14.07.2013.

Originalnost

Čovekova generalna težnja je da bude originalan, jedinstven i neponovljiv. Da li biti jedinstven znači i biti slobodan?
                                                                                         
Težnja za različitošću od mase sličnih jedinki znači neku vrstu pokušaja oslobađanja od kalupa univerzalnog života. I u tom smislu posmatrano, biti originalan znači biti slobodan od ustaljenih obrazaca ponašanja. Međutim, priroda se već unapred postarala da sve jedinke u okviru jedne vrste budu nijansirano različite, tako da je svaki pokušaj jedinstvenosti da sebe napravi jedinstvenom, opasan zadatak koji može odvesti jedino u plagijat, ponavljanje nečeg već stvorenog.
            
Odakle izvire potreba za kreativnošću, kao ispoljenjem sopstvene originalnosti? Neki filozofi tvrde da je već sve stvoreno i da je svaki pokušaj stvaranja unapred osuđen na plagijat.
            
Potreba za kreiranjem, kao neprekidno novim stvaranjem, potiče iz potrebe samog duha da se obogati ispoljavanjem na nov način.
          
 Ovo je malo u suprotnosti sa prethodno rečenim. 
            
Svaki pokušaj čoveka da napravi nešto novo, da bude originalan, vodi ili u ponavljanje ili u novinu, a sve zavisi iz kog motiva dolazi taj pokušaj. Ukoliko potreba za novinom dolazi iz ega, kao potreba za razlikovanjem od ostalih ljudi, koji će onda veličanjem stvaraoca dati javnu potvrdu njegove posebnosti, tada je veoma lako da kreativnost počne da plagira sebe samu. Priznati umetnici postanu javne ličnosti svojim delima, koja u sebi neminovno sadrže ispoljenu kreativnost duha. Pokušaj nastavljanja kreiranja, koji ovoga puta dolazi iz racionalnog dela, neminovno učini da umetnik oponaša samoga sebe. 
            
Da li nas ispoljena kreativnost zaista oslobađa? 
            
Kreativnost oslobađa zatvorene i sputane delove sopstva, u tom vidu kreativno izražavanje je zaista jedan vid oslobađanja. Umetnost je verovatno jedina strana života koja samom svojom suštinom izlazi iz okvira svakodnevnog življenja i razmišljanja.
          
Za umetničko izražavanje možemo reći da je putokaz kako koristiti već postojeća pravila da bi se došlo do slobodnog izraza. Pravila su po definiciji ograničavajući faktor s jedne strane, ali i neophodan obrazac da bi razumevanje bilo moguće. Svaki vid umetničkog izražavanja ima svoju formu, bilo da je u pitanju reč, boja ili nota.
            
Ono što zaista može osloboditi jeste svesnost o sputanosti, ali puna svesnost o "svakoj rešetki sopstvenog kaveza". Umetničko izražavanja dolazi kroz inspiraciju. Inspiracija je unutrašnji naboj koji želi da se ispolji, jedan specifičan višak sopstvenosti koji želi da izađe van. Obično je to naboj sputanog dela sopstva, jer početni ventili inspiracije potiču iz osećaja nezadovoljstva ili patnje. Umetničko izražavanje tu postaje ventil. Kasnije, pročišćenjem tehnika izražavanja, umetničko delo počinje da prihvata neke norme, odnosno pravila, čime postaje javno priznato. Originalan je onaj umetnik koji uspe da ispoštuje dogovorene zahteve kvaliteta, a pri tome ipak ostane dosledan sebi.
            
Može li se to?
            
Može, jer određenim tehnikama i pravilima energiji se zapravo pruža model za izražavanje, neka vrsta okvira u kome je dalji iskaz potpuno slobodan. Okvir koji ti koristiš je gramatika, a to ti ni malo ne smeta da se kreativno izraziš i to u pokušaju da budeš originalna. 
            
Pomenuo si "poznavanje svake rešetke sopstvenog kaveza". Šta to znači? 
            
Čovek je sputan od samog rođenja. Njegov lični iskaz ograničen je vaspitavanjem i voljnim prihvatanjem normi, usled čega je podelio sopstvenost na ličnu i dozvoljenu, odnosno Primarnu i Sekundarnu ličnost. "Svaka rešetka sopstvenog kaveza" je zapravo svaka naučena osobina, svaki naučeni stav o životu, koji se dalje upotrebljavaju mehanički. Svesnost o mehaničnosti  neće srušiti mehanizam već će mu, naprotiv, pomoći da bolje funkcioniše. Svesnost podrazumeva na prvom mestu razumevanje neophodnosti jednog mehanizma ili obrasca ponašanja, ali istovremeno znači i ne prijanjanje za njega. Jednostavno rečeno, ta svesnost podrazumeva poznavanje sopstvene Sekundarne ličnosti i jasno prepoznavanje kada Sekundarna ličnost falsifikuje stvarnost koju je prepoznala Primarna ličnost.
            
Originalnost je manifestacija Primarne ličnosti, inspiracija je potreba te iste Primarne ličnosti da se iskaže. Otuda osećaj slobode i novine u svemu stvorenom na polju umetnosti. Primarna ličnost, što je zapravo sama suština svakog čoveka, je ona jedinstvenost koja svakog čoveka čini posebnim, iako svi zapravo pripadaju jednoj kolektivnoj ličnosti koja se zove: čovečanstvo.
            
Gde je tu put ka slobodi?  Možda u težnji svakog čoveka da bude slobodan, mada niko ne zna šta taj krajnji i konačni cilj podrazumeva. 
            
Umetničko izražavanje, kroz večitu potrebu da se bude originalan, drugačiji, predstavlja potrebu sopstva da se iskaže. Umetnik je obično svestan inicijalnog motiva koji ga je naveo da se izrazi, i po tom inicijalnom motivu on i nadeva ime stvorenom delu. Međutim, ono u sebi sadrži mnogo toga što nije uočeno u prvom izlivu. Svako delo predstavlja jedan deo sopstva i analizom iznetog unutrašnjeg materijala može se doći do dubokih uvida o sebi samom. 
           
To važi za stvaraoca, a šta je sa ljubiteljima umetnosti? 
            
Umetnik je deo duše čovečanstva. To je čovek koji je pronašao način da izrazi deo sebe. Drugi čovek, koji je posmatrač umetničkog dela, učestvuje u njemu tako što duhom prepoznaje poruku sadržanu u samom delu. To mu pomaže da i sam sagleda sopstvena ograničenja, prepoznavajući sebe kroz drugog. 
           
Mnogi profesionalni kritičari se sada neće složiti sa iznetim tvrdnjama. 
           
Kritičari daju informaciju o zadovoljenju normi i poštovanju pravila. To je njihova osnovna uloga. A umetnost se stvara radi duše publike, ne radi kritičara. 
           
Zašto svaki čovek nije umetnik? Valjda je svaki čovek podeljen iznutra. 
            
Mnogi ljudi su prihvatili civilizacijski stav da ne mogu svi biti umetnici, pa stoga i ne pokušavaju. Tačnije, ne primećuju da su mnoge manifestacije njihovog života zapravo mala umetnička dela. 
           
Koliko nas originalnost oslobađa? 

            
Onoliko koliko smo svesni potrebe da se izdvojimo iz mase dogovorenih vrednosti. Svako oponašanje stila je prilagođavanje već viđenom. To je kao promena rasporeda stvari u istom zatvoru, dok sam zatvor ostaje isti.

Нема коментара:

Постави коментар

Ukoliko želiš da komentarišeš postani član ovog Bloga. Sva pitanja su tu da bi smo na njih dobili odgovor :)