Kako da privučem novac u svoj život?

Imam jedan gorući problem, kada je lična slika sveta u pitanju, a to je novac. Kako da ga imam dovoljno?

O... otkrila si nešto novo? Zar poznaješ osobu koja ima dovoljno novca? Ne mislim pri tome na škrtice, oni imaju dosta ušteđenog novca ali se ponašaju kao siromasi, tako da se ne razlikuju mnogo od onih koji zaista nemaju. Da ponovim pitanje: poznaješ li osobu koja ima dovoljno novca?

Mmmm... ček da se setim... Znam! ali samo jednu, u mnoštvu ljudi koji me okružuju. Svi se uglavnom vajkaju kako je ovo zemlja Srbija i kako se teško živi...

U pitanju je Kolektivna slika sveta, koju su mnogi ugradili u Ličnu sliku sveta. Nemaština je zaštitni znak ovog naroda, ali samo kroz razgovor.

Ovo je bogata zemlja i ovde žive bogati ljudi. Znam da se sada nešto duboko u tebi ne slaže sa ovom izjavom ali budi malo strpljiva, objasniću ti. Kolektivna slika sveta u Srbiji otprilike izgleda ovako:

1. Život je težak

2. Ako misliš da život nije težak već da je veoma jednostavan i lak onda si težak neradnik i lenština

3. Rad je muka. Svaki rad.

4. Ako se nisi namučio - nisi dobar domaćin. Ako se nisi žrtvovala (potisnula svoj lični život) onda nisi dobra majka i nisi dobra domaćica.

5. Ako se ne ponašaš u skladu sa napred popisanim postulatima proglasićemo te za nepoželjnu osobu i izopštiti iz društva.

6. Ako neprekidno ne ponavljaš kako je život težak i kako se jedva sastavlja kraj s krajem, prikačiće ti se sva četiri prethodno nabrojana postulata u negativnoj konotaciji i neprekidno će te podsećati gde ti je mesto, kao osobi nižeg ranga, što je objašnjeno pod 5.

Ta osoba, koju si pomenula, da li je omiljena u društvu?

Pa... ne znam. Gde god da se pojavi on ulazi kao da je vladar sveta a čini mi se da su svi koji ga okrućuju snishodljivi prema njemu. Ulaguju mu se u iščekivanju neke koristi od njega, ne bih rekla da ga vole.

Ja ću ti reći: ne vole ga. Ne vole ga jer nije pristao na Kolektivnu sliku sveta o tome da je život težak i da je svaki pošten čovek neminovno siromašan. On puno radi ali nikada ga nisi čula da govori o tome da je rad težak i da se on silno muči da bi zaradio "crkavicu" od par hiljada evra mesečno.

Pa to nije crkavica!

Nije, ali ne možeš biti sigurna da li još neko iz tvog okruženja zarađuje slično, jer svi ostali se žale na nedostatak novca, jedino on ne govori o tome.

Dakle; poenta LIčne slike sveta je u tome da budeš zadovoljna životom koji vodiš i da se ne jadaš neprekidno kako je život težak i kako nemaš dovoljno... novca, ljubavi, vremena... čega god.

Da se podsetimo: Lična slika sveta je model, veštački stvoren model kroz koji doživljavaš sopstveni život. LIčnu sliku sveta si počela da formiraš u najranijem detinjstvu kroz učenje (vaspitavanje) o tome kakav svet jeste i kako treba da se ponašaš u tom svetu. Da se razumemo, nema ničeg lošeg u Ličnoj slici sveta kao ni u Kolektivnoj slici sveta. To su samo instrumenti razuma za lakšu orijentaciju u svakodnevnom. Kolektivna slika sveta je dogovoreni skup pravila ponašanja jedne zajednice radi lakše komunikacije, jer mnogo toga se podrazumeva kada je ponašanje i ophođenje prema drugim ljudima u pitanju. Odličan primer za to su deset božjih zapovesti: ne laži, ne kradi, ne čiti preljube itd.

Vratimo se na temu novac-nemaština-bogatstvo. O tome sam zapravo htela da razgovaramo. Slažem se s tobom da je kolektivna slika sveta svakog Srbina: nisi domaćin ako se nisi dobro namučio. I ne slažem se sa takvim stavom.

I ne treba da se složiš. No, problem je u tome što se taj stav neprekidno i svakodnevno ponavlja u zavijenoj i prikrivenoj formi i što ga je ogromna većina prihvatila kao sastavni deo lične slike sveta.

Sećam se svog zgranutog uvida kada sam pogledala u novčanik i videla da je potpuno prazan, a do plate je bilo još nedelju dana. Sledeći uvid je bio: osećam se normalno jer nemam novac. Mislim da je to bila Arhimedova tačka u mojoj svesti, znaš ono "dajte mi oslonac, pomeriću zemlju". Neću da se osećam normalno zato što nemam!

Da, uvid ti je bio sjajan. Odrasla si u porodici gde se reč "nema" i "nemaština" stalno provlačila u razgovoru. Nemaština i siromaštvo su postali sastavni delovi tvoje slike sveta. Zato si uvek, kada si imala mnogo više nego što ti treba, neumereno trošila. Htela si da se oslobodiš viška novca, jer tvoja slika sveta zahtevala nedostatak i nemaštinu. To što si gomilala materijalno za tebe nije bio znak bogatstva, uslovno rečeno. Tvoj fokus je bio usmeren na novac i na osećaj "nemam". Dakle: osećam se normalno iako sam u panici jer nemam novac.

Prvo što treba uraditi u promeni svoje lične slike sveta je osećaj "nemam" pretvoriti u osećaj "imam". Uzmi magnet za frižider, bilo koji, prefarbaj sliku na njemu ili ga prelepi nalepnicom i na njemu napiši "imam". Frižider je odlično mesto za taj natpis jer svaka osoba nekoliko puta dnevno prilazi frižideru i kad god priđeš videćeš "naredbu" - imam!

Dalje, uzmi jednu posudu, šatulu ili slično i u nju počni da ubacuješ sitan novac koji ti ostane u novčaniku posle kupovine. Ubacuj kad god se setiš ali nemoj da brojiš koliko tu ima. Neka to budu "pare nebrojane", kako je inače odomaćen izraz u srpskom jeziku. To će ti učvrstiti osećaj "imam", koji je generalno vrlo bitan.

I ono najvažnije: izbaci reč "nemam" iz svog rečnika. Kada ti dete zatraži novac uvek mu daj onoliko koliko smatraš da treba da mu daš. Sto dinara ili hiljadu dinara, nebitno je. Ako racionalno nisi u situaciji da mu daš više, jer treba živeti od nečeg do sledeće plate, daj mu koliko možeš i reci: "ovoliko mogu da ti dam", umesto da mu kažeš: "nemam, znaš li ti koji je datum?".

U Bibliji je zapisano: traži i biće ti dato. Ako uporno ponavljaš da je život težak i da je opšta besparica i da nemaš, ti zapravo tražiš takvu situaciju za sebe. Tražiš da ti je život težak i da nemaš. I Univerzum ti obilato daje upravo ono što tražiš: nemaštinu.

Već vidim svoje sagovornike, kojima ovo pokušavam da objasnim, kako grčevito brane svoje stavove i kako mi objašnjavaju da stvarno nemaju.

Nastavi da pričaš. Ali samo onom ko hoće da te čuje. Te što brane svoje stavove o nemaštini ostavi da žive svoj život, onako kako su ga izabrali.

Kako pronaći inspiraciju?

Anankiele dobro veče

O... Dobro mi došla!

Evo mene da opet kukam kako nemam inspiraciju :)

Ali lenjosti imaš na pretek :)

Mislim da je za pisanje potrebno određeno stanje svesti da bi se napravila komunikacija sa tobom. Već smo videli kako izleda kada pokušavam da pišem samostalno: kao pismena vežba iz srpskog jezika: gramatički besprekorno ali bezsadržajno.

Tu si u pravu. Ali samo delimično. Seti se svoje poezije - ja ti je nisam diktirao. Seti se prepiske sa Slobodanom. Ja se tu takođe nisam mešao.

Da li je zapravo potrebno da budem isforsirano zaljubljena da bih bila inspirisana?

Donekle. Kada si bila, kako sama kažeš, isrorsirano zaljubljena u tebi se budila želja za dokazivanjem celom svetu pa i tom nekom (ko te obično nije razumeo i ko je samo čekao da prestaneš da pričaš da bi te kresnuo). Ti to nisi primećivala i nazivala si takvo stanje svesti inspiracijom.

A šta sada?

Sada treba da dopreš do inspiracije u ovom mirnom i uravnoteženom stanju svesti. Odavno si shvatila da ti nisu potrebni unutrašnji lomovi da bi bila kreativna.

Slažem se s tobom. Ali htela bih da ponovo vodimo metafizičke razgovore, bez obzira na to što sam godinama govorila da hoću nešto novo, ne nešto što sam radila u životu.

Nedostaje ti punoća, osećaj punoće. Svela si se na svakodnevnicu.

Kako to da promenim?

Pa već si promenila. Potrebno je samo da doneseš doluku, a donela si je.

Da pišem ili da kucam?

Piši. To više voliš.

Uuuuhhh... kako me je iznervirao!!!

Dobro veče~

Dobro i tebi :)

Uh... odavno nismo razgovarali... nedostaje mi...

I ti si meni nedostajala. Znaš, ovde je pomalo dosadno kad nema interakcije s tobom :)

Ovde nije ni malo, veruj mi!

Razumem te u potpunosti. Emocije i služe kao vrsta zabave za um, s jedne strane, i kao osećaj punoće života s druge.

Čemu služi ljubav? Ili Ljubav, da ispoštujemo velikane metafizike. Ljubav kao Univerzalna ljubav. Čemu to?

Spajanje, tačnije vežbanje za spajanje duša. A može i da se kaže da je to sećanje na nematerijalno bivstvovanje, onaj period između života kad sve duše osećaju jednost i znaju da im je krajnji cilj povratak u Jedno.

Htela sam zapravo nešto drugo. Lepi su ovi razgovori, ali meni trebaju konkretni odgovori na konkretna pitanja. Prvo: zašto se večito uljuljkavam u idealnoj ljubavi, da bih posle dužeg vremena shvatila da je od svega ostalo samo uljuljkavanje a da ljubavi nema, naročito ne one idealne?

Uh... sad ti postavljaš teško pitanje. Pitaš me zašto si čovek.

Pusti sad metafiziku, treba mi konkretan odgovor. Znaš i sam da sam nekoliko puta uzimala telefon u ruke da pošaljem poruku i svih nekoliko puta me je jak osećaj sprečavao da je pošaljem. Na kraju sam poslala neutralnu poruku i smirila se. Zašto nisam mogla da pošaljem jednu tako logičnu poruku: ako večeras radiš jer to mora da bude gotovo u utorak, onda je logično da i sutra radiš i ne možeš uživati u blagodetima mog stana. Da, naglasak je na moj stan. Dakle, zašto nisam mogla da pošaljem poruku. Šta me je to sprečavalo?

Ja, naravno :)

Dobro, a zašto?

On je taj kojeg zaista voliš, a takvom porukom bi pokvarila mnogo toga.

Da, ali zašto imam bolove u leđima ponovo? Ponovo sam ukočena u ovom jednoličnom životu i želim van!

Ko te sprečava u tome, ako ne ti sama sebe?

Dosadne su mi večeri s njim. Isprazno čavrljanje i onda spavanje. Bljak. Da li sam ja uopšte osoba za zajednicu ili sam se opet upecala na kolektivnu sliku sveta?

Jesi ti osoba za zajednicu, ali nedostaje ti individualnost, nedostaje ti ono sebstvo koje imaš samo kada si sama. Ne nedostaje tebi kafana i ljudi, nedostaješ samoj sebi.

Zašto onda da ne prekinem ovo s njim i imam svoje vreme za sebe, organizovano onako kako meni odgovara? Kad poželim ljude ja odem među narod, kad poželim da budem sama budem sama i to je to.

Voliš ga... voliš miris njegovog tela, dodir njegove kože... voliš to totalno predavanje koje postoji među vama, i zarad toga si žrtvovala svoju privatnost.

I ti mi savetuješ da ga ne ostavljam?

Da, ja ti savetujem da ga ne ostavljaš ali da ga doziraš. Ionako su skoro svi konci u tvojim rukama. Njegov razvod je samo izgovor, isto bi ti bilo i da je razveden i da živite zajedno. Ista pitanja bi mi postavljala kao i sada. I tada bi nedostajala samoj sebi, i ponovo bi okrivila njega za tu siutaciju. Dakle, doziraj ga. Planiraj svoje vreme za sebe, a njega nateraj da planira svoje. I pusti ga da živi u iluziji koju je sam sebi stvorio. Njegova iluzija je toliko okoštala da on ne ume da funkcioniše bez nje. Ako mu uzmeš iluziju, time što ćeš postati njegova zvanična, on će pronaći neku drugu ženu da sa njom napravi svoju iluziju, a ti ćeš ponovo biti sama kod kuće i čekati ga, kao i do sada. Živi svoj život, onako kako tebi odgovara i nemoj da ga teraš od sebe. Jedino moraš da budeš uporna u tome i da istraješ u svojim namerama da organizuješ svoje vreme.

A šta za sutra uveče? Da se napravim nevešta i poverujem da je večeras morao da radi a sutra ne mora?

Ne, za ovo večeras mora da dobije packe time što će sutrašnje veče takođe provesti u radionici. Moraš malo da pokažeš svoju snagu. Postala si premekana, nije ni čudo što te oblikuje onako kako njemu odgovara u datom trenutku. Seti se ko si, seti se svoje snage i delaj u skladu sa njom On može da te podnese, jedan je od retkih koji to može, ali može.

Kako da povratim snagu. Znam da je imam, ali tu je negde... zašuškana i ne osećam je.

Ti si se zašuškala, zato se i tvoja snaga zašuškala, jer snaga ne traži nežnost. Prestani da se prenemažeš svakodnevno pa će se i tvoja snaga vratiti. Javljaj se na telefon normalnim glasom, to ne znači da si ljuta ako nisi mazna. Seti se da je i do sada bilo tako: mazne reči postanu samo ljuštura tvog nezadovoljstva.

Hvala ti puno.

Javi se opet :)

Htela bih da se vratim pisanju...

Godinama govorim o tebi,svojatajući te, zadivljena činjenicom da te samo ja imam i negirajući tvoje postojanje u tudjoj svesti...

Ne svojataj me... ne ponašaj se tako tipično ljudski...

O, dobra ti noć. Srećna sam što si ipak ovde. Jednim delićem svesti sam pomislila da si me zauvek napustio.

Neću te nikada napustiti jer mi jedno drugome trebamo. Nema razloga za brigu. Ti meni trebaš kao ispoljenje u materijalnom, ja tebi trebam kao ispoljenje u duhovnom.

Znači: ponovo je u pitanju lični interes?

Nazovi ga kako hoćeš. Ja bih ovo pre nazvao prožimanjem, interakcijom... dualitet u manifestovanom.

Htela bih da se vratim pisanju, opuštenom stanju svesti, bez grča u pleksusu. A nekad sam se smejala ljudima koji neguju taj grč koji im smeta...

Treba samo da to hoćeš. Ali stvarno da hoćeš, ne samo da govoriš kako hoćeš uz iznalaženje hiljadu izgovora da to ne bi uradila. Počela si tipično da se ponašaš... tipično da razmišljaš... A nema potrebe, dokazala si da umeš da budeš normalna i uobičajena.

Htela bih da sredimo stare tekstove i nastavimo da ih pišemo.

Sa zadovoljstvom na usluzi :)