Razum i Slika sveta

Trebalo bi da sam u emotivnom haosu, ali ja sam ledeno ravnodušna. Kao da sam uspela da odstranim emocije.

Nisi odstranila emocije, one leže sklonjene u nekom uglu tvoje svesti, spremne da svakog trenutka isplivaju na površinu, samo im treba pružiti priliku. Ono što si zapravo uradila je voljna promena ugla gledanja na stvarnost. Ako pustiš emocije da budu objektiv kroz koji sagledavaš sliku sveta, one će ti napraviti haos. Ovako, upotrebila si razum i promenila sliku stvarnosti, pri tome ne zaboravivši motiv koji te je i naveo na promenu fokusa.

Kako je moguće promeniti ugao gledanja?

Svesnošću o prirodi misli, odnosno o prirodi emocija.

Dobro, kako možemo biti svesni emocija? Odakle one izviru?

Emocije su zgusnuta energija Mentalnog plana i po svojoj prirodi veoma su bliske slikama koje se drže u sećanju. Slika neke prošle situacije uvek u sebi sadrži emocije, koje su njeno vezivno tkivo.

Emocije možemo podeliti prema njihovoj gustini na lake i čvrste, što bi bilo jednako prijatnim i neprijatnim emocijama, a obe u svojoj osnovi sadrže sliku događaja koji je prvobitno uzrokovao njihovo nastajanje.

Emocije su zapravo reakcija svesti na životno okruženje, one su čula razuma pomoću kojih lična svest prepoznaje i doživljava stvarnost. Emocije su osećaji ili materijalni dodir stvarnosti, a razum je analitičar koji te iste dodire definiše kao prijatne ili neprijatne. Istovremeno, emocije su regulatori lične slike sveta u odnosu na kolektivnu sliku, jer svi loši osećaji (patnja, strah i slično) govore na prvom mestu o tome da lična i kolektivna slika sveta nisu u saglasju.

Ako je lična slika sveta stvarana u odnosu na kolektivnu sliku, kako je onda moguće njihovo nesaglasje?

Kolektivna slika sveta, kao slika stvarnosti, napravljena je dogovorno, kroz moral, običaje i tabue, radi lakše komunikacije među pojedincima. Prost primer je pravilo vožnje automobilom. Sve je jasno i precizno uređeno i kada se svi vozači pridržavaju kolektivne slike u vezi vožnje, tada saobraćaj funkcioniše savršeno. Ukoliko se neko suprotstavi važećim dogovorenim normama, tada nastaju sudari i saobraćajne nesreće. Isto važi za komunikaciju među ljudima. Kada bi svi apsolutno poštovali dogovorene norme, tada ne bi bilo sukoba.

A sukoba ipak ima, skoro na svakom koraku. Ako nema otvorenih sukoba tada ima prikrivene mržnje, koja je latentni uzročnik nekih kasnijih sukoba.

Sukobi su nesaglasnost dveju ličnih slika sveta, a obe su u nesaglasju sa kolektivnom slikom.

Kolektivna slika sveta služi za lakšu komunikaciju među ljudima, ali im istovremeno uskraćuje spontanost u reagovanju. Emocije, koje se logično jave u svakoj životnoj situaciji kao unutrašnja reakcija, pod prisilom kolektivne slike sveta, često bivaju potisnute, jer bi njihovo ispoljavanje izazvalo sukob, koji čovek želi da izbegne.

Ko stvara sliku sveta: Primarna ili Sekundarna ličnost?

Pogrešno postavljeno pitanje. Sekundarna ličnost je proizvod slike sveta, ona je njen odraz kroz poželjno ponašanje. Sliku sveta stvara razum, tačnije sekundarni razum, odnosno razum Primarne ličnosti. Jer kroz sliku sveta ona prima iskustva koja je obogaćuju. Emocije su čula preko kojih Primarna ličnost doživljava svet.

Vrtimo se po krugu.

Tok misli je kružnog oblika, tačnije spiralnog, tako da je kružno kretanje logično.

Ludilo - pomerena Slika sveta

“kibicere za stolom obliva znoj doh kihot i vetrenjača groga od monokla kristoferovog oka tipologije teslinog otvaranja tarota treptajem oka konoplja sukno kostreš ko jer karta k.k e a da vidiš tek njuuuuuuuuuuuuuu.

misli mene gone orgone perpetu mobile kabalica alica tantrica mantrica i kosa crta eto put puta jetoooooioioi tinta.” – reče ona na svom profilu…

A prelistavajući tekst nađoh da si odgovorio sledeće: “Pomeranjem, tačnije proširivanjem granice razuma stvorila si veliki prostor između centra i periferije. Delovanje Centripetalne sile postaje veoma jako i da nema stare slike sveta, koja deluje centrifugalno, došlo bi do rasplinjavanja razuma. Zbog toga te opsedaju besmislena i beznačajna dnevna događanja, dok istovremeno osećaš visoki napon, koji dolazi zbog dejstva Centripetalne sile i priliva nove energije.”

Da li njen tekst, koji definitivno nije pisala normalna osoba, znači da ju je povukla Centripetalna sila i da je njen razum rasplinut, što na pojavnom planu daje ludilo?

A možemo reći i da piše poeziju. Jer to što je ona napisala u stanju pomerenog uma liči na poeziju – to je ono kad čovek pokušava da se iskaže i sakrije istovremeno pa piše stilske asocijacije. Onda to isti takvi prozovu poezijom. Ovo je, doduše, bez stila, ali podseća…

Malo šale u ozbiljnom tekstu i malo ozbiljnosti u šaljivom.

Dakle, pošto poznajemo osobu čije si reči citirala, možemo i da je analiziramo jer smo bili učesnici događanja na neki način. Ovde je bio problem u spiritualnom egoizmu. Sekundarna ličnost je imala neodoljivu potrebu da bude drugačija, posebna, pa se svim silama trudila da dosegne primarno i svima dokaže da je uspela u “nemogućem” i da ona može da obitava u predelima visoke svesti bez problema. Naravno, zanemarila je bazu, matricu svakodnevnog razuma i na kraju je došlo do rasprskavanja. Polje u koje je ušla donelo joj je osećaj neopisive slobode, jer više nije bila vezana ni jednom konvencijom koju bi joj nametala Sekundarna ličnost, tako da je počela da se ponaša kako hoće i priča šta želi ne mareći za to da li je sagovornici razumeju ili ne. Ovo je pogrešna upotreba lične slobode.

Da li to znači da je ona konačno oslobođena?

Na neki način jeste, uz realnu opasnost da bude zatvorena u neku duševnu bolnicu. No, ona će i tamo biti slobodna, jer sloboda je stanje svesti.

Sad si me neizmerno iznenadio! Nisam očekivala ovakav tok razgovora. Po ovome mogu zaključiti da je ludilo poželjna kategorija svesti?

Naravno da nije poželjna kategorija svesti, samo sam odgovarao na tvoja pitanja. Ona jeste slobodna jer nema kontrolu, ali cilj duhovne evolucije nije nekontrolisana sloboda već sloboda kroz svesnost. Sloboda kroz izbor situacija u kojima je potrebna lična odgovornost, sloboda kroz svesnost pristajanja na neke uobičajene konvencije. Sloboda od vezanosti za situacije, tačnije za slepo emotivno reagovanje na neke situacije.

Jednom prilikom si pisala na temu “Da li su sloboda i ljubav međusobno suprotstavljeni”. Odgovor leži u svesnosti, jer ogromna razlika je između stanja svesti “ja te volim i ne mogu da živim bez tebe” i “ja te volim zato što si to što jesi”.

Vratimo se temi “ludilo”. Ona je pukla jer je zašla u polje visoke svesti bez oslonca čvrstog razuma. Šta se događa sa drugima, koji nisu u metafizičkim vodama a ipak polude?

Takvim osobama ludilo je bekstvo iz okruženja koje ne mogu da podnesu a ne žele da mu se prilagode. I u ovom slučaju je u pitanju pobuna Sekundarne ličnosti i težnja Primarne da se ispoljava, ali na nižem nivou svesnosti. Osoba prosečne svesti, koja poludi, stvara neku sopstvenu sliku sveta u kojoj živi, jer joj se ponuđena slika ne dopada, da tako kažem. Ugao gledanja na stvarnost se menja i takva osoba ima sopstveno tumačenje onoga što vidi oko sebe tako da reaguje u skladu sa sopstvenim viđenjem, koje drastično odudara od kolektivnog viđenja stvarnosti.

Rekli smo da je Kolektivna slika sveta dogovorena percepcija i stoga ogromna većina ljudi svet vidi isto. Da ponovim, to je dobro jer se ljudi susreću u poznatim okvirima i lakše se razumeju, jer se mnoge stvari podrazumevaju pa ih ne moraju dodatno objašnjavati jedni drugima. Lude osobe vide svet oko sebe na neki drugi način, ali se retko kada trude da ostalima objasne sopstveno viđenje.

Ludaci su često promenljivog raspoloženja, ili su izuzetno dobro raspoloženi i sve im je smešno, ili su agresivni i opasni po svoju okolinu. Mislim da su baš po tome i prepoznatljivi.

Dobro su raspoloženi jer se osećaju nesputano i slobodno. Agresivni su kad osete da neko namerava da im poremeti samostvoreno stanje svesti, jer u ludilo i jesu pobegli da bi izbegli sliku sveta koja ih previše sputava i zarobljava.

Često se smeju bez razloga…

To ti vidiš tako. Njihov razlog za smeh je isti kao tvoj, jedino što vam se ugao posmatranja stvarnosti znatno razlikuje pa ono što je njima smešno tebi je sasvim normalno.

A koji je razlog za smeh? Uvek me je to interesovalo ali nikada nisam uspela da dokučim.

Iskakanje iz konteksta. Slika sveta ima svoja strogo utvrđena pravila. No, pošto je slika sveta veštačka kategorija dogovorene stvarnosti, svaki upliv stvarnosti i njeno razobličavanje donosi smeh. Hajde da analiziramo neki vic, bilo koji.

Evo… samo da pronađem neki koji će u meni izazvati smeh…

Pijanac dolazi kasno noću na parking, ubacuje novčić u parking – časovnik, i konstatuje:
- Kakva luda noć! Oslabio sam 47 kilograma....!

1. Kad bi šetanje bilo zdravo, poštar ne bi nikad umro
2. Kit pliva ceo dan, jede samo ribe i pije vodu pa je ipak debeo
3. Zec trči i skače, jede samo povrće pa živi samo 10 godina
4. Kornjača ne trči, ne skače, ne radi ništa al zato živi 300 godina
.........ZAKLJUČAK: KAKVA DIJETA I REKREACIJA JA NE RADIM NISTA

Sjajni primeri. Parking sat liči na vagu, ima skazaljku i brojeve, isto kao vaga ali služi sasvim drugoj svrsi. Pijanac je u stanju delimično pomerene svesti, vidi sličnost ali i dalje je svestan kolektivne slike, što u njemu izaziva čuđenje a u tebi, koja stvarnost posmatraš na nivou dogovorenog – ovo je smešno.

Drugi vic je tipičan primer preklapanja stvarnosti i kolektivne slike sveta. Kolektivna slika sveta iskače iz svog šablona dogovorene stvarnosti a to u tebi izaziva smeh.

Dakle, lude osobe mnogo češće vide iskakanje slike sveta iz konteksta i zato se stalno smeju. Ostali to ne razumeju pa reaguju sa nelagodom. Jednim delićem svoje svesti osećaju tu totalnu slobodu koju imaju lude osobe pa ih to ljuti, jer sami nisu slobodni.

Hm… ishvalio si ludilo… prosto mi dođe da se otkačim i pridružim tom veselom narodu.

Nisam ga hvalio, to je bilo tvoje tumačenje, bazirano na ličnoj slici sveta. Ja sam samo konstatovao.

Zašto onda ludake zatvaraju u ludnice, daju im lekove za smirenje, vezuju ih…

Ludu osobu u ustanovu smešta porodica. A pošto oni osećaju u sebi totalnu slobodu, njima je neshvatljivo zašto bi ih iko zatvarao u ograničen prostor i pokušavaju da odatle izađu. Kad im se ne udovolji postaju agresivni, zato ih vezuju. Lekovi imaju istu svrhu. Umrtve nervni sistem, blokiraju volju i luda osoba je ponovo vezana, samo drugom metodom.

Kolektivna slika sveta nalaže društvenu korisnost svake osobe. Rad je uglavnom prinuda. S druge strane, rad je neophodan radi opstanka zajednice. Luda osoba ne pristaje na prinudu i ne želi da radi ono što joj se ne dopada, ne mareći za zajednicu. Zato je zajednica izoluje jer je beskorisna. Pri tome je izopštava iz društva, izbacuje je kao nepotrebnu jedinku. I zato se prema ludacima oseća prezir. Tipično delovanje kolektivne slike sveta.

I dalje ovo vidim kao preporuku da je ludilo dobro…

I dalje prilagođavaš moje reči sopstvenom viđenju stvarnosti… Kad je tako, zašto se i ti ne otkačiš i pridružiš “oslobođenima”?

Ne mogu… ne želim.

Naravno da ne želiš jer ludilo i nije cilj. Ludilo je samo stramputica koja ne vodi nikuda.

Cilj je osvešćenje, shvatanje stvarnosti onakvom kakva jeste i prilagođavanje samo u neophodnoj meri. Kolektivna slika sveta je stvorena radi lakše komunikacije među ljudima, rad radi očuvanja zajednice je takođe potreban jer zajednica je zaštita. Naročito je zaštita i očuvanje telesnog bivstvovanja, a telo je nosilac duha kome je cilj svesnost.

Odgovornost i svesna volja su baza na kojoj duh može nesputano da se razvija posmatranjem i samoposmatranjem. Sveta i sebe u svetu. Šta je svet i koliko se mora a koliko treba prilagoditi dogovorenoj stvarnosti. Biti svestan sopstvenih reakcija, ne reagovati po naučenom automatizmu.

Kako se stvara Slika sveta

Opet sam pod visokim naponom i opet pokušavam da ga materijalizujem formiranjem reči koje mi nose novo znanje.

Opusti se.

Lako je reći. Osećam se jako dramatično. Utisci koje sakupljam tokom dana suviše su jaki, okupiraju me besmisleni isečci - slike dnevnog događanja.

Stara slika sveta pokušava da obnovi sebe samu.

Šta to znači?

Pomeranjem, tačnije proširivanjem granice razuma stvorila si veliki prostor između centra i periferije. Delovanje Centripetalne sile postaje veoma jako i da nema stare slike sveta, koja deluje centrifugalno, došlo bi do rasplinjavanja razuma. Zbog toga te opsedaju besmislena i beznačajna dnevna događanja, dok istovremeno osećaš visoki napon, koji dolazi zbog dejstva Centripetalne sile i priliva nove energije.

Šta je zapravo slika sveta? Kako deluje i zašto je potrebna?

Uočavanjem sopstvenosti, a u funkciji posmatranja dešavanja van sebe, jer je sopstvenost zapravo različitost, razum je stvorio podelu na sebe i svet oko sebe. Obzirom da je Primarna funkcija razuma registrovanje i beleženje iskustava odnosno klasifikacija: staro - novo, sve promene u svom okruženju razum skladišti u pamćenje, odakle i crpi materijal za prepoznavanje.

Slika sveta je zapravo viđenje, odnosno doživljavanje sopstvenog okruženja i sopstvenog življenja u tom istom okruženju. Sastoji se od materijala sećanja, utisaka i iskustava, a vezivo joj je verovanje da je svet upravo takav kakav jeste. Verovanje je opet sagrađeno od materijala sećanja i iskustava, pa tako izgleda da se krug zatvara. Zapravo, samo verovanje i čini granicu sveta svakog pojedinca. Verovanje još možemo nazvati i ubeđenje, da se reč vera ne bi shvatila u ograničenom - teološkom vidu.

Čovek je ubeđen da je svet takav i takav. Nivo svesti određuje i nivo realnosti. Za čoveka prve ravni sve je materija, a ono što je očigledno da se događa a nije materijalne prirode, pripisuje natprirodnom. Čovek druge ravni  u svoju sliku sveta ubacuje racionalno gledište, potkrepljeno naučnim dokazime, čime se obogaćuje u odnosu na prvu ravan i tako redom.

Slika sveta pripada prvenstveno Primarnoj ličnosti. Obzirom da obe ličnosti funkcionišu zajedno i paralelno, Sekundarna ličnost reaguje u odnosu na okruženje, a u skladu sa istom slikom. Kod ljudi nižih ravni nema svesti o podvojenosti ličnosti u punoj meri, ali oni mnogo više uviđaju razliku između slike  sveta i sopstvenog ponašanja u njoj. Na višim ravnima razlika se donekle smanjuje, ali se zato povećava u odnosu na druge ljude, naročito one sa nižih ravni.

Razum je taj koji neprekidno obnavlja aktuelnu sliku, istovremeno je obogaćujući novim detaljima, koji se mahom uklapaju u već postojeće. Ono što se ne uklapa proglašava za glupo ili, ako je čovek iskren, za nerazumljivo.

Sliku sveta dalje, možemo podeliti na ličnu i kolektivnu, mada je kolektivna slika sastavni deo lične slike sveta. Vaspitavanje, moral, kultura, obrazovanje, nabrajanje bi moglo da ide u beskraj, čini kolektivni deo lične slike. Lična iskustva, ukus, mišljenje i ponašanje, već su deo lične slike, ali u velikoj meri su bazirane na kolektivnoj slici sveta. Ukus je, recimo, vrlo diskutabilna kategorija, jer mahom je zasnovan na modnom trendu koji je trenutno aktuelan. Mišljenje se skoro isključivo bazira na na kolektivnoj slici sveta i samo takvo je opšte društveno prihvatljivo. Svako drastično odstupanje od opšteg strogo se cenzuriše, ako ne od ovlašćenih organa vlasti, onda sigurno od strane neposredne okoline.

Zašto je potrebna slika sveta?

Slika sveta služi Primarnoj ličnosti, odnosno služi za obogaćivanje Duha, ili Čiste Lične Svesti, ako više voliš taj izraz. Sticanje novog znanja i novih iskustava obogaćuje ličnu svest, obogaćivanje svesti znači njeno proširenje, obuhvatanje Apsoluta razumom. Već smo rekli da je to konačni cilj duhovne evolucije.

Za sebe bih jasno mogla reči da sam (druželjubivi) osobenjak. Da li to znači da je moja slika sveta jako čvrsta, jer ne podnosim kada mi neko menja planove?

Da, to je upravo to. Za one ljude koji imaju čvrstu i nefleksibilnu sliku sveta kaže se da su to ljudi jake volje. Ti ljudi su u stvari usko ograničeni u svom sopstvenom prostoru i ne dozvoljavaju da im bilo šta poremeti sopstvenu sliku sveta. Za tebe se ne bi moglo reći da spadaš u tu kategoriju, jer ipak težiš za proširenjem "životnog" prostora. Međutim, svako nasilno mešanje sa strane izaziva pravu buru emocija u tebi.

Da li je to egoizam?

Egoizam jeste, na neki način, mada je kolektivno mišljenje o egoizmu negativno. Ja ću ipak biti neutralan. Jak ego podrazumeva stabilan centar razuma. Čovek koji ima jak ego, a istovremeno prihvata mogućnost promene u sopstvenoj slici sveta, predstavlja mudrog čoveka. Čovek koji se iz neznanja čvrsto drži svog centra postojanja - ega, taj već predstavlja egoistu u lošem smislu.

Može li se slika sveta promeniti?

Svaka nasilna promena nužno dovodi do otpora, bilo da je izazvana spoljašnjim okolnostima, bilo ličnom voljom. Slika sveta mora da poseduje stabilnost, jer u protivnom razum bi izgubio svoju funkciju. Sačinjena je od materijala sećanja i to celokupnog, bez obzira na to da li su neka iskustva zaboravljena, odnosno da li su daleko od fokusa razuma.

Slika sveta nije nešto jednoobrazno i kompaktno, kako bi se u prvi mah moglo pomisliti. Jedino je na vrlo visokom stepenu svesnosti takva. Kod ostalih ljudi je prilično kontradiktorna, a ta suprotnost ogleda se u različitim pravilima za različite osobe, iako je ista situacija u pitanju. To se najbolje očituje u priči jedne žene: “Ćerka mi je dobro, lepo se udala, muž joj svako jutro donosi kafu u krevet. A sin se oženio nekom lenštinom, svako jutro mora da joj donosi kafu u krevet.”

Takođe, suprotnost se javlja zbog verovanja da nešto jeste, zbog želje za afirmacijom, iako Primarna ličnost uviđa da to ipak nije tako. Tako se javlja dvojno viđenje sveta. Verovanje u ono u šta se želi verovati uliva energiju u tu sliku i ako ulivanje traje dovoljno dugo taj deo zaista postaje realan, čak do materijalizacije. Međutim, ukoliko se ne deluje voljno, druga strana slike, ona suprotna, povremenim aktiviranjem uzima deo energije "pozitivnoj" slici i stvar se delimično dovodi u ravnotežu neispoljenja, jer ni jedna slika nema dovoljno energije da bi izvršila prevagu u svoju korist. Da je ovakvo stanje svesti čest slučaj, primer je da čovek skoro ni u šta nije apsolutno siguran. Sumnja u sve predstavlja onu drugu stranu slike, koje je čovek takođe svestan, mada je ovo svesnost na nivou Primarne ličnosti.

Retke činjenice, za koje se apsolutno može tvrditi da su istina, predstavljaju noseće stubove stvarnosti i njihovo rušenje je ne samo opasno, nego skoro i nemoguće.

Da bi čovek razumeo sebe on mora da spozna kompletnu sliku sveta. Prvo je neophodno da uoči postojanje Sekundarne ličnosti i njeno ispoljenje, a zatim da postepeno izdvaja segmente Sekundarnog od Primarnog. Sagledavanjem sopstvenog funkcionisanja sagledaće istovremeno i sopstvenu sliku sveta, odnosno sliku stvarnosti.

Početna rečenica "slika sveta pokušava da obnovi sebe samu" je veoma zanimljiva. Šta to zapravo znači?

Razum je fokusirana svest svesna sopstvenosti, koja prima utiske u sebe i emituje ih van, praveći interakciju sa drugom svešću. Radi lakšeg snalaženja u sopstvenom ispoljenju, razum mora da se bazira na već postojećim i poznatim kategorijama, a to je slika sveta koju je sam stvorio. Izraz "slika sveta" je najmerodavniji za stvarno stanje stvari, jer razum definiše svet prema stvarnim slikama koje je arhivirao u sećanje, odnosno znanje. Poznat je izraz "vizuelno pamćenje" ili "fotografsko pamćenje", gde već jednom viđena slika ponovo dolazi u fokus razuma i upoređenjem sa aktuelnim daje prepoznavanje.

Slika sveta svake osobe sastoji se od svih viđenih  i doživljenih trenutaka, zabeleženih u svesti, kao i od emocija i čulnih utisaka koji su vezani za doživljeno. Svaki nov utisak, koji svest prima, razum automatski poredi sa već memorisanim utiscima i na osnovu njih određuje i ponašanje. Istovremeno doživljaj se po srodnosti pripaja sličnim doživljajima, a nit koja ih povezuje naziva se asocijacija. Reč asocijacija inače znači udruživanje, združivanje nečega ili nekoga u zajednicu. Na osnovu ovog principa deluje mehanizam povratnih reakcija, odnosno odgovora na primljeno iskustvo. 

Traumatičan doživljaj iz detinjstva, pa makar ne bio dostupan razumu kroz sećanje, delovaće uvek kada se pojavi slična ili istovetna situacija. Recimo, nekada je neko dete ujeo pas. Doživljaj šoka je bio veoma jak i automatski je prenet Primarnoj ličnosti, tako da u memoriji svakodnevnog razuma ne postoji zabeleženo sećanje na dati događaj. Sada već odrasla osoba više se ne seća samog čina, ali uvek kada vidi psa, iako je ovaj pitom i miran, osetiće strah, koji dolazi iz Sekundarnog razuma, odnosno razuma Primarne ličnosti. Ukoliko niko od starijih, koji se sećaju događaja, ne obrazloži uzrok, strah se proglašava neobjašnjivim, ali to ga ne rešava. Jedino rešenje je dozvoliti iskustvu povratnu putanju u razum Sekundarne ličnosti, koji će iskustvo proživeti ponovo, a zatim izvršiti razdruživanje utisaka, shvatanjem da se događaj desio onda a da je ovo sada  drugačije od davnog dešavanja. Naveo sam samo drastičan primer, jer se na primeru trauma najbolje uočava povezanost različitih događaja jednom asocijacijom.

Slika sveta je obično u formi mozaika, mada bi prava priroda trebala da bude u vidu kaleidoskopa: postojeće "kockice" događaja slažu se na bezbroj načina, čime se kida povezanost i grupisanje događaja i otvara mogućnost za prijem mnogo više novih iskustava nego u mozaičkom sklopu slike sveta. Svako iskustvo, slično već postojećem u mozaičkom sklopu, združuje se u određenu gomilu, pa tako čovek više puta ponavlja novo iskustvo, samo u drugom obliku, misleći  da doživljava nešto novo, a u stvari samo gubi vreme obogaćujući već postojeće.

Zar kaleidoskopska slika sveta nije opasnost po zdrav razum?

Ne. Jedina opasnost je strah od gubitka poznatog. Oduzimanjem lepka asocijacija, utiscima i iskustvima se dozvoljava da neometano prelaze u čistu ličnu svest, a razum je neopterećen balastom prošlosti i omogućeno mu je da  čisto i lako prima nova iskustva.

Teorijski vrlo lepo zvuči, ali čini mi se da je praktično neizvodljivo.

Jedino što ograničava mogućnost je verovanje da je nešto nemoguće ili neizvodljivo. Upravo si dala jedan od stavova ili jednu od kockica mozaika sopstvene slike sveta. Negacija je proizvod Sekundarne ličnosti, odnosno Primarnog razuma koji je u njenoj funkciji. Verovanje je deo znanja i uglavnom je slepljeno sa njim. Ako pažljivo posmatraš osećaj znam, koji se javi u svesti kada nešto neprikosnoveno znaš, i osećaj verujem, uočićeš suptilnu razliku između njih. Inače, po srodnosti veoma bliski, znanje i verovanje često deluju zajedno, pa čovek misli da zna a u stvari samo veruje. Znanje je proizvod iskustva, verovanje je proizvod ubeđenja, to je njihova osnovna razlika.

Znanje i verovanje zajedno čine spoljašnji okvir Sekundarne ličnosti i istovremeno spoljašnji okvir slike sveta, čime je omeđena i granica stvarnosti. "Mogu" ili "ne mogu" bazira se na "znam da (ne)mogu ali i na "verujem da (ne)mogu". Razdvoj ova dva pojma u svojoj svesti, ali prvenstveno se potrudi da reč "ne mogu" izbaciš iz svog repertoara ubeđenja. Tada će ti sve mogućnosti biti dostupne.

A šta ako nešto zaista ne mogu, fizički je neizvodljivo?

Veoma mali broj stvari koje zaista želiš da uradiš je neizvodljivo. U većem broju slučajeva samu sebe ograničavaš ubeđenjem da ne možeš. Ukoliko nešto  stvarno želiš, to ćeš i ostvariti. Naravno, za sve je potrebno uložiti određen trud. Stvari koje su lako ostvarljive zahtevaju vrlo malo truda. Ono što je neostvarljivo sada biće ostvarljivo sutra, uz adekvatno uložen trud. Uzmi primer sa podizanjem tereta. Jedan kilogram podići ćeš skoro bez truda. Deset kilograma već zahteva ulaganje napora, a podizanje tereta od sto kilograma trenutno je nemoguće. Međutim ako ulaganjem truda svaki dan povećavaš težinu koju podižeš, posle određenog protoka vremena moći ćeš da ostvariš ono što je sada nemoguće.

       
Isto je i sa strukturom slike sveta - od mozaika do kaleidoskopa. U početku uočavaš fiksiranu strukturu. Da bi znala šta slika predstavlja, moraš da je analiziraš kockicu po kockicu, da bi tek na kraju sagledala celu sliku. Trudi se da posmatraš sopstvenu svest sopstvenim razumom, on ti je zbog toga i dat. Vrlo često ćeš zaboraviti da si uopšte započela proces posmatranja, asocijacije će te odvući na drugu stranu. Ovo što ti upravo objašnjavam je tehnika meditacije. Registruj i to, da su misli odlutale. Ako se nerviraš zbog toga, registruj i to, mada je nerviranje nepotrebno, isto kao nerviranje zbog snega u januaru. Uoči neminovnost i prihvati ih kao takve.

 Posmatrajući svest, posle nekog vremena uočićeš kako asocijacije povezuju grupu ubeđenja u jednu oblast. Videćeš kako se različite situaciju grupišu oko zajedničkih imenitelja, a to je obično jedna reč. Uoči različitost dveju situacija i reci sebi: “to je bilo onda, a ovo je sada”, ili: “ove dve stvari su različite, iako ih asocijacija povezuje i čini sličnima”.

Napravi, s druge strane, listu volim - ne volim, dobro - loše, poželjno - nepoželjno. Razum, na bazi logike, deluje po principu parova suprotnosti sa osnovnom postavkom: jeste - nije. Sve što obeležiš sa dobro ili loše, ili bilo kako, predstavlja jednu od kockica mozaika tvoje slike sveta. Ovo je posao koji zahteva dosta vremena i truda, ali već smo govorili o velikom ulaganju. Tu je i velika dobit.

         
Kada sagledaš sopstveni mozaik, njegove grupe, polja a zatim i skupove kockica, omogućićeš grupisanje istovetnih iskustava, koja su asocijacijama bila prebačena u pogrešne grupe, a samim tim i prenos ujedinjenog iskustva u Primarnu ličnost. Pregrupisavanjem ćeš razdvojiti pojedinačna iskustva, koja će sada služiti samo za prepoznavanje, i dobićeš kaleidoskopsku sliku sveta.

            

Zar život neće tada biti dosadan?

Opet nepotrebna zabrinutost iza koje se krije stav: "ne mogu ja to". Život je dosadan kada nema priliva novih iskustava, kada dnevne aktivnost i svedeš na neprekidno ponavljanje istih dešavanja, čime zatrpavaš već postojeće i pretrpane gomile istovetnih iskustava. Tako u pretrpan prostor dodaješ nepotrebnu starudiju i logično je da nema prostora za nova dešavanja. Neopterećen razum je čist i otvoren, večito otvoren za novo i nepoznato. Poznato ćeš prepoznati bez otpora prema njemu, a nepoznato ćeš upijati u sebe do stvaranja novog iskustva.

            
Mislim da smo već samim pisanjem “slepili” priču o kolektivnoj i pojedinačnoj slici sveta. Predlažem razdvajanje u startu: šta je kolektivna a šta lična slika sveta?

       
Kolektivnu sliku sveta predstavljaju združene lične slike sveta većine pojedinaca odnosno, sa pojavom mas – medija, prezentovanu ličnu sliku sveta vladajuće manjine. Vlast je mogućnost upravljanja tuđom svešću, čime je “vlastodržac” u prednosti, jer druge svesti moraju da se povinuju njegovim pravilima igre. Obzirom da svaki čovek teži za vlašću, logično je da će se potruditi da ostalima nametne ličnu sliku sveta kao jedinu ispravnu, stoga je logično početi sa analizom lične slike, a kasnije sve to objediniti u kolektivnu.

       
Lična slika sveta formira se od najranijeg detinjstva i gradi se vaspitavanjem od strane odraslih, koji već imaju formiranu sliku sveta. Tako se psihološki materijal uslovljeno prenosi na sopstveni podmladak. Ipak, bazični stubovi slike sveta baziraju se na sopstvenim iskustvima stečenim u najranijem dobu života, naporedo sa učenjem hodanja i samostalne ishrane. U periodu učenja značenja reči, koje su takođe noseći stubovi realnosti, odnosno slike sveta, već su stečena određena iskustva o svetu, neophodna za elementarno preživljavanje. Prvi stavovi ili ubeđenja koja se javljaju povezani su sa iskustvom prijatno-neprijatno, što se lepezasto širi na prepoznavanje iskustava: toplo-hladno, suvo-mokro, meko-tvrdo i slično.

       
Znači, ovi elementarni uslovi opstanka, koji potiču direktno iz nagona samoodržanja, čine bazične - noseće stubove realnosti i njih je nemoguće negirati, osim na veoma visokom stanju svesti, koja se u izvesnom vidu sreće kod fakira.

           

U ovom periodu čovekova svest je još uvek fluidna i lako prima vibracije drugih svesti, a prepoznavanje se vrši više na telepatskoj osnovi, nego stvarnim vizuelnim prepoznavanjem.

       
Vaspitači često ni sami nisu svesni svih apsurdnih zabrana koje postavljaju mališanu, kao ni svih zanimljivih objekata koji su na dohvat ruke. Recimo, stereo uređaj sa svojim dugmadima koja se okreću i raznobojnim lampicama, predstavlja pravi izazov za mladu svest koja bi da istražuje. Stoljnjak ne mora uvek da stoji na stolu i nikoga bitno ne ugrožava njegovo svlačenje na pod, često viđena i obavezno kažnjavana situacija.

            

U periodu oko druge godine života, kada je bazična svest već oformljena a mali čovek stekao sigurnu sposobnost kretanja, vaspitači počinju sa nasilnim metodama koje dograđuju sliku sveta, korigujući je u skladu sa važećim i opšte prihvaćenim društvenim normama. Kažnjavanje je, na ovim prostorima, obično fizičko, a mnogo češće se dešava uskraćivanjem iskustva kao što su iskustvo “prijatno”, ili uskraćivanjem lične energije ignorisanjem, odnosno zatvaranjem deteta u drugu prostoriju. Iskustvo “oduzeto prijatno” automatski aktivira suprotan stav u svesti, a to je “neprijatno” i mali čovek će se svim silama truditi da povrati “prijatno”, istovremeno učeći šta se ne sme, jer onda nema “prijatno”.

       
Do skora fluidna, svest bebe sa drugom godinom života počinje da se “racionalizuje” odnosno učvršćuje, progresivnim učenjem reči i njihovih značenja, koje definitivno čine vezivnu materiju slike sveta. Fluidnu, večnu vezivnu, materiju koja neprekidnim tokom neprekidno obnavlja i aktuelizuje postojeću sliku sveta, dograđujući je i rušeći neke njene delove, ali svakako je održavajući u životu.

       
Mali čovek, još uvek nepodeljen na Primarnu i Sekundarnu ličnost, čiste svesti i izuzetnog intelektualnog potencijala, vrlo brzo uviđa reč kao stvaralačku snagu, kao i to da rečju može da bude i kažnjen i zaštićen od kazne istovremeno. Uviđa takođe da je i njegova reč učesnik u stvaranju stvarnosti, pa počinje da izgovara poželjne reči, koje nisu uvek tačne, da bi se zaštitio od kazne. Tako se stvara laž.

           

Odrastanjem, što će reči prihvatanjem postavljenih normi i obrazaca ponašanja, kazne postaju ređe ali i drastičnije. Opet se baziraju na uskraćivanju osećaja “prijatno”, ali sada je lepeza poželjnih iskustava veoma proširena. Neke reči postaju zabranjene, kao psovke na primer i malom čoveku je teško da shvati zašto je zabranjeno govoriti ono što mnogi drugi govore. Takođe mu nije jasno čemu reči ljubaznosti, kao što su “hvala”, “dobar dan”, “izvinite” i slično, ali veoma dobro shvata da mu pravilna upotreba tih reči u pravilno postavljenim situacijama donosi osećaj “prijatno”. Tako počinje stvaranje Sekundarne ličnosti.

Neki delovi tela takođe postaju zabranjeni, čime se u njegovu svest ugrađuje “tabu” kao pojam, dok istovremeno odrasli dodiruju taj deo njegovog tela, uz sramežljivo kikotanje i obično bez prisustva trećih lica. Ubrzo saznaje da nešto starija deca isto to čine kada ih odrasli ne vide. Tako je nastao dvojni moral.

           

Ovo su bili “stubovi” slike sveta, sada možemo preći na opisivanje “zidova”.

           

Sa polaskom u školu definitivno se učvršćuje disciplina, formirana u izvesnoj meri u krugu porodice, ali se istovremeno uči i izbegavanje discipline na dozvoljene načine. Vrlo bitan faktor u slici sveta je vrednovanje nerealnih odnosno nematerijalnih vrednosti, kao što su ocene. Nedovoljna ocena izaziva krah i očaj u svesti, prvo roditelja pa onda i samog malog čoveka, koji je vrednovan nekim brojem. Kasnije se vrednost broja pretvara u monetu i svest je definitivno okovana materijalnim pristupom.

            

U ovom razdoblju, od rođenja pa do polaska u školu, svest malog čoveka je fluidna, rasplinuta i veoma otvorena, čak zainteresovana, za prijem novih iskustava. Svest je veoma čista, ličnost sebe još uvek ne raspoznaje u jasnom vidu, ali se ipak može reći da je na ovom nivou čista ličnost dominantna, mada bez jasne svesti o sopstvenosti. U okruženju malog čoveka je relativno mali broj ljudi, sa manje – više jasnim pravilima igre, tako da se on nekako snalazi, gradeći sopstvenu sliku sveta i istovremeno pokušavajući da je sruši, shvatajući nejasno, na nekom najdubljem nivou, da je besmislena a da istovremeno služi kao orijentacija lakšeg življenja. Okružen dragim osobama, koje ga vole i svoju ljubav neometano iskazuju, polazak u školu suočava ga sa sasvim drugačijim pravilima igre, što uveliko menja postojeću sliku sveta.                                    

       
Suočen sa vršnjacima, koje nije sam i spontano odabrao prema kvalitetu energije koja mu odgovara, kao i sa drugim vaspitačima koji mu ne iskazuju naklonost i ljubav na koju je navikao, mali čovek je prinuđen da oko sebe postepeno podiže “zidove”. “Zidovi” slike sveta istovremeno predstavljaju okvir, granicu između Primarne ličnosti – onoga što čovek zapravo jeste – i samog sveta, odnosno okruženja koje je nametnuto kao poželjno. Osećaj odvojenosti prerasta u osećaj podvojenosti, gde se jasno izdvaja fokus razuma, koji je i napravio ovu podelu, nazvan ego i sva raspoloživa energija usmerava se na kreaciju Sekundarne ličnosti.

       
Mali čovek sve više saznaje sebe samog, kroz ojačavanje “ja” osećaja, počevši od prvi put jasno sagledanog osećaja: “to sam ja!” – kada sebe ugleda u ogledalu, do shvatanja “ovo sam ja i ja to hoću”, nasuprot čega stoji čitavo okruženje koje govori: “ne, to ne smeš da uradiš, jer ni mi to ne radimo, a ako ipak uradiš kaznićemo te, kao što su i nas kažnjavali”.

       
Razum je u ovom dobu već formiran, čista svest je fokusirana u tačku jasnog opažanja i kroz neprekidno dograđivanje lične slike sveta, uz prilagođavanje kolektivnoj slici, vrši se dominantno razdvajanje na Sekundarnu i Primarnu ličnost. Primarna ličnost se lagano povlači u pozadinu, jer joj stižu jasne poruke razuma da je tamo bezbednija. Sekundarna ličnost se polako oblikuje i prilagođava okolini, više nego zadovoljna postignutim uspehom koji se ogleda u divljenju tetaka, komšiluka ili profesora: “kako divno vaspitano dete!” U želji da se prikaže što boljim, mladi čovek prihvata ne sebe neostvarene ambicije svojih roditelja, a sve u cilju postizanja naklonosti, pa uči da svira neki instrument (iako bi radije da trči po poljani), osvaja nagrade na takmičenjima, jer je marljivo učio (mada bi radije igrao video igrice).   

Kulminacija podvojenosti događa se u pubertetu. Prirodno otvoreni energetski kanali ne obogaćuju samo telo, rastom i razvojem, već kvalitativno obogaćuju i Duh. Neprekidni dotok novih iskustava u radoznalu, otvorenu svest traži obogaćivanje čiste lične svesti, što se kroz ograničena iskustva Sekundarne ličnosti ne može ostvariti u potpunosti. Primarna ličnost još uvek nije stabilno potisnuta u drugi plan, tako da je pobuna Duha neminovna posledica. Zato se mladi ljudi u pubertetu izrazito buntovno ponašaju, a reč “sloboda” postaje misao vodilja. Pobuna protiv svih konvencija koje su bile nametnute ogleda se u slušanju muzike, koja je odraslima sve samo ne muzika. Ako običaji nalažu kratku kosu za dečake oni se neće šišati, a kada se odrasli konačno pomire sa dugokosim muškarcima, ovi će početi da se šišaju do glave. Nasuprot čistom i ispeglanom odelu oni nose iscepane farmerice i hodaju bosi. Pobuna traje sve dotle dok postoji otpor prema okruženju, odnosno sve dok postoji otpor okruženja. Međutim, kazna ipak ne izostaje, jer mladi buntovnik ne mora uvek da prekrši važeće zakonske propise, on svojim ponašanjem pokušava da negira one nepisane zakone, odnosno opire se kolektivnoj slici sveta. Ali kazna zbog kršenja pravila igre je neminovna, takvu osobu izdvajaju u neku vrstu geta, ne dozvoljavajući svojoj “finoj deci” da se druže sa “barabama”.  Vrata karijere su im zatvorena, jer butnovnici se najčešće bune i protiv sistema obrazovanja, a samim tim uskraćena im je i mogućnost dobre zarade i maksimuma udobnosti koju novac može da pruži. Retki pojedinci uspeli su da pobunom dođu do novca, stvaranjem rok-scene, ali to je samo licemerno ulagivanje kolektivnoj slici sveta sa neizgovorenom porukom: “Vidiš da i ovakav mogu biti dobar!”

       
No, ovo su izuzeci, veći deo mladih ljudi prihvata “pravila igre”, pobuna se guši u samom sebi, jer razum, odnosno ego, procenjuje da je bolje ne sukobljavati se, a da se može biti slobodan i u okviru dozvoljenog. Susret sa “oslobođenima”, koji su se pretvorili u huligane obično je neprijatne prirode i to učvršćuje ličnu sliku sveta da je stav o životu njihovih roditelja ipak ispravan, pa shodno tom ubeđenju nastavljaju da žive po ustaljenim pravilima igre, jer tako ima  manje sukoba.

       
Potiskivanje Primarne ličnosti u drugi plan zahteva mnogo lične energije, međutim čovek koji odrasta ima energije na pretek, tako da mu taj utrošak ne predstavlja veliki problem. Međutim, potiskivanje ne može da prođe nekažnjeno od strane sebe samog. Primarna ličnost zahteva svoje prirodno pravo na ispoljenje kroz osećaj nezadovoljstva, koje se manifestuje kroz osećaj dosade ili čak nekih oblika depresije. Primarna ličnost nije materijalna stvar koju možemo odložiti u neki zabačeni kutak da ne smeta. Primarna ličnost je deo svesti, a svest je energetska tvorevina, tako da potiskivanje dela svesti znači potiskivanje dela lične energije, koja akumulirana vodi u patnju, bol ili bolest.

       
Bavljenje sportom pomaže donekle, jer pojačana fizička aktivnost troši velike količine energije, pa se tako troši i deo energije potisnut u stranu. Dalje, u sportu je Primarnoj ličnosti dozvoljeno da se ispolji, jer otklonjene blokade automatski je izbacuju u prvi plan. Pravila igre za sportiste su relativno jednostavna u odnosu na pravila igre samog života, tako da nije veliki problem ispoštovati ih, a pri tome Primarna ličnost može neometano da se ispolji. Za navijače važi isto to, na tribinama se Primarna ličnost lako ispoljava, vikanje i skakanje su, kao vidovi utroška lične energije, dozvoljeni i navijači vrlo brzo postaju vatrene pristalice nekog sporta ili nekog tima. Identifikacija sa klubom predstavlja dozvoljeni surogat ispoljenja, nesputana energija donosi osećaj radosti, koji razum razlogom vezuje za motiv – moj klub je pobedio. Posle aktivnog ili pasivnog bavljenja sportom, u formi vatrenog navijača, mladi čovek je potrošio višak energije koji ga je mučio, pa više nema potrebe za pobunom, kao oslobođenjem od stega okruženja. A onda kolektivna slika sveta, zbog praktičnog razloga prestanka pobune, proglašava bavljenje sportom za vrlinu.           

            
U početku smo opisivali kolektivnu sliku sveta, dotićuči se lične slike, a sada sa opisivanjem lične slike u velikoj meri smo opisali i kolektivnu. Zar odvajanje nije moguće?

           

Kao što ne postoji more bez obala, postojanje jednog podrazumeva postojanje drugog, tako ni lična slika ne može da postoji bez kolektivne, jer ona joj je parametar za određivanje vrednosti. Međuodnos je veoma zamršen i duboko isprepleten jedan sa drugim, a parametar koji najbliže određuje sličnosti i razlike je upravo fokusirani razum, odnosno ego, jer ego je tačka iz koje počinje razmatanje, odnosno kroz koju se prelama određivanje stvarnosti.

Moral, tabu, greh

Moral, običaji i tabui, kao noseći stubovi kolektivne slike sveta, predstavljaju svakako mnogo više od običnih pojmova - imena stvari. U čemu je stvar?

Ono što ih čini stubovima stvarnosti je verovanje u njihovu važnost i merodavnost. Verovanje, s druge strane, je jednosmerno ulivanje energije u određeni stav, koji je kockica mozaika slike sveta. Ulaganje je jednosmerno, jer u verovanju se dato mišljenje ili situacija ne podvrgavaju proveri, analizi, da li je nešto moguće ili ne. Doduše, ta analiza mogućnosti ponovo je bazirana na slici sveta, ovoga puta ličnoj, jer dato proveravanje kao osnovni parametar ima lična ubeđenja o realnom, odnosno mogućem. Verovanje je prihvatanje bez proveravanja.

I moral i tabu i običaji su dogovorene norme, sačinjene u cilju lakšeg življenja, s tim što moral i tabu imaju veoma čvrstu energetsku podlogu u svesti, dok je običaj lako promeniti u skladu sa izmenjenom slikom sveta. Stranac će u okruženju sa velikim zanimanjem posmatrati običaje naroda među kome se trenutno nalazi i okruženje će mu lako oprostiti ne poznavanje običaja. Međutim, kršenje tabua ili morala, bez obzira na to što mu nisu bili poznati, svakako će biti kažnjeno progonstvom ili ignorisanjem, što je blaži vid izgona jedinke iz društva.

Šta je moral i odakle tolika težina u čovekovoj svesti?

Moral je stroga zabrana činjenja određene radnje. Tehnički gledano on se nalazi na strogoj granici između Primarne i Sekundarne ličnosti. To je zapravo sama srž cenzure, odnosno čuvar praga svesti.

Kako je uopšte nastala zabrana? Objasni mi taj mehanizam.

Već sama unutrašnja podela na Primarnu i Sekundarnu ličnost, kao privatno i javno ispoljenje, uzrokovala je zabranu da jedan deo sopstva bude ispoljen. Jedini način da se ova zabrana uspostavi je putem šoka ili uskraćivanja. Najčešće je lična energija ono što se može uskratiti, a ljudima je neophodna energija okruženja, tj energija drugih ljudi, isto kao što im je potrebna energija Sunca ili sna. Na neodgovarajuće ispoljenje, ono koje krši moral, reaguje se potpunim povlačenjem lične energije, tako da prekršilac ostaje bez nje. Pri tome se on sam oseća loše, kao kad bi ostao bez neke vrste vazduha, recimo.

Šta se dešava unutar svesti prilikom gubitka energije okruženja?

Događa se energetski vakuum, a "grešnik" to doživljava kao iznenađenje. Osećaj iznenađenja je zapravo naglo otvaranje svih energetskih centara da bi se novina, kao iskustvo, što bolje energetski upila u sebe. Isto tako, u slučaju spoznaje da je učinjen greh, a na to nas uvek prvenstveno neko upozori, uz strogo povlačenje svoje energije unazad, "grešnik" je maksimalno iznenađen, čime upija veliku količinu energije u sebe. Ovo naglo ulivanje energije u svest doživljava se kao šok, energetski udar. Razum preuzima tu novu energiju razumevajući, odnosno  klasifikujući njenu važnost i postavlja je kao bazični element slike sveta sa jasnim predznakom "ne". Obzirom da je taj ogranak, sa predznakom "ne", već stvoren, u ranom periodu formiranja svesti, već sa onim prvim iskustvima "dobro-loše", šokom se data situacija veoma lako klasifikuje kao zabrana, jer je u njoj sadržana velika količina energije.

To pomalo podseća na traume, a traume nemaju veze sa moralom, rekla bih.

Traume jesu kršenje morala, ali gledano sa druge strane. Svaka Primarna ličnost poseduje znanje o ispravnom življenju, jer to je znanje o neometenom toku lične energije. Trauma je shvatanje da je dotok energije okruženja ometen, ali krivac nije data osoba, već se krivac nalazi u neposrednom okruženju. Osnova traume je prestanak primanja energije, a nedostatak energije uvek je smrt. Zato se trauma tako teško podnosi i tako dugo pamti.

Pojasni mi to malo.

Traume su uvek emotivne prirode, a emocije su zgusnuta energija razuma. Traume se javljaju u dva slučaja: gubitak voljene osobe u bilo kom vidu i prisustvo bliske smrti. Ono zajedničko u oba slučaja predstavlja prestanak primanja energije.

Tabu je takođe bazični stub slike sveta, naročito kod primitivnih naroda. U civilizovanom svetu tabu je prerastao u zakletvu.

Tačno. Novi izrazi za tabu su takođe: "strogo poverljivo" ili "službena tajna". To su na neki način magične reči, jer automatski guše radoznalost u vezi datog saznanja.

Tabu deluje po principu zadržavanja lične energije, akumulirane u vidu znanja o nečemu. Tabu je deo morala, jer za njegovo kršenje kazna je ista kao i za kršenje moralnih normi, kazna okruženja, osim ako nije u pitanju zakonski propisanog tabua, onda su kazne mnogo teže.

Kršenje tabua kod nekih primitivnih naroda često se kažnjava smrću prekršioca, a događaju se situacije da se sam počinilac razboli i umre jer je prekršio tabu. Objasni mi ovaj mehanizam.

Mehanizam je isti kao i u prethodnom objašnjenju - uskraćena je energije i za njom neminovno sledi smrt. Jedino što u ovom slučaju lična svest služi kao mehanizam koji odbija priliv energije, kao neka vrsta samokažnjavanja.

Kako je to moguće?

Primitivan čovek nije mnogo obogaćivao svoj razum. Njegov razum poseduje samo elementarno  znanje, potrebno za preživljavanje. Zato je sklon da veruje autoritetima koji su mu dokazali da imaju više znanja od njega. Opet je u pitanju slepo verovanje, bez dokazivanja. Stoga, ako su autoriteti rekli da zbog kršenja tabua sledi smrt, mehanizam njegovog uma će svakako početi sa odlivima lične energije i svakako će dovesti do smrti.

Šta je greh?

Greh je unutrašnji osećaj da je prekršena neka moralna norma, ali u blažem obliku jer nema uskraćivanja energije od strane šire zajednice. Osećaj greha se kontinuirano javlja kroz osećaj griže savesti, što je neprekidno podsećanje na prekršenu normu. Suština greha je ili u uskraćivanju energije, kada ju je trebalo dati ili u prejakom emitovanju energije, recimo kroz bes, onda kada ju je trebalo obuzdati. Osećaj greha je relativno lako iskoreniti, jer u pitanju je sećanje sa jačim emotivnim nabojem, a kao takvo ono je energetski teže i veoma blizu fokusa razuma. Dovoljno je suočiti se sa osećajem greha i njegovim uzrokom, a zatim ga izbaciti van. Ono što je najvažnije je razumevanje mehanizma uma koji je i doveo do pogrešnog emitovanja energije, a to znači razumeti sopstvenu ličnost i njen postupak. Greh se leči otvaranjem duše, a najefikasnije je kada se duša otvori prema osobi prema kojoj je učinjen greh. Priznanje greha je poravnanje energetskog potencijala, sadržanog u grešnom postupku, a druga osoba prihvatanjem izvinjenja zapravo oprašta, čime se uspostavlja čist energetski tok, koji se oseća kao ljubav.