Kako da privučem novac u svoj život?

Imam jedan gorući problem, kada je lična slika sveta u pitanju, a to je novac. Kako da ga imam dovoljno?

O... otkrila si nešto novo? Zar poznaješ osobu koja ima dovoljno novca? Ne mislim pri tome na škrtice, oni imaju dosta ušteđenog novca ali se ponašaju kao siromasi, tako da se ne razlikuju mnogo od onih koji zaista nemaju. Da ponovim pitanje: poznaješ li osobu koja ima dovoljno novca?

Mmmm... ček da se setim... Znam! ali samo jednu, u mnoštvu ljudi koji me okružuju. Svi se uglavnom vajkaju kako je ovo zemlja Srbija i kako se teško živi...

U pitanju je Kolektivna slika sveta, koju su mnogi ugradili u Ličnu sliku sveta. Nemaština je zaštitni znak ovog naroda, ali samo kroz razgovor.

Ovo je bogata zemlja i ovde žive bogati ljudi. Znam da se sada nešto duboko u tebi ne slaže sa ovom izjavom ali budi malo strpljiva, objasniću ti. Kolektivna slika sveta u Srbiji otprilike izgleda ovako:

1. Život je težak

2. Ako misliš da život nije težak već da je veoma jednostavan i lak onda si težak neradnik i lenština

3. Rad je muka. Svaki rad.

4. Ako se nisi namučio - nisi dobar domaćin. Ako se nisi žrtvovala (potisnula svoj lični život) onda nisi dobra majka i nisi dobra domaćica.

5. Ako se ne ponašaš u skladu sa napred popisanim postulatima proglasićemo te za nepoželjnu osobu i izopštiti iz društva.

6. Ako neprekidno ne ponavljaš kako je život težak i kako se jedva sastavlja kraj s krajem, prikačiće ti se sva četiri prethodno nabrojana postulata u negativnoj konotaciji i neprekidno će te podsećati gde ti je mesto, kao osobi nižeg ranga, što je objašnjeno pod 5.

Ta osoba, koju si pomenula, da li je omiljena u društvu?

Pa... ne znam. Gde god da se pojavi on ulazi kao da je vladar sveta a čini mi se da su svi koji ga okrućuju snishodljivi prema njemu. Ulaguju mu se u iščekivanju neke koristi od njega, ne bih rekla da ga vole.

Ja ću ti reći: ne vole ga. Ne vole ga jer nije pristao na Kolektivnu sliku sveta o tome da je život težak i da je svaki pošten čovek neminovno siromašan. On puno radi ali nikada ga nisi čula da govori o tome da je rad težak i da se on silno muči da bi zaradio "crkavicu" od par hiljada evra mesečno.

Pa to nije crkavica!

Nije, ali ne možeš biti sigurna da li još neko iz tvog okruženja zarađuje slično, jer svi ostali se žale na nedostatak novca, jedino on ne govori o tome.

Dakle; poenta LIčne slike sveta je u tome da budeš zadovoljna životom koji vodiš i da se ne jadaš neprekidno kako je život težak i kako nemaš dovoljno... novca, ljubavi, vremena... čega god.

Da se podsetimo: Lična slika sveta je model, veštački stvoren model kroz koji doživljavaš sopstveni život. LIčnu sliku sveta si počela da formiraš u najranijem detinjstvu kroz učenje (vaspitavanje) o tome kakav svet jeste i kako treba da se ponašaš u tom svetu. Da se razumemo, nema ničeg lošeg u Ličnoj slici sveta kao ni u Kolektivnoj slici sveta. To su samo instrumenti razuma za lakšu orijentaciju u svakodnevnom. Kolektivna slika sveta je dogovoreni skup pravila ponašanja jedne zajednice radi lakše komunikacije, jer mnogo toga se podrazumeva kada je ponašanje i ophođenje prema drugim ljudima u pitanju. Odličan primer za to su deset božjih zapovesti: ne laži, ne kradi, ne čiti preljube itd.

Vratimo se na temu novac-nemaština-bogatstvo. O tome sam zapravo htela da razgovaramo. Slažem se s tobom da je kolektivna slika sveta svakog Srbina: nisi domaćin ako se nisi dobro namučio. I ne slažem se sa takvim stavom.

I ne treba da se složiš. No, problem je u tome što se taj stav neprekidno i svakodnevno ponavlja u zavijenoj i prikrivenoj formi i što ga je ogromna većina prihvatila kao sastavni deo lične slike sveta.

Sećam se svog zgranutog uvida kada sam pogledala u novčanik i videla da je potpuno prazan, a do plate je bilo još nedelju dana. Sledeći uvid je bio: osećam se normalno jer nemam novac. Mislim da je to bila Arhimedova tačka u mojoj svesti, znaš ono "dajte mi oslonac, pomeriću zemlju". Neću da se osećam normalno zato što nemam!

Da, uvid ti je bio sjajan. Odrasla si u porodici gde se reč "nema" i "nemaština" stalno provlačila u razgovoru. Nemaština i siromaštvo su postali sastavni delovi tvoje slike sveta. Zato si uvek, kada si imala mnogo više nego što ti treba, neumereno trošila. Htela si da se oslobodiš viška novca, jer tvoja slika sveta zahtevala nedostatak i nemaštinu. To što si gomilala materijalno za tebe nije bio znak bogatstva, uslovno rečeno. Tvoj fokus je bio usmeren na novac i na osećaj "nemam". Dakle: osećam se normalno iako sam u panici jer nemam novac.

Prvo što treba uraditi u promeni svoje lične slike sveta je osećaj "nemam" pretvoriti u osećaj "imam". Uzmi magnet za frižider, bilo koji, prefarbaj sliku na njemu ili ga prelepi nalepnicom i na njemu napiši "imam". Frižider je odlično mesto za taj natpis jer svaka osoba nekoliko puta dnevno prilazi frižideru i kad god priđeš videćeš "naredbu" - imam!

Dalje, uzmi jednu posudu, šatulu ili slično i u nju počni da ubacuješ sitan novac koji ti ostane u novčaniku posle kupovine. Ubacuj kad god se setiš ali nemoj da brojiš koliko tu ima. Neka to budu "pare nebrojane", kako je inače odomaćen izraz u srpskom jeziku. To će ti učvrstiti osećaj "imam", koji je generalno vrlo bitan.

I ono najvažnije: izbaci reč "nemam" iz svog rečnika. Kada ti dete zatraži novac uvek mu daj onoliko koliko smatraš da treba da mu daš. Sto dinara ili hiljadu dinara, nebitno je. Ako racionalno nisi u situaciji da mu daš više, jer treba živeti od nečeg do sledeće plate, daj mu koliko možeš i reci: "ovoliko mogu da ti dam", umesto da mu kažeš: "nemam, znaš li ti koji je datum?".

U Bibliji je zapisano: traži i biće ti dato. Ako uporno ponavljaš da je život težak i da je opšta besparica i da nemaš, ti zapravo tražiš takvu situaciju za sebe. Tražiš da ti je život težak i da nemaš. I Univerzum ti obilato daje upravo ono što tražiš: nemaštinu.

Već vidim svoje sagovornike, kojima ovo pokušavam da objasnim, kako grčevito brane svoje stavove i kako mi objašnjavaju da stvarno nemaju.

Nastavi da pričaš. Ali samo onom ko hoće da te čuje. Te što brane svoje stavove o nemaštini ostavi da žive svoj život, onako kako su ga izabrali.

Emotivna manipulacija ili ko je kome šta?

Odavno sam zapazila da se neprekidno vrtim po krugu, konstatujući usputno (ili tešeći samu sebe) da su ti krugovi hod spiralnog uzdizanja svesti. I svi su mi složno aplaudirali zbog te izjave. Pretpostavljam da sam izgovorila, odnosno napisala, rečenicu kolektivne utehe.

Možda (ali samo možda, jer više ni u šta nisam sigurna) je ta spoznaja cikličnog kretanja jedini pravi i istovremeno trenutni susret sa samom sobom. I neminovno pitanje: ako se u tim trenucima susrećem sama sa sobom, gde sam to ja kad nisam tu? Šta je to što nas navodi na neprekidno traganje, koje se uvek, u krajnjoj liniji, svede na traganje za sobom?

Pokušavam da pronađem sagovornika, nekog sa kim ću razmenjivati mišljenja, sa kim ću se uzajamno dopunjavati… i u svakom uočim senku praznine, nedorečenosti, nedovršenosti… Svakome nešto nedostaje. Zato nastavljam potragu, a moje ciklično kretanje susretanja sa samom sobom mi upravo govori da to što tražim nije negde tamo, već ovde i sada. Samo treba da se setim trenutka sopstvenog postojanja i sve je tu. Svi mi zapravo tražimo sebe u drugima i zato ta potraga neprekidno traje. Ljubavnici? Pa upravo ta potraga za idealnom dopunom je potraga za samim sobom. Zaljubljena osoba će na prvom mestu pričati o sličnostima i  naslućenoj identičnosti sa voljenom osobom. “Zamisli, u istom trenutku smo isto pomislili!”.

Jednom prilikom to nazvah “susretom ogledala u pustinji”. I radovasmo se… jedno vreme. Blistasmo jedno drugome, radujući se odrazu… i potrošismo se. Za sebe mogu da kažem da sam potragu nastavila, potragu za idealnim sagovornikom. Za njega ne znam. Uvek je tvrdio da je sam sebi dovoljan. Zašto sam  mu onda ja bila potrebna?

Tražim sagovornika, nekoga kome će ova pisma biti naslovljena. U protivnom će ovi monolozi dobiti primesu ofucanog. Dnevnik. Kako to isprano zvuči.

Hoćeš li biti moj sagovornik?

****

Anankiele? Priča dobija sasvim drugi tok i drugi smisao kada znam i osećam da si tu :)

Dobro veče

Dobro veče. Besmislen mi je dnevnik. A ideja pisama sebi neodoljivo podseća na dnevnik. Sterilna je.

Ili te neodoljivo podseća na spaljene sveske? Kada je tvoj dnevnik završio u rukama prijatelja tvog tadašnjeg momka, pa si ostale sveske spalila?

Ili me neodoljivo podseća na ruganje mojim emocijama… 

Čak i tada su uživali da te čitaju. Uživaju i sada. U čemu je razlika, osim što si sazrela kao pisac, pa je tvoja rečenica sočnija i pikantnija? Onda si bila mlada i neraspisana. Shvati onaj period  kao stilske vežbe. I tada si imala “zahvalnu publiku” 

Da… jedino što meni onda nije izgledala kao zahvalna…

Jeste,  nego nisi primećivala nijanse. Bili su veoma zahvalni što mogu da se hrane emocijama, a da pri tome ne moraju sami da ih proizvode.

Hm… ipak je osećaj “priče” s tobom zaista doživljaj sagovornika. I često se pitam ko je tu ko, ko si ti i ko sam ja i da li si ti ja? Da li je onaj “posmatrač” u svesti, koga doživljavam kao mušku svest, zapravo tvoje prisustvo? I ko piše racionalne tekstove? Ti (koji diktiraš) ili ja?

A zašto se time opterećuješ?

Ne opterećujem se. Zanima me.

Hoće li te odgovor utešiti? Zadovoljiti?

Nema razloga da me teši. Nisam ucveljena. Zadovoljiti… pa mislim da hoće. Jer odavno sam u stanju zapitanosti, odakle izvire taj deo mene koji nije ženski? Očigledno i definitivno.

Recimo… da sam ja deo tvoje duše koji obitava na samom Izvoru. I da sam poželeo da se inkarniram kao žena, da doživim iskustva žene…

Samnom se nisi baš usrećio :)

Barem sam probao. A jesi li primetila  kako si veoma svesna svoje ženstvenosti u trenucima kada se ona ispoljava? Tačnije, svesna si sebe same. Tu svoju svesnost o ženstvenosti prenosiš meni, kao delu svoje duše. Prenosiš mi iskustvo.

Hm…

Nisi zadovoljna odgovorom?

Nisam. Deluje mi  kao šablon pročitanog i usvojenog. Znači – tuđe perje.

U čemu je razlika da li si do nečeg došla sama ili si usvojila tuđe mišljenje, ako si u njemu prepoznala istinu. Seti se onog  “Nemoj da budeš Bušman koji je otkrio sijalicu”.

Da… u pravu si.

A zašto se osećam totalno drugačije kada pišem sebi samoj u odnosu na ovaj dijalog, koji je u neku ruku krajnje imaginaran kao dijalog?

Efekat ogledala. Gledajući u ogledalo imaš iluziju društva, postojanja još jedne osobe. Isto važi i za pisanje po forumima. Imaš utisak sagovornika. Svejedno je što ne znaš ko će ti biti sagovornik, ko će odgovoriti na tvoja napisana zapažanja i razmišljanja. Ponekad se niko ne oglasi, ali imaš utisak da se nekome obraćaš i samim tim imaš utisak sagovornika. Čista iluzija ogledanja sopstvenog postojanja kroz tuđe postojanje.

Zašto smo u neprekidnoj potrazi za ogledanjem u tuđem postojanju?

Iskonska navika, da tako kažem. Stvaranje je i započelo time što je Stvaralac prepoznao sebe samog udvajajući se u posmatrača i posmatrano. Posmatrajući, stvara se utisak dualnosti, akcije i postojanja. A sve je samo velika, velika iluzija…

Ipak smo daleko zagazili u iluziju… Previše smo poverovali u njenu stvarnost.

A tvoja trenutna stvarnost je da se bliži ponoć, da je vreme spavanju… zato laku noć. Tu sam ja, ne brini. Samo treba da se javiš i priča će biti nastavljena u beskraj…. Jer konačnost ne postoji :)

Još samo jedno pitanje: Malopre sam imala relativno uobičajenu situaciju: moj sagovornik je rekao – “ako to ne uradiš naljutiću se na tebe”. Nisam reagovala, ali setih se da je nekada ta rečenica imala veliki uticaj na mene. Očigledan pokušaj emotivne manipulacije.

Da, emotivna manipulacija je u pitanju i ljudi  najčešće tako komuniciraju jedni s drugima.

Znači da su emocije nešto što nas vezuje uzajamno.

Naravno. Vezivno tkivo emocija i čini sliku sveta, pojedinačnu naročito. Tvoj sagovornik je pokušao manipulaciju, a nije bio svestan šta radi jer se ponašao normalno, onako kako on doživljava normalnost. I naravno, naljutio se jer nisi ispoštovala njegovu sliku sveta.