihovo slepo primenjivanje uz osudu svakoga ko ih krši. Naprotiv, svesnost o neophodnosti pravila, uz svesnost o ličnim stavovima ispravnog življenja, omogućiće razdvajanje. Tačnije, ne treba dozvoliti da kolektivna slika izvrši potpuni uticaj na tvoju svest, čime gubiš lično mišljenje, već treba svesnošću izvršiti odvajanje, ne pridavajući pri tome veliki značaj svemu tome. To je već fluidnost sopstvene slike, odnosno kaleidoskopski pristup stvarnosti.

Zar takve osobe ne zovemo prevrtljivima, koje stalno menjaju mišljenje, pa čas postupaju prema kolektivnoj, čas prema ličnoj slici sveta.

Opet si me pogrešno shvatila. Treba poštovati pravila, ali ne pridavajući im preveliki značaj u svojoj svesti. A to možeš da postigneš razumevanjem samog pravila življenja, odnosno pronalaženjem pozitivnog i negativnog aspekta istog stava. Uzmi primer baštovana koji sređuje baštu. On favorizuje cveće koje je sam posadio, a čupa iz zemlje ono što smatra korovom. I cveće i korov su biljke, razlika je samo u baštovanovom stavu. Ili: on čupa samo neke stabljike svog cveća, da bi druge stabljike tog istog cveća mogle uspešnije da rastu. Iz ugla iščupanih stabljika gledano baštovan je zao. Iz ugla ostavljenih stabljika, on je divno stvorenje, jer im ostavlja prostor za život. Koje stabljike su u pravu?