05.10.2013.

Meditacija je odustajanje od napora postojanja


Kada se osetim napetom, osećam kao da mi je u pleksusu vezan neki čvor. Meditacija taj čvor otpušta. O čemu se radi?

Meditacija, onda kada je potpuna, predstavlja odustajanje od napora postojanja. Postojanje, u smislu fokusiranja svesti, predstavlja napor, jer svest se skuplja u izoštrenu tačku, kojom percipira svet. To zahteva konstantno ulaganje energije, a Primarna svest je kontrolor koji životnu energiju usmerava prema centrima kojima je neophodna. To je kao električni uređaj koji je neprekidno na „stand by“.

U stanju meditacije energija je jednostavno latentno prisutna, svest je opuštena i bez usmerene pažnje. To je stanje čistog postojanja. Ovo stanje smiraja postiže se zaustavljanjem toka misli.

Da li se misli mogu potpuno zaustaviti?

Primarna svest je pokretač misli, odnosno misli su kretanje fokusirane svesti i zapavo predstavljaju „informatički servis“. Mislima se kontinuirano prenose (donose) informacije o okruženju. Na drugom nivou, kada nema događanja u okruženju, već osoba razmišlja o nekom događaju, misli kruženjem oko centralne teme donose određene zaključke, sabirajući ih u iskustveni materijal, koji se zaim zbira sa prethodnim iskustvenim materijalom koji je slične ili analogne prirode sa datim iskustvom odnosno događajem.

Sve ovo dešava se na primarnom planu svesti, može se reći na nesvesnom nivou, a životna energija služi kao pokretač.

Misli deluju kao neprekinuti tok unutrašnjeg dijaloga, međutim i ovde postoji pauza između dve misli, isto kao što postoji pauza u govoru, da bi se udahnuo vazduh. Pauze u govoru ne primećujemo, jer mehanizam slušanja ih jednostavno ignoriše, da bi se pratio tok izlaganja. Ukoliko bi smo obratili pažnju na te pauze u govoru izgubio bi se kontinuitet priče, odnosno teme. Isto pravillo važi i za tok misli. Ukoliko bi smo obratili pažnju na pauze između dve misli, kontinuitet misli bi postao raštrkan i prilično haotičan.

Tok kretanja misli je jedan od mehaničkih procesa, svaka misao je analogijom povezana sa svim drugim misima, tačnije sa svim drugim temama koje mogu da postoje u jednoj svakodnevnoj svesti. Kod spontanog razmišljanja, svaka pauza između dve misli nosi mogućnost da se analogijom pređe na neku drugu temu, koja na prvi pogled nema nikakve sličnosti sa prvobitnom temom. Hajde da pokušamo sa tvojom svešću kao primer. Počnimo sa rečju „krava“ a ti nastavi spontan tok.

Ok. Krava = livada = bele rade = fotografija sa bratom = crno bela fotografija = foto aparat = umetnička fotografija.

Eto, od reči „krava“ stigla si ličnim analogijama do umetničke fotografije. A mogla si da kreneš i drugim putem od iste reči.

Krava = seosko dvorište = krava je ogromna i plaši me = Tara i krava koja stoji na putu = oblak se pretvara u gustu maglu = strmina i potok = Tara je prelepa.

I tako u nedogled. Kada bi čitav sat pratila analogije koje proizilaze iz samo jedne reči, mogla bi da stigneš do najdubljih nivoa sopstvene svesti, naravno pod uslovom da sve analogije zapisuješ, jer pošto su sve istovremeno prisutne u tvojoj svesti, one nemaju poseban značaj, stoga se i ne pamte.

Analogijama smo stigli malo dalje od mog pitanja. Dakle, kako se može zaustaviti tok misli?

Jednostavno (ali ipak teško izvodljivo) treba uočiti pauze između dve misli, a onda se potruditi da ih produžiš. Ovo se može postići samo, jedino i isključivo u stanju meditacije, kada nema dotoka utisaka sa strane. Pokušaj da se izdvojiš iz toka sopstvenih misli tako što ćeš da ih posmatraš. Misli imaju svoju magnetsku privlačnost za svest, jer one zapravo oblikuju viđenje stvarnosti, pa će ti se veoma često desiti da te povuku u svoj tok i ti ćeš se potpuno uživeti u razmišljanje, zaboravljajući pri tome šta ti je bila prvobitna namera. No, najvažnije je da se ne uzrujavaš zbog toga, jer bilo kakvim emotivnim reagovanjem ti ćeš uliti dodatnu energiju u sam mehanizam razmišljanja i on će postati još jači i sve vie i dublje će te voditi u uživljavanje. Zato, kad god primetiš da si prestala da posmatraš sopstvene misli, jednostavno se vrati na početnu tačku i nastavi da ih posmatraš.

U početku ćeš mnogo češće biti uživljena u tok misli nego što ćeš ih posmatrati, ali zakoni priode su mehanizmi delovanja te iste prirode i važe i za svest, odnosno misli. Upornim pokušavanjem ili vežbanjem, ako više voliš taj izraz, izgradićeš nov mehanizam koji će se zvati „svest zaustavljenih misli“. U takvom stanju svesti moći ćeš da se opustiš i zaista odmoriš.

Vratimo se pitanju napetosti i meditacije. Primećujem da sam napeta i ujutru, kada se probudim.

Zato što razmišljaš i u snu.

Neko mi je rekao ili sam negde pročitala da u snu nema misli.

Taj neko je u zabludi,jer nije uspeo da shvati ni prirodu misli ni prirodu sna, već je na osnovu sopstvenih analogija doneo gotov zaključak, čime je stavio tačku na mogučnost daljeg zaključivanja. Tako uvek biva: zaključak o nečemu je završetak analize i konačna ocena.

Misli se nastavljaju i u stanju sna, tačnije, san predstavlja realizovane misli. Da se vratimo na već rečeno: posmatranje misli ima tendenciju da te povuče u svoj tok, a tada situacije proživljavaš ponovo u svojoj svesti sa ne manjom istinitošću nego u realnom dešavanju istih. Ono što ti označava da si bila uživljena u sopstvene misli odnosno da si sanjarila, je trenutak kada se umeša dnevna svest, skrećući ti pažnju na događanje koje se upravo dešava. U stanju snova nema dnevne svesti, jer nema ni objektivnih događanja, tako da se neometano uživljavaš u vizuelno oblikovan tok sopstvenih misli.

A kako onda imamo nelogične situacije u snovima?

Nelogične su sa aspekta dnevne svesti, kada se sutradan setiš detalja nekog sna. U snovima nema tog osećaja nelogičnog, osim osećaja blagog čuđenja kada se sklopi neka nemoguća situacija. U snovima takođe nema negacija jer snovi su veoma bliski stanju Primarne svesti.

Objasni mi onda logiku skorašnjeg sna, gde potencijalnog ljubavnika ocenjujem sa „ima oko sto kilograma živog mesa na njemu“. Kakve veze imaju seks i živo meso?

Velike veze, a analogija je duboko u iskustvenom materijalu tvoje svesti. Ponašanje muškaraca prema tebi, od ranog devojaštva, bilo je usmereno isključivo na tvoje telo (meso) a kasnije si ti njih počela da doživljavaš kao „meso za uživanje“. Logično, zar ne? Samo treba da znaš kojim putem treba da pratiš svoje analogije.









03.08.2013.

Sećanja su oklop

Nalazim se u čvoru problema. Uočila sam problem, ali mu ne vidim uzrok. Bojim se za sopstvenu budućnost.
            
Bojiš se za budućnost? Kako možeš da se bojiš nečega što (još) ne postoji? Bojiš li se vampira, vukodlaka, vanzemaljaca, mraka u sobi?
        
Ne, naravno.
             
Sve napred pobrojano su imaginacije, strah od nečega što bi eventualno moglo da se pojavi i ugrozi te. Pod pretpostavkom da vampiri i vukodlaci zaista postoje, sagledajmo realnost njihovog konstantnog prisustva u tvom neposrednom okruženju, odnosno latentne pretnje da ćeš biti direktno ugrožena. Iz istog razloga možeš se bojati tigrova, odnosno ajkula. Ova stvorenja zaista postoje i mogu biti opasna, stoga bi tvoj strah bio sasvim realan, ali samo pod uslovom da se ajkula ili tigar nalaze na jedan metar udaljenosti od tebe. U svim drugim situacijama strah je neosnovan.
            
Isto važi i za budućnost. Budućnost ne postoji. Ono što ti u ovom trenutku smatraš za budućnost (koja te plaši) je efekat projektovane prošlosti, efekat sećanja na ono što je bilo i strah da se to isto ne ponovi. Znači, plašiš se prošlosti, a pošto tvoj racionalan deo uma uviđa da se ne možeš plašiti nečega što odavno ne postoji, ti si svom strahu pronašla razlog koji se zove projektovana budućnost i zato strepiš. Tu je koren tvog čvora problema, nigde drugde.
            
Ali ako realno sagledamo događanja bliske prošlosti, očekivano je da će i budućnost biti ista takva.
            
Pogrešno. Već sutra se može dogoditi neočekivani preokret. Kako će tada zvučati tvoja pređašnja konstatacija? Smešno. I sama ćeš se smejati svojim bezrazložnim strahovima.
            
Zapamti: budućnost ne postoji. Prošlost je posledica efekata sećanja. Jedino što zaista postoji je sadašnjost. A ti je ne primećuješ jer si okupirana prebiranjem po materijalu sećanja i od toga gradiš očekivanu budućnost. Obzirom da su sećanja odraz trauma, najbolje i najjače se pamte loša dešavanja, a ako gradiš (projektuješ) budućnost na bazi takve prošlosti, šta drugo možeš da očekuješ od budućnosti nego nastavak prošlosti. Zato osećaš strah.
            
Oslobodi se toga i živi u sada.
             
Kastaneda to naziva „brisanjem lične istorije“. Uspela sam donekle da shvatim taj balast i odreknem se velike količine sećanja na prošlost, ali sada imam konflikt sa okolinom koja to ne može da razume i koja mi se otvoreno čudi sa neodobravanjem.
            
Čiji život ti živiš, svoj ili njihov? Čiju svest ti nosiš, svoju ili njihovu? I zašto uopšte imaš potrebu da bilo kome objašnjavaš bilo šta? Kao da se pravdaš zbog toga što si se odrekla dela tereta sopstvene svesti. Pa nisi taj deo tereta prebacila bilo kome drugom. Jednostavno si deo nematerijalnog prepustila nematerijalnom.
             
Ljudi uživaju u tome da neguju uspomene. Osećala sam se kao stranac na proslavi godišnjice mature, jer su moji školski drugovi i drugarice sa uživanjem prebirali  po zajedničkim uspomenama. Osećam se „isprano“ kad na porodičnim okupljanjima po ko zna koji put prežvakavaju priču o razvodu jednog te istog člana porodice. Zašto je ljudima toliko  stalo do uspomena, koje su zapravo prepričavanje prošlosti? 
            
Gladni su emocija. Život koji žive je dosadan i bezsadržajan. Reč „prežvakavanje“ je savršen opis za prepričavanje već prepričanih događaja. Pričom, naročito ako je tužna, osoba se uživljava u doživljaj koji je arhiviran u umu i iz njega izvlači ostatke emocija, koje su memorisane zajedno sa slikom. Zapravo se prežvakavaju ostaci emocija. I to smatraju sasvim ispravnim. A kada bi im rekla da je to isto kao kad bi vratili u usta sadržaj želuca, rekli bi ti da si totalno poludela. A to je zapravo isti proces. Jedino što u umu nema kiseline koja bi razložila uneti materijal.
            
A može li se taj materijal sećanja nekako svariti u umu? 
            
Može, naravno. Jedino je potrebno shvatiti da uspomene ničemu ne služe, osim kao lična zabava u trenucima dokolice. A i tada se može pronaći mnogo bolja zabava nego što je prebiranje po uspomenama.
            
Da, ali najbolja komunikacija između dve osobe je onda kada otvoreno iznose svoje uspomene. Takvi razgovori doprinose osećaju bliskosti.
          
Dobro zapažanje, ali sa pogrešne strane! Otvoreni razgovori o sopstvenim uspomenama su samo kanal za uspostavljanje bliskosti, za boljim upoznavanjem odnosno neometanim protokom energije. Oni služe kao „ventil“. Takvim razgovorima se dozvoljava ličnoj energiji da se neometano ispolji, da se ulije u drugu osobu i primi energija te druge osobe. Energetski gledano razgovor je suvišan da bi do razmene energije došlo.
            
Osim toga, takva vrsta komunikacije predstavlja opisivanje sopstvenosti, opisivanje sopstvenih okvira ispoljavanja. Ako osobi sa kojom komuniciraš ispričaš svoje tajne, a i to su delovi uspomena koji su rezervisani samo za odabrane, time ćeš joj pokazati u kojoj meri si bila spremna da narušiš uvaspitane norme ponašanja, odnosno do kog stepena slobode si stigla.
            
Naravno, već sama činjenica da si te događaje sakrila od očiju javnosti pokazuje da nisi oslobođena, već da samo pokušavaš da se oslobodiš, ali neuspešno.
           
To onda znači da se nikada i ničega ne treba sećati? Šta sa sećanjima na drage osobe kojih više nema?
         
Stvarno si majstor za izvrtanje činjenica!
             
Postoje li činjenice? Ili su to samo lični uglovi gledanja na stvarnost?

            
Ponovo dokazuješ da si majstor, ovoga puta majstor polemike. Ali da se vratimo tvom pitanju.
            
Svaka uspomena je zaokruženo sećanje na neku osobu i događaj vezan za nju. Uspomene na osobe kojih više nema predstavljaju  potrebu za njihovim prisustvom, odnosno njihovom energijom. Pošto ih više ne možemo imati u neposrednom kontaktu, pribegavamo uspomenama da bi smo ponovo doživeli njihovu energiju koju smo akumulirali za vreme kontakta sa njima. Obično su to sećanja na lepe događaje, jer uvek tražimo samo prijatnu razmenu energje, a svađi pribegavamo kada do te energije ne možemo da dođemo uz pristanak druge osobe, već moramo da je otimamo.
            
Ljudi definitivno vole svoje uspomene. Zato se rado fotografišu ne bi li bolje i preciznije zadržali sećanje na trenutak. 
            
Najčešće se fotografišu prijatni momenti, veseli trenuci ili utisci sa putovanja. Vizuelne doživljaje uvek prate i emotivni doživljaji, pa je prebiranjem po fotografijama moguće setiti se i nekog trenutka koji nije bio toliko značajan da bi bio zapamćen. 
            
Zašto su sećanja oklop? 
            
Zato što predstavljaju neki vid prizme kroz koju se posmatra svet. Čovekova svest i inače svoje okruženje posmatra kroz prizmu sopstvenih iskustava i sve doživljeno prolazi kroz taj filter, čime dolazi do iskrivljene slike stvarnosti. Nije redak slučaj da se ljudi posvađaju zbog nerazumevanja, odnosno sučeljavanja sopstvenih različitih uglova gledanja na stvar, a radi se o istoj stvari. Ono što je za jednog dobro i poželjno, za drugog može biti izrazito loše. Recimo: nečija bivša žena je stalno čitala knjige, jer je za nju to bio način bežanja od stvarnosti koja joj se nije dopadala. Muževljevo iskustvo je da je čitanje knjiga loša stvar, jer su ga knjige odvajale od žene, sa kojom  nije  mogao da uspostavi komunikaciju. I sada kada vidi bilo koju ženu da čita knjigu, njegova svest mu prezentuje nemu atmosferu u kući i bivšu ženu koja čita knjigu, te on reaguje negativno.
            
Da nema sećanja na neprijatno iskustvo, koje je postalo samo utisak negativnog u svesti, on ne bi negodovao kad vidi ženu koja čita.
             
Može li se živeti bez sećanja? Zar to ne bi umanjilo značaj emocija koje se javljaju kada se dve drage osobe susretnu posle dužeg vremena? 
            
Nepotrebno je ljubav doživljavati kroz prizmu sećanja na stare emocije. Sećanje na detinjstvo provedeno sa sestrom nije razlog da se sada raduješ susretu s njom. Jer pored sećanja kako ste lutkama pravile frizure i u tome uživale, u tvojoj memoriji sačuvano je i sećanje da ti je uzela jednu lutku i da si bila mnogo ljuta na nju. U prvi mah verovatno nećeš biti svesna i ove neprijatne emocije, vezane za vaše detinjstvo, ali ovo potisnuto sećanje može u  jednom trenutku da proizvede zlurad komentar, zbog koga ćeš se posle kajati.
            
Osobu treba voleti sada, ovog trenutka, radovati se sada zbog susreta. Ljubav je voljna razmena energije i kao takva ona prija. Ti svoju sestru, ili bilo koju drugu osobu, voliš i prija ti njeno prisustvo, jer ti prija energija te osobe. Sećanja na zajedničke trenutke ne treba da budu razlog za ljubav.
           
Ali ipak se ne može voleti nepoznata osoba. Za osobu koja se voli mora da postoji neka veza, lični kontakt, zajednički trenuci.
            
Tačno. Ali razdvoj sećanja na zajednički provedeno vreme od emocija. O tome govorim - da nije neophodno sećanje da bi se volela druga osoba.
            
A kako neko može da voli neku javnu ličnost, iz sveta glume, muzike ili politike?
            
To nije ljubav, jer ljubav podrazumeva uzajamnu razmenu energije.
             
Hoćeš reći da takva osoba ne oseća ljubav prema nekoj estradnoj zvezdi? 
            
Oseća ljubav, možemo da upotrebimo tu reč, jer nemamo drugu koja bi je zamenila. No, u ovoj situaciji u pitanju je jednousmeren odliv energije i zato liči na ljubav. U ljubavi dajemo energiju i primamo je. Kod obožavanja neke javne ličnosti takođe dajemo energiju, zato je  osećaj identičan, pa ga nazivamo ljubav, zbog poređenja sa poznatim osećajem. Ali upravo ova situacija pokazuje da su sećanja nepotrebna da bi se neko voleo, jer sa tom estradnom ličnošću nema zajedničkih trenutaka koji bi ih povezivali. Osim gledanja nekog filma ili javnog nastupa. S tim što opet nema interakcije i uzvratnog dejstva lične energije.
                         
Zašto je življenje u sećanjima odlika starenja, odnosno starih ljudi? 
            
Stari ljudi imaju prilično životnog iskustva, sve što su dozvolili da im se dogodi - dogodilo im se, a nemaju višak energije u sebi koji bi ih nagonio na nova dešavanja i nova iskustva. Oni su zatvoreni prema životu, prema protoku života, vreme uglavnom provode jednolično pa su im sećanja izvor radosti i lepih osećaja. No, tako zatvoreni za sadašnjost oni propuštaju bilo kakvu priliku za novinama koje bi im osvežile život.
           
Znači, sećanja treba odbaciti kao nepotrebnu kategoriju svesti?
             
Sećanja nisu nepotrebna kategorija, opet izvrćeš stvari. Sećanja su omotnica, odnosno podloga iskustvima. Iskustvo bez sećanja na situaciju nema dovoljnu snagu dejstva. Ono što zapravo želim da kažem je da ne treba sećanja staviti u prvi plan svesti, jer ona predstavljaju neku vrstu kočnice za nova doživljavanja i nova iskustva. Osoba koja je zaglavljena u sećanjima zapravo živi u sopstvenoj prošlosti, svest joj je okupirana prošlim događajima i zato nije otvorena za nova događanja i nova iskustva.
            
Živeti u sećanjima je isto kao i hodati ulicom dok ti je glava okrenuta nazad. Sudar sa banderom je više nego neminovan.





14.07.2013.

Originalnost

Čovekova generalna težnja je da bude originalan, jedinstven i neponovljiv. Da li biti jedinstven znači i biti slobodan?
                                                                                         
Težnja za različitošću od mase sličnih jedinki znači neku vrstu pokušaja oslobađanja od kalupa univerzalnog života. I u tom smislu posmatrano, biti originalan znači biti slobodan od ustaljenih obrazaca ponašanja. Međutim, priroda se već unapred postarala da sve jedinke u okviru jedne vrste budu nijansirano različite, tako da je svaki pokušaj jedinstvenosti da sebe napravi jedinstvenom, opasan zadatak koji može odvesti jedino u plagijat, ponavljanje nečeg već stvorenog.
            
Odakle izvire potreba za kreativnošću, kao ispoljenjem sopstvene originalnosti? Neki filozofi tvrde da je već sve stvoreno i da je svaki pokušaj stvaranja unapred osuđen na plagijat.
            
Potreba za kreiranjem, kao neprekidno novim stvaranjem, potiče iz potrebe samog duha da se obogati ispoljavanjem na nov način.
          
 Ovo je malo u suprotnosti sa prethodno rečenim. 
            
Svaki pokušaj čoveka da napravi nešto novo, da bude originalan, vodi ili u ponavljanje ili u novinu, a sve zavisi iz kog motiva dolazi taj pokušaj. Ukoliko potreba za novinom dolazi iz ega, kao potreba za razlikovanjem od ostalih ljudi, koji će onda veličanjem stvaraoca dati javnu potvrdu njegove posebnosti, tada je veoma lako da kreativnost počne da plagira sebe samu. Priznati umetnici postanu javne ličnosti svojim delima, koja u sebi neminovno sadrže ispoljenu kreativnost duha. Pokušaj nastavljanja kreiranja, koji ovoga puta dolazi iz racionalnog dela, neminovno učini da umetnik oponaša samoga sebe. 
            
Da li nas ispoljena kreativnost zaista oslobađa? 
            
Kreativnost oslobađa zatvorene i sputane delove sopstva, u tom vidu kreativno izražavanje je zaista jedan vid oslobađanja. Umetnost je verovatno jedina strana života koja samom svojom suštinom izlazi iz okvira svakodnevnog življenja i razmišljanja.
          
Za umetničko izražavanje možemo reći da je putokaz kako koristiti već postojeća pravila da bi se došlo do slobodnog izraza. Pravila su po definiciji ograničavajući faktor s jedne strane, ali i neophodan obrazac da bi razumevanje bilo moguće. Svaki vid umetničkog izražavanja ima svoju formu, bilo da je u pitanju reč, boja ili nota.
            
Ono što zaista može osloboditi jeste svesnost o sputanosti, ali puna svesnost o "svakoj rešetki sopstvenog kaveza". Umetničko izražavanja dolazi kroz inspiraciju. Inspiracija je unutrašnji naboj koji želi da se ispolji, jedan specifičan višak sopstvenosti koji želi da izađe van. Obično je to naboj sputanog dela sopstva, jer početni ventili inspiracije potiču iz osećaja nezadovoljstva ili patnje. Umetničko izražavanje tu postaje ventil. Kasnije, pročišćenjem tehnika izražavanja, umetničko delo počinje da prihvata neke norme, odnosno pravila, čime postaje javno priznato. Originalan je onaj umetnik koji uspe da ispoštuje dogovorene zahteve kvaliteta, a pri tome ipak ostane dosledan sebi.
            
Može li se to?
            
Može, jer određenim tehnikama i pravilima energiji se zapravo pruža model za izražavanje, neka vrsta okvira u kome je dalji iskaz potpuno slobodan. Okvir koji ti koristiš je gramatika, a to ti ni malo ne smeta da se kreativno izraziš i to u pokušaju da budeš originalna. 
            
Pomenuo si "poznavanje svake rešetke sopstvenog kaveza". Šta to znači? 
            
Čovek je sputan od samog rođenja. Njegov lični iskaz ograničen je vaspitavanjem i voljnim prihvatanjem normi, usled čega je podelio sopstvenost na ličnu i dozvoljenu, odnosno Primarnu i Sekundarnu ličnost. "Svaka rešetka sopstvenog kaveza" je zapravo svaka naučena osobina, svaki naučeni stav o životu, koji se dalje upotrebljavaju mehanički. Svesnost o mehaničnosti  neće srušiti mehanizam već će mu, naprotiv, pomoći da bolje funkcioniše. Svesnost podrazumeva na prvom mestu razumevanje neophodnosti jednog mehanizma ili obrasca ponašanja, ali istovremeno znači i ne prijanjanje za njega. Jednostavno rečeno, ta svesnost podrazumeva poznavanje sopstvene Sekundarne ličnosti i jasno prepoznavanje kada Sekundarna ličnost falsifikuje stvarnost koju je prepoznala Primarna ličnost.
            
Originalnost je manifestacija Primarne ličnosti, inspiracija je potreba te iste Primarne ličnosti da se iskaže. Otuda osećaj slobode i novine u svemu stvorenom na polju umetnosti. Primarna ličnost, što je zapravo sama suština svakog čoveka, je ona jedinstvenost koja svakog čoveka čini posebnim, iako svi zapravo pripadaju jednoj kolektivnoj ličnosti koja se zove: čovečanstvo.
            
Gde je tu put ka slobodi?  Možda u težnji svakog čoveka da bude slobodan, mada niko ne zna šta taj krajnji i konačni cilj podrazumeva. 
            
Umetničko izražavanje, kroz večitu potrebu da se bude originalan, drugačiji, predstavlja potrebu sopstva da se iskaže. Umetnik je obično svestan inicijalnog motiva koji ga je naveo da se izrazi, i po tom inicijalnom motivu on i nadeva ime stvorenom delu. Međutim, ono u sebi sadrži mnogo toga što nije uočeno u prvom izlivu. Svako delo predstavlja jedan deo sopstva i analizom iznetog unutrašnjeg materijala može se doći do dubokih uvida o sebi samom. 
           
To važi za stvaraoca, a šta je sa ljubiteljima umetnosti? 
            
Umetnik je deo duše čovečanstva. To je čovek koji je pronašao način da izrazi deo sebe. Drugi čovek, koji je posmatrač umetničkog dela, učestvuje u njemu tako što duhom prepoznaje poruku sadržanu u samom delu. To mu pomaže da i sam sagleda sopstvena ograničenja, prepoznavajući sebe kroz drugog. 
           
Mnogi profesionalni kritičari se sada neće složiti sa iznetim tvrdnjama. 
           
Kritičari daju informaciju o zadovoljenju normi i poštovanju pravila. To je njihova osnovna uloga. A umetnost se stvara radi duše publike, ne radi kritičara. 
           
Zašto svaki čovek nije umetnik? Valjda je svaki čovek podeljen iznutra. 
            
Mnogi ljudi su prihvatili civilizacijski stav da ne mogu svi biti umetnici, pa stoga i ne pokušavaju. Tačnije, ne primećuju da su mnoge manifestacije njihovog života zapravo mala umetnička dela. 
           
Koliko nas originalnost oslobađa? 

            
Onoliko koliko smo svesni potrebe da se izdvojimo iz mase dogovorenih vrednosti. Svako oponašanje stila je prilagođavanje već viđenom. To je kao promena rasporeda stvari u istom zatvoru, dok sam zatvor ostaje isti.

30.06.2013.

Lutke i igranje

U jednoj informativnoj emisiji čula sam reč, koja je zazvonila kao ključ kada padne na mermerni pod: lutke. Govorili su o lutkarskom pozorištu, što već pokazuje da lutke glume stvarna dešavanja. Prilično dobra asocijacija za tumačenje stvarnosti i sopstvene uslovljenosti u toj istoj stvarnosti. Zar nismo svi mi samo lutke na pozornici?
       
Ako svet i stvarnost uopšte sagledamo na način uvežbanog ponašanja, onda svi mi zaista jesmo lutke na pozornici. Marionete, jer svačiji život je u tuđim rukama, bilo da su to roditelji, bračni drug, poslodavac, država, političko ubeđenje ili verovanje u neminovnost događaja, zlu sudbinu ili lošu karmu. Svi mi živimo svoje živote po tuđem diktatu, a da toga često uopšte nismo svesni, iako se uporno opiremo, tražeći neku neodređenu slobodu.
           
Postoji li sloboda? Pitanje se prosto samo nameće, posle tolikih pobrojanih "končića" kojima smo upravljani.
             
Sloboda je prvenstveno stanje svesti. Samo je duh slobodan i to samo onda kada je osvešćen. Čovek svestan sopstvenosti je svestan duha, onoga što suštinski jeste. Telo se može nazvati zatvorom duha, ali je ono pre njegova materijalna baza, nego što je zatvor. Ipak, telo jeste zatvor, jer duh ga smrću napušta, ali bez tela duh je onemogućen da stekne određena iskustva. Pravi tamničar duhu je razum, koji ga negira, postavljajući materijalno okruženje kao jedinu moguću stvarnost.
            
Lutke su materijalizovani ljudi, tačnije, predmeti koji imaju sve spoljašnje karakteristike ljudskog bića. Čemu služe lutke, osim da deca prestanu da plaču?
            
Lutke su odraz materijalizovane stvarnosti. S jedne strane, prva stvorena lutka je arhetipski pokušaj čoveka da preuzme božju ulogu stvaranja čoveka. Ipak, tom stvorenom nedostaje onaj osnovni atribut ljudskog - duša. Međutim, lutke su bile najlakši način i put da se deca nauče opažanju stvarnosti na dogovoreni način. Ljudi su postavili norme ponašanja, stvarajući običaje i tabue, radi lakšeg snalaženja i međusobne komunikacije, ali mlade naraštaje je bilo najlakše vaspitavati tako što će im se predočiti stvarnost u čvrstom i opipljivom obliku, a to su igračke. U današnje vreme spektar igračaka je veoma veliki, ali ipak se veoma lako može podeliti na igračke za dečake i igračke za devojčice. Dečaci se igraju oružjem, vozilima, robotima. Devojčice imaju lutke, sredstva za ulepšavanje, posuđe za domaćinstvo. Postoji i "srednji rod" igračaka, kojima se igraju i devojčice i dečaci, a to su telefoni igračke, bicikle, roleri i druge igračke sa točkovima. Najsavremenija igračka - kompjuter - spada u srednji rod igračaka, jer njime se igraju i jedni i drugi, mada i tu postoji podela prema sklonostima. Dečaci će radije igrati akcione igre, a devojčice platforme i slagalice.
            
Vrste i načini igara su takođe deo dogovorene stvarnosti, gde se svako odstupanje proglašava nenormalnim. Za dečake nije normalno da povijaju lutke-bebe, a za devojčice nije normalno da se igraju ratnih igara. Nesputani dečji duh u početku ne pravi razlike u igrama, međutim odrasli, budni čuvari dogovorenih vrednosti, alarmantno reaguju mešajući se i objašnjavajući kako "nije lepo da se dečak ili devojčica igra na taj način, jer to je igra za suprotan pol".
            
Ratne igre, počevši od kauboja i indijanaca, pa preko čitave plejade "prirodnih neprijatelja", već od malih nogu uče male ljude da su sukobi sa drugim ljudima deo dogovorene stvarnosti i samim tim neminovni. Suprotni stav, koji se propoveda u nekom kasnijem dobu života, je pomirljivost i tolerancija. Međutim, slika stvarnosti se formira u najranijem životnom dobu, zajedno sa učenjem govora i imenovanjem stvari koje nas okružuju.
            
Deca ratne igre doživljavaju prilično bezazleno. Čak i ljutnju i tuču, koja ponekad nastupi, doživljavaju kao sastavni deo igre.
            
Zato što su to još uvek igre, koje u sebi sadrže nevinost neočekivanog trenutka, što je suština svih igara.
           
U dečjim ratnim igrama nema mrtvih i povređenih, a ako neko zaista bude ozleđen, tada na scenu ponovo stupaju odrasli, podsećajući da je to samo igra, uvežbavanje stvarnosti koja tek treba da se doživi i da su stvarna povređivanja štetna i samim tim zabranjena.

            Devojčice nisu agresivne u igri.

            Pasivan stav, koji je iskonska osobina žene, potencira se kroz mirne igre čuvanja beba, kuvanje ručkova i slično. Time se devojčice od malih nogu uvežbavaju za uslužne delatnosti, odnosno mirno i trpeljivo ponašanje, dok je dozirana agresivnost prepuštena dečacima. Inače, što se "količine agresivnosti" tiče, zaista nema suštinske razlike između polova.
            
Deca vole igračke, zašto?
            
U stadijumu svesti malih beba, igračke predstavljaju skup raznovrsnih boja i oseta, stvarnost se uči kao slika i pokret, odnosno čulni dodir. U kasnijem dobu igranje predstavlja oponašanje života odraslih, što je već nasleđena osobina svesti. Nasleđena od prethodnog evolutivnog stepena. Životinje se igraju sa svojim mladuncima, učeći ih kroz igru kako da prežive u prirodi.
            
Znači igra, kao univerzalni oblik prenošenja dogovorene stvarnosti, nije isključivo čovekov izum?
           
Za životinju je stvarnost koja je okružuje mesto opstanka, odnosno igra je način prenošenja iskustava za održavanje života. Igra kao učenje dogovorene stvarnosti je već čovekov "izum". Doduše, ratne igre su takođe ostatak predevolutivne svesti, zajedno sa nagonima i instiktima, jer životinje su neminovno prinuđene da se bore međusobno, i te borbe su, isto kao i ljudske borbe, vezane za osvajanje teritorija i osvajanje ženki, a sve to u svrhu očuvanja i sopstvenog života i sopstvene vrste. Čovek ipak predstavlja najviši stepen osvešćene svesti, stoga je trebalo da prevaziđe borbu kao sastavni deo života, jer je međusobnu komunikaciju dogovorio kroz moralne i zakonske norme. I teritorija i ženke su zakonom zaštićene, kroz intstituciju imovine, odnosno bračne zajednice, tako da su ratovi suštinski postali besmisleni.
            
Ljudi su dugo ratove vodili zbog žena. Danas su ti slučajevi veoma retki, ako uopšte postoje.
           
Moralne norme zabranjuju takve razloge za ratovanje, zato se ne zna da li je neki rat počeo zbog žene.
            
Znači, igra zarobljava svest. Može li igra biti sredstvo oslobađanja?
            
Čitav život je zapravo igra, igra sopstvene svesti sa drugim svestima. Ta među-aktivnost je protok i doživljaj života. Ukoliko se igra shvati potpuno ozbiljno, onda prestaje da bude igra i postsje stvarnost, a verovanje u određenu stvar je ono što zapravo zarobljava. S druge strane, igra suštinski predstavlja potpuno slobodan tok dešavanja u okviru labavo dogovorenih pravila i upravo neočekivani potezi učesnika čine igru čarobnim doživljajem. Kroz igru se svest potpuno transformiše u sasvim drugu ravan ili sasvim drugu ulogu, tako da svest kroz igranje može da stekne nova iskustva. Zato je igra nešto u čemu svi uživaju.

            
Znači, ukoliko se čvrsto poveruje u dogovorena pravila (igre) ona postaju okov. Ukoliko se (živi) zna da je sve samo igra, tada sve postaje lako, moguće i dostupno. Tada igra ne postaje sredstvo oslobađanja, ona jeste sloboda.

15.06.2013.

Smrt


"Smrt je savetodavac"
"Smrt je veliki prelazak"
"Osećam ravnodušnost prema smrti".

Mudro ili nerazumno, svi u želji da razjasnimo misteriju smrti, zapravo se bojimo i same pomisli suočavanja sa njom. Poslednja izjava o ravnodušnosti spram smrti me je i navela da pišem o toj temi.

Šta se dešava posle smrti... ostavimo ta dešavanja onima kojima se to dešava. Šta se dešava pre smrti? Zašto život ne želi da se suoči sa pojmom smrti?

Opusti se, smrt nije tako stroga kako se tebi čini.

Jesam li i ja upala u fazu tihog zamiranja, ne usuđujući se da se suočim sa tom činjenicom, pa sada grandioznom temom želim da pokažem sebi da sam živa?

Čak i to tiho zamiranje, kako si definisala sopstveni osećaj, ne mora da bude predvorje smrti. Isti osećaj mogao bi se nazvati spokojem, sve zavisi od tvog ličnog ugla gledanja. Neko drugi bi bio više nego zadovoljan da može potpuno da se opusti i živi život bez drastičnih promena, bez mnogo uzrujavanja i stresova, i sa potpunom organizacijom sopstvenog vremena. Međutim, ti u promenama neprekidno tražiš potvrdu da si živa, što samo ukazuje na tvoj veoma jak strah od smrti. Jednu od svojih "Ispovesti" završavaš rečenicom: "Ako je ovo nirvana, molim vas, vratite me nazad." Sada ću ja postaviti pitanje: zašto tako halapljivo gutaš život? Zar veruješ da posle smrti postoji samo smrt?

Ne znam, svaki odgovor koji bih mogla da dam već je formulisana fraza mog sopstvenog razuma. Instant rečenice. Univerzalni proizvodi... govorim gluposti, pokušavajući da rečima prikrijem sopstvenu zbunjenost.

Zašto halapljivo gutam život? Bojim se starosti, nemoći, odbacivanja. Slika moje stare Nane, koja se par godina pre svoje smrti neprekidno žalila da je užasno usamljena, je prva asocijacija koja je naišla. Ona, previjena u pasu od bolova. Ona je bila stara žena koja je umrla u bolovima. Ostali smo mi, koji smo je voleli,u nekom drugom bolu.

Još kad bi se sada i rasplakala...

Ovo nije smešno!

Ko kaže da je smešno? Samo, morao sam da te prekinem u nastupu civilizacijskog samosažaljenja pri pomisli da smo svi smrtni. "Kako će ovaj lepi svet moći da živi bez mene kada sam ja veoma važna osoba?" Kome? "Pa recimo, svojoj deci." To što deca jednim delom svoje svesti možda jedva čekaju da se otarase matorog džangrizala, koje se još uvek ponaša prema njima kao da su tek prohodali, o tome se ne govori. To nije pristojno. "To ne sme da bude tako jer ja sam ceo svoj život uložio/la u njih!" Ograničavajuće besmislice koje deluju sa matematičkom preciznošću, jer kosmički zakoni energetskih međudejstava stoje iza njih. Doduše, loše shvaćeni i nakaradno primenjeni, ali Silu u ispoljenju pokreće Suština. Nju ne zanima forma.

Moj um jednostavo odbija da se suoči sa mogućnošću smrti. Kastanedin Don Huan kaže da je smrt savetodavac i da sedi na levom ramenu. Osećam unutrašnji otpor prema svom levom ramenu...

A Kabala levom ramenu pripisuje sefiru Gedulah, simbolišući izobilje, ekspanziju i blagostanje. Simbolički, tu pripada Jupiter, odnosno Zevs, vrhovni bogovi i vladaoci. Nemoj da te čudi ova paralela između učenja meksičkih indijanaca i učenja starih Jevreja. Znanje potiče iz jednog centra, zrakasto se šireći unaokolo. Svaka religija ima svoju zasebnu priču (svaka je dohvatila po neki "zrak"), ali ako potražimo suštinu doći ćemo do uvida da svi govore o istom.

Prema tome, smrt na levom ramenu predstavlja ekspanziju, širenje, blagostanje. Svest se oslobađa ograničenog postojanja, direktne vezanosti za materiju tela, koje je po svojoj prirodi veoma neudobno. Telo traži hranu, vodu i vrlo je zahtevno sa svojim potrebama. Telo upotrebljava svest u sopstvene svrhe: ovde mi nije udobno - premesti me, ovde me boli - i ti moraš svu svoju pažnju da usmeriš prema bolnom mestu. Ovako bi otprilike izgledala neverbalna komunikacija između tela i svesti. Svest tela ili ćelijska svest je ono što se plaši smrti, jer za telo smrt predstavlja raspadanje, dezintegraciju svih ćelija, odnosno dezintegraciju ćelijske svesti.

Ipak, telo je nemoguće odbaciti kao suvišno. Za mnoga iskustva svesti, koja su joj potrebna za usavršavanja, odnosno osvešćenje, telo je neophodno. Iskustvo ljubavi bilo bi nepotpuno da ne postoji telesno iskustvo vođenja ljubavi. LJubav prema deci ne bi bila potpuna kada decu ne bi smo grlili, mazili. Iskustvo stvaranja i rasta novog života u sopstvenom telu, telu žene, takođe ne bi postojalo. Svest može da stvori novi entitet tako što će veoma živo da zamisli drugo biće. Čak može i da ga voli, da razgovara sa njim, što deca ponekad rade sa svojim imaginarnim prijateljima. Međutim, svaki pokušaj bliskosti ili razmene nežnosti sa tim drugim bićem uvek je baziran na prethodnom telesnom iskustvu, koje je zabeleženo u svesti u vidu sećanja.

Između ćelijske svesti i lične svesti postoji interakcija: ja činim tebi da bi učinilo sebi. Udovolji telu, dajući mu udoban položaj, ono će ti uzvratiti osećajem zadovoljstva, koji će istovremeno biti osećaj tvoje lične svesti.

Ova podela na ćelijsku i ličnu svest mi je malo gruba.

Sve su podele grube, samo su neke otvorene i jasne, a većina ih je suptilno pikrivena u prelazima ili/ili. Osim toga, svaka podela je veštačka, s jedne strane, jer koherentna celina gubi smisao kada je podeljena. S druge strane, parcijalno razvrstavanje stvarnosti omogućava sagledavanje razlika, njihovo poređenje i razumevanje, a sve to je u funkciji obogaćivanja svesti.

Vrtimo se po krugu.

Ali smo zato razgledali okolinu! Priroda Sila je kružna putanja i jedino krug može figurativno da predstavi beskonačnost. Stoga je sasvim logično da, krećući se neprekidno po istom krugu, suptilno prelazimo na više ravni svesnosti i samim tim dolazimo do novih uvida.

Početno pitanje je bilo moje odbijanje da se suočim sa sopstvenom smrću.

Nisi izvršila podelu između lične i ćelijske svesti, zato ti se i utisci mešaju.

Neke religije negiraju telo veličajući duh. Smatram da je takva podela pogrešna.

Podela jeste pogrešna, jer je ponovo loše shvaćena suština. Telo je nemoguće negirati, jer samim svojim postojanjem ono neprekidno podseća na sebe. Negiranjem njegovih potreba, a one se na prste mogu izbrojati, jedino ćeš sebi doneti nelagodnost, a pojačanjem nelagodnosti još jače ćeš slepiti pomenute dve svesti, bez mogućnosti da sagledaš njihovu odvojenost.

Kako jogini to uspevaju?

Odricanjem od telesnih potreba oni pojačavaju ćelijsku svest do maksimuma. Tim putem postaju je potpuno svesni, a zatim, zbog neravnoteže, počinje da se pojavljuje lična svest u čistom vidu. Znači, napravljena je jasna diferencijacija, mada ja ipak ne bih preporučivao ovaj metod.

Zašto?

Isuviše je nasilan i mučan. Iskustvo bola jeste neophodno Čistoj ličnoj svesti, ali telo samom svojom strukturom donosi dovoljno fizičkog bola, tako da nije potrebno raditi "dupli posao". Doduše, ljudi to često rade - vožnja rolera je dobar primer: hodaš i voziš se istovremeno.

Da li se ćelijska i lična svest mogu porediti sa pojmom "nižeg" i "višeg" bića, koji sam sretala kod nekih filozofa?

Donekle, mada su njihove podele zasnovane na drugim kontradikcijama.

Koji bi, po tebi, bio dobar način za diferencijaciju svesti?

Posmatranje, odnosno samoposmatranje. Do sada se tehnika samoposmatranja uglavnom svodila na posmatranje reakcija sopstvene svesti, misleći da se posmatra lična svest. Mnoge reakcije ćelijske svesti manifestuju se na isti način kao reakcije lične svesti, jer male su mogućnosti za različito izražavanje. Isto kao što isti otvor služi i za disanje i za gutanje, tako se obe svesti manifestuju na skoro istovetan način. Samoposmatranjem telesnih potreba dolazi se do njihovog boljeg upoznavanje. Ne mislim pri tome na uobičajene reakcije gladi, hladnoće, vrućine. Pa čak i na te, više nego očigledne reakcije, čovek reaguje mehanički, ne svestan sopstvenog tela, odnosno njegove svesti.

Za početak je dovoljno da počneš da ugađaš sopstvenom telu. Obrati pažnju na njegove potrebe i oseti zadovoljstvo kada mu ugodiš. To je početak telesnog osvešćenja. Telo ne poznaje vreme kao kategoriju, iako se protok vremena vidi prvo na njemu. Kažem "vidi" u vizuelnom smislu. Pošto telo ne oseća vreme, nemoj da jedeš i spavaš prema satu, već onda kada telo to traži. Time ne samo što uspostavljaš blisku vezu sa njim, već se i oslobađaš nepotrebnih navika koje dovode do gojaznosti i opšte lenjosti - i tela i duha. Posle samo nekoliko meseci ovakve prakse, telo će biti zadovoljno, a ti ćeš dobiti dodatnu nijansu smirenosti.


Sledeća faza, koju možeš praktikovati istovremeno sa prvom fazom - ako ti nije previše strana - je razgovor sa sopstvenim telom. Obrati se, u mislima, bilo kojem delu svog tela u kome osećaš nelagodnost, sa pitanjem šta mu smeta ili nedostaje. Obrati se kao da pitaš drugu svest, a odgovor koji ćeš dobiti biće uvek iz "ja", jer i ćelijska svest ima svoj centar zvani "ja". Ukoliko trenutno ne možeš da udovoljiš sopstvenom telu, objasni mu da je to trenutno nemoguće, ali da ćeš prvom prilikom ispraviti nelagodnost. Osećaj će se svakako umanjiti, a ti održi obećanje. Time se stvara bliskost između ćelijske i lične svesti, a razgovorom se stvara jasna podela, čime se otvara mogućnost potpunog uvida u funkcionisanje svake svesti ponaosob.

08.06.2013.

Želja

Tragam za slobodom, opisujući stanja ne-slobode, sve one suptilne zamke koje nas odvajaju od čiste slobode. U tom traganju naiđoh na želju. Da li je sloboda nesputano ostvarivanje želja?

Nesputano ostvarivanje želje je potvrda lične moći a ne potvrda slobode.

Želja je potreba realizacije stvarnosti, njenog ostvarenja. Ona je inicijalni faktor stvaranja. Bez želje, podržane namerom, svaka promena u okruženju bila bi slučajna. Želja je katalizator života, ona ga ubrzava i modifikuje.

Ipak, želja je ograničavajući faktor kada je sloboda u pitanju.

Sloboda, u smislu nesputanog postojanja, jeste ograničena željom, koja je samim tim negira.

Odakle izvire želja?

Iz razuma, naravno. Želju prvenstveno treba razlikovati od potrebe, koje imaju karakter želja, jer obema je zajednička crta zadovoljenje potreba iznad osnovnog nivoa.

Postoje životne okolnosti kojima realno moramo da se povinujemo, a one su uglavnom egzistencijalne prirode. Međutim, želja i sloboda deluju dijametralno suprotno kada je odnos dva ljudska bića u pitanju. Što više želje za prisustvom druge osobe, to manje slobode. I lične i onog drugog.

Želja za prisustvom druge osobe proizilazi iz ljubavi, to je vezivno tkivo. Ukoliko je ljubav jaka, tada želja prerasta u potrebu, koja toliko okupira svest da se pitanje lične slobode uopšte ne postavlja kao takvo.

Da li je to onda dosezanje slobode?

Teorijski gledano da. Ali jedino pod uslovom da je ljubav proistekla kao stanje spajanja dve čiste svesti, koje time tvore Androginu svest. U takvom odnosu sam doživljaj ljubavi je stanje čiste slobode, jer ni jedan pojedinac nema želju da se odvoji i bivstvuje samostalno. Želja je na prvom mestu osećaj nedovoljnosti i iz toga proističe potreba za udovoljavanjem nedostajućeg, koje se zove želja. U slučaju čiste ljubavi nema potrebe ni za čim drugim, osim za prisustvom voljene osobe. Čak nema potrebe ni za hranom, ni za snom.

Možda je to stanje potpune slobode, ali život pokazuje da ljubav postane veza, a kao takva ona vezuje učesnike, koji stoga tragaju za nekom drugom slobodom, van odnosa sa ljubavnikom. Uvek kada sam ljubavniku govorila: "hoću ličnu slobodu", on je čuo da govorim: "hoću da budem sa drugim muškarcem".

Pogrešna projekcija uvek dolazi iz lične svesti. Tvoj ljubavnik je takođe osećao zasićenost i sputanost u vezi, a izlaz je video jedino u nalaženju nove ljubavnice, kao istog stremljenja ka slobodi.

Paradoks.

Nije paradoks, samo ti se čini. Ljubav jeste vrhunski oblik slobode, jer ljubav je stanje samodovoljnosti, čistog uživanja u samom postojanju. Ali ovo važi za čistu, neopterećenu svest. Svest prosečnog čoveka retko dolazi u ovo stanje, a ako mu se slučajno dogodi ovakva ljubav, on se uplašeno trudi da se vrati u poznate okvire življenja, u kojima je bezbedan. Tada na scenu stupaju nesvesne psihološke igre.

Želja za prisustvom druge osobe dešavala se i kada upoznam novu, interesantnu osobu, sa kojom želim da uspostavim prijateljstvo.

Ponovo je u pitanju spajanje dveju svesti, koje se ovoga puta spajaju na Mentalnom i Duhovnom planu. Prijatelj je osoba koja se prihvata u celosti, gde si potpuno slobodna da se iskažeš bez zadrške i cenzure. I prijateljstvo je vid dosezanja slobode.

Ponekad osetim da moja želja za prisustvom guši drugu osobu. Ponekad tuđa želja za mojim prisustvom guši mene samu.

Uvek kada odnos nije čist javlja se neizdrživa želja za prisustvom druge osobe, jer želja dolazi iz osećaja nepotpunosti. Tada nije u pitanju odnos prijateljstva, već pihološke zavisnosti, otimanja pažnje, na neki način. Isto važi i za ljubavne odnose.

Da li to znači da se iza neodoljive potrebe za prisustvom druge osobe uvek krije lični osećaj nedovoljnosti?

Upravo tako. Ako ti je prisustvo druge osobe potrebno da bi potvrdila sopstveno postojanje, to je jednostavno znak da nisi raščistila sopstvenu svest i stoga se osećaš nesigurno. Potvrdu možeš dobiti kroz reč, ili osećaj, ali isto tako možeš dobiti lošu reč i neprijatnu emociju, što će te odvesti u veoma loša psihološka stanja. Svaka zavisnost od drugih govori o tvojoj nesvesnosti, a kao nesvesna osoba o slobodi možeš samo da pričaš, a ne i da je doživljavaš.

Mnogi sistemi duhovnog samorazvića, naročito oni koji dolaze sa Istoka, govore da se treba odreći svih želja.

Ne želeti želju je takođe želja, čime se pravi samo korak napred u začaranom krugu. Stanje svesti bez želja je boravak u predelima Čiste svesti, a ni jedna želja ne može svest dovesti u to stanje.

Pa čak ni želja da se dosegne Čista svest?

Želja da se dosegne Čista svest mora da bude nepokolebljiva namera, da bi mogla da se ostvari, a to već nije želja.

U čemu se razlikuju želja i namera?

Želja je inicijalna potreba za zadovoljenjem i praćena je slabom namerom. Od želje se može odustati ili se željena stvar može promeniti. Namera je kao strela koja nepogrešivo stremi ka cilju.

Da li čovek čiste svesti ima želja, ili je potpuno oslobođen od njih?

Ima ih, naravno, ali njegove želje su veoma slabog intenziteta. Takav čovek poželi nešto, ali nije obavezno da se želja i ostvari.

Svi se slaži da zadovoljenje jedne želje rađa sijaset novih želja. Zašto?

Zato što sve želje zadovoljavaju samo formu življenja, a ne i njegovu suštinu. Želja koja zadovolji suštinu života predstavlja i konačno ostvarenu želju. To je kao žena koja želi dete. Onda kada rodi željeni broj dece, želja je zadovoljena. Zato treba razlikovati suštinske želje od onih formalnih. Formalne želje zadovoljavaju formu života, a forma je okvir. Okvir je ograničenje, a ono je ne sloboda. Želja koja uzrokuje novu želju znači da je ostvarenje prethodne želje samo proširilo okvir (ili kavez) postojanja. Suštinski nije donela ništa.

Želja koja ne može da se ostvari donosi tugu, razočarenje.

Iskonska želja svakog čoveka je želja za oslobađanjem. Razočarenje dolazi iz nesvesnog uvida da je oslobađanje neizvodljivo. Svaka želja u svojoj osnovi nosi potrebu za slobodom, za nesputanim postojanjem. Neostvarena želja je neostvarena sloboda, otuda osećaj tuge.

Deca imaju najviše želja i najćešće su tužna zbog nemogućnosti ostvarenja. Odrasli se mnogo lakše mire sa mogućnostima koje su im na raspolaganju.

Deca su najviše sputana, jer decu sputavamo vaspitavanjem i učenjem normi življenja. Njima su želje način dosezanja slobode, koje su svesni na iskonskom nivou. Odrasli su odavno ukalupili svoje živote u dozvoljene norme, pomirili su se sa pravilima, zato i imaju mnogo manje želja.


Čak su i elementarnu želju, želju za oslobadanjem, svrstali u kateroriju nemogućeg. Tako da njima smrt ostaje jedina mogućnost slobode.

26.05.2013.

Vreme


Nova godina je došla. Doduše, uvek i dolazi, hteli mi to ili ne, ali ova je posebno neobična: dvehiljadita. Srećna nova.
           
Srećan ti nov podeok u večnosti. Prvi januar ti dođe kao mehanička podela na period, pa čestitati novu godinu je kao čestitati metru, ili nekoj drugoj mernoj jedinici, na novom milimetru. No, poštujmo konvencije.
            
Ne volim konvencije.
           
Znam da ih ne voliš, ali ipak ih ne samo poštuješ nego i voliš, na jednom površnijem nivou. Ponoćni ritual dočeka nečega što će sasvim sigurno doći i bez pompe, predstavlja konvenciju koju voliš, na primer. Od dočeka Nove godine uvek očekuješ nešto što nikada ne dobiješ i uvek se osećaš neispunjeno.
             
Šta ja to očekujem, kada si mi već pružio šlagvort za pitanje koje nikada jasno nisam postavila?
             
Očekuješ ostvarenje šarene laže. Dok si bila mala čekala si Deda Mraza sa poklonima, čekala si radost. Deda Mraza nikada nisi videla, jer zaspala bi, ali radost te je uvek čekala ujutru, sadržana u poklonima ispod jelke. Sada si odrasla, znaš da Deda Mraza nema ali ostalo je iščekivanje radosti. Ti jednostavno očekuješ da te u ponoć oblije osećaj velike radosti, tek onako i naizgled iznenada, a taj osećaj nikada ne doživiš upravo zato što se trudiš da ga doživiš.
          
Šta je Nova Godina?
             
Konvencionalno dogovorena kategorija preseka nepostojećeg, čime ono postaje stvarnost. Da je Nova godina kosmička i samim tim univerzalna zakonitost, bila bi obavezna za sve narode i uvek bi bila ista. Ovako, svaka civilizacija ima svoju novu godinu, koje počinje u dogovoreni dan. Jevreji imaju svoj datum za novu godinu, Kinezi drugi datum, a ono što ti proslavljaš kao dolazak nove godine je hrišćanska kategorija.
            
Godina, kao odrednica vremenskog perioda, označava početak, odnosno završetak jednog ciklusa varijabilnog trajanja. Uzmi dolazak toplog vremena na primer: nekada dolazi u aprilu a nekada tek u junu. Fiksni termin, odnosno istovetno trajanje ciklusa odredio je tek čovek, odvajanjem svesti od nagona.
            
Vreme je kategorija svesti sa dvostrukom upotrebom. Prva je njegova praktična primena, iskazana kroz mehaničko merenje protoka putem časovnika i kalendara. Ova primena je funkcionalna: tog i tog datuma u toliko sati treba uraditi određenu stvar ili sresti određenu osobu. Druga upotreba vremena je u ličnom osećaju njegovog protoka.

Šta utiče na lični osećaj protoka vremena? Svi znamo da jedan minut držanja za ruku voljene osobe ne traje isto kao minut držanja vrelog predmeta u ruci. A sat u oba slučaja pokazuje protok od 60 sekundi. Šta je to u nama što meri vreme?
             
Primer koji si navela uopšte nije dobar, mada na prvi pogled izgleda da jeste. Ono što je zajedničko držanju za ruku ili vrelog predmeta je osećaj, u prvom slučaju izrazito prijatan u drugom izrazito neprijatan. Osećaj je protkan željom odnosno namerom - u prvom slučaju da se trajanje osećaja produži, u drugom da se skrati. Znači, u tvom primeru suština je namera trajanja osećaja koji je intenzivan. Znači, vreme je ovde samo mehanički faktor, suština je u nameravanju trajanja osećaja.
             
Da, ali ipak svaki čovek u sebi ima određeni merač protoka vremena. Nekome je dan dug, nekome kratak.
             
Individualni protok vremena se meri utiscima koji se primaju u vremenskom periodu.
            
Utisci su događanja koja svest opaža oko sebe. Ukoliko ima dosta novih utisaka, ako gledaš neki film ili si u nekom veselom društvu, tada će vreme prolaziti brže, jer tvoja svest ima utisak kontinuiteta, trajanja. Ako si u situaciji da nema nikakvog dešavanja oko tebe, ako nekog čekaš na primer, vreme će prolaziti sporije jer "put od tačke do tačke" utiska duži.
            
Kažu da je najteže raditi neki posao u kome nema ništa da se radi. Biti noćni čuvar, na primer. Put od jedne tačke utiska do druge, odnosno od jednog događaja do drugog je veliki, između nema dešavanja i stoga se stiče utisak da vreme jako sporo prolazi.
            
Znači, oni ljudi kojima je dan jako dug nisu imali ili umeli da ga ispune dešavanjima. Ljudi kojima brzo prolazi vreme imaju veoma dinamičan život, ispunjen raznim dešavanjima, pa makar to bio posao od koga žive.
             
Vreme je nematerijalno, a ipak je uobičajeno čuti izraz: "Nemam vremena".
             
"Nemam vremena" zapravo znači "nemam interesovanja za to". Čovek je sputan obavezama, koje se dešavaju u vremenu i zato ljudi ovu frazu prihvataju bez pobune. No, pored obaveznog utroška vremena na razne poslove koji su u funkciji opstanka čovekovog materijalnog ispoljavanja, uvek se ima još vremena za aktivnosti koje su prijatnost i relaksacija duha. Neko će posle posla otići kod prijatelja, neko će da legne da spava, neko će da čita knjigu ili pogleda neki film. Taj deo ličnog vremena čovek koristi onako kako želi, a ako za nešto ili nekog nema vremena, to jednostavno znači da za to nema volje.
            
S druge strane "nemam vremena" u poslovnom kontekstu znači da je jedna osoba na sebe preuzela previše obaveza koje ne može da obavi jer nema dovoljno dnevne lične energije za to.
            
Rešenje za raspodelu vremena, kao unutrašnju kategoriju svesti, je u preraspodeli po značaju. Ono što je značajno treba staviti u prvi plan svesti i uraditi ga odmah, ono što je manje značajno može se ostaviti za kasnije. Takođe, treba odvojiti važno od nevažnog, važno treba uraditi, na nevažno ne treba gubiti energiju i trud. Isto tako, treba odvojiti deo vremena za sopstvenu regeneraciju u smislu vremena koje se provodi u dokolici - aktivnoj ili pasivnoj. Jednom rečju, treba uspostaviti ravnotežu između vremena koje se provodi u aktivnom ili u pasivnom stanju. Pri tome, pod pasivnim stanjem ne podrazumevam samo spavanje. Pasivno vreme je svako ono vreme koje nam donosi relaksaciju, u kome nema obaveza niti prinude da se nešto obavi. To je vreme u koje utiske okoline primamo lako i opušteno, a u takvom "vremenu" vreme prestaje da bude značajna kategorija. I to je jedan mali delić slobode koji imamo. Iskoristimo ga da zaboravimo  na postojanje okova vremena koje nas sputava velikim delom života.