Zašto
su neke religije seksualnost proglasile grehom?
U
seksualnosti čovekovoj sadržana je njegova primarna energija.
Seksualnim odnosom energija se najdirektnije razmenjuje. Nedostatak
seksa uzrokuje pojačan energetski naboj, koji se onda prazni ili
kroz agresivnost ili kroz pojačanu fizičku aktivnost. Sa aspekta
celokupne ljudske zajednice slobodna seksualna aktivnost nije
poželjna, jer u seksualnom činu se troši velika količina lične
energije, pa onda jedinke nisu volje za rad, koji je fizička
aktivnost. S druge strane, seksualna aktivnost dovodi do stvaranja
novih jedinki kojima je potrebno omogućiti da odrastu, a za to je
neophodan rad, zbog očuvanja životne zajednice.
Seks
oslobađa ne samo ličnu energiju, već oslobađa i svest, jer
gubitak lične energije nije nenadoknadiv. U "ispražnjenu"
svest uliva se nova količina primarne energije, a čovekova svest
postaje bistrija i jasnija.
Religija
je nastala kao potreba ljudi da dosegnu onu unutrašnju svesnost,
odnosno kao težnja za organizovanim osvešćenjem. Dve združene
svetlosti daju mnogo jaču svetlost, tako dve združene svesti daju
mnogo čistiju svest. Zato su se ljudi organizovali, a i dan danas se
organizuju, prema pripadnosti merenoj unutrašnjom svesnošću.
Seks
je takođe prvobitno bio proglašen za greh samo ako je bio
predoziran, jer akumulirana lična energija neminovno dovodi do
proboja svesti u više sfere, a manifestovana seksualnost troši baš
tu vrstu energije. Kasnije je i ovaj razlog postao dogma, nešto što
se poštuje bez razumevanja.
Rekla
bih da je osećaj greha duboko ukorenjen u svakom čoveku.
Jeste,
ali samo kod ljudi koji imaju veoma čvrstu Sekundarnu ličnost.
Prvobitni greh je nastao kao odraz podele sopstvene svesti, odnosno
potiskivanjem sopstvenosti, koja je Primarna ličnost. Svaki čovek u
sebi oseća krivicu kojoj i ne zna uzrok, pa je to nazvano osećajem
prvobitnog greha. Krivica se oseća prema "zaboravljenoj"
Primarnoj ličnosti, jer kad god se ona nekontrolisano pojavi,
najčešće u stanju pijanstva, tada okolina neminovno reaguje
osudom.
Da,
ponekad i sama osetim krivicu zbog otvaranja duše prema nekim
osobama koje to realno ne mogu da shvate.
Ali
ti to činiš na prihvatljiv način i njima to svakako prija, jer
otvarajući svoju Primarnu ličnost ti povoljno utičeš na njih,
omogućavajući im da se i sami donekle otvore. Onoliko koliko mogu
bezbedno da podnesu sopstvenost. Tvoja dugogodišnja zabluda bila je
da su i oni sami svesni svoje Primarne ličnosti, zato si se mnogo
puta razočarala uvidom da su to ipak bili samo njihovi svetli
trenuci.
