Ludilo - pomerena Slika sveta

“kibicere za stolom obliva znoj doh kihot i vetrenjača groga od monokla kristoferovog oka tipologije teslinog otvaranja tarota treptajem oka konoplja sukno kostreš ko jer karta k.k e a da vidiš tek njuuuuuuuuuuuuuu.

misli mene gone orgone perpetu mobile kabalica alica tantrica mantrica i kosa crta eto put puta jetoooooioioi tinta.” – reče ona na svom profilu…

A prelistavajući tekst nađoh da si odgovorio sledeće: “Pomeranjem, tačnije proširivanjem granice razuma stvorila si veliki prostor između centra i periferije. Delovanje Centripetalne sile postaje veoma jako i da nema stare slike sveta, koja deluje centrifugalno, došlo bi do rasplinjavanja razuma. Zbog toga te opsedaju besmislena i beznačajna dnevna događanja, dok istovremeno osećaš visoki napon, koji dolazi zbog dejstva Centripetalne sile i priliva nove energije.”

Da li njen tekst, koji definitivno nije pisala normalna osoba, znači da ju je povukla Centripetalna sila i da je njen razum rasplinut, što na pojavnom planu daje ludilo?

A možemo reći i da piše poeziju. Jer to što je ona napisala u stanju pomerenog uma liči na poeziju – to je ono kad čovek pokušava da se iskaže i sakrije istovremeno pa piše stilske asocijacije. Onda to isti takvi prozovu poezijom. Ovo je, doduše, bez stila, ali podseća…

Malo šale u ozbiljnom tekstu i malo ozbiljnosti u šaljivom.

Dakle, pošto poznajemo osobu čije si reči citirala, možemo i da je analiziramo jer smo bili učesnici događanja na neki način. Ovde je bio problem u spiritualnom egoizmu. Sekundarna ličnost je imala neodoljivu potrebu da bude drugačija, posebna, pa se svim silama trudila da dosegne primarno i svima dokaže da je uspela u “nemogućem” i da ona može da obitava u predelima visoke svesti bez problema. Naravno, zanemarila je bazu, matricu svakodnevnog razuma i na kraju je došlo do rasprskavanja. Polje u koje je ušla donelo joj je osećaj neopisive slobode, jer više nije bila vezana ni jednom konvencijom koju bi joj nametala Sekundarna ličnost, tako da je počela da se ponaša kako hoće i priča šta želi ne mareći za to da li je sagovornici razumeju ili ne. Ovo je pogrešna upotreba lične slobode.

Da li to znači da je ona konačno oslobođena?

Na neki način jeste, uz realnu opasnost da bude zatvorena u neku duševnu bolnicu. No, ona će i tamo biti slobodna, jer sloboda je stanje svesti.

Sad si me neizmerno iznenadio! Nisam očekivala ovakav tok razgovora. Po ovome mogu zaključiti da je ludilo poželjna kategorija svesti?

Naravno da nije poželjna kategorija svesti, samo sam odgovarao na tvoja pitanja. Ona jeste slobodna jer nema kontrolu, ali cilj duhovne evolucije nije nekontrolisana sloboda već sloboda kroz svesnost. Sloboda kroz izbor situacija u kojima je potrebna lična odgovornost, sloboda kroz svesnost pristajanja na neke uobičajene konvencije. Sloboda od vezanosti za situacije, tačnije za slepo emotivno reagovanje na neke situacije.

Jednom prilikom si pisala na temu “Da li su sloboda i ljubav međusobno suprotstavljeni”. Odgovor leži u svesnosti, jer ogromna razlika je između stanja svesti “ja te volim i ne mogu da živim bez tebe” i “ja te volim zato što si to što jesi”.

Vratimo se temi “ludilo”. Ona je pukla jer je zašla u polje visoke svesti bez oslonca čvrstog razuma. Šta se događa sa drugima, koji nisu u metafizičkim vodama a ipak polude?

Takvim osobama ludilo je bekstvo iz okruženja koje ne mogu da podnesu a ne žele da mu se prilagode. I u ovom slučaju je u pitanju pobuna Sekundarne ličnosti i težnja Primarne da se ispoljava, ali na nižem nivou svesnosti. Osoba prosečne svesti, koja poludi, stvara neku sopstvenu sliku sveta u kojoj živi, jer joj se ponuđena slika ne dopada, da tako kažem. Ugao gledanja na stvarnost se menja i takva osoba ima sopstveno tumačenje onoga što vidi oko sebe tako da reaguje u skladu sa sopstvenim viđenjem, koje drastično odudara od kolektivnog viđenja stvarnosti.

Rekli smo da je Kolektivna slika sveta dogovorena percepcija i stoga ogromna većina ljudi svet vidi isto. Da ponovim, to je dobro jer se ljudi susreću u poznatim okvirima i lakše se razumeju, jer se mnoge stvari podrazumevaju pa ih ne moraju dodatno objašnjavati jedni drugima. Lude osobe vide svet oko sebe na neki drugi način, ali se retko kada trude da ostalima objasne sopstveno viđenje.

Ludaci su često promenljivog raspoloženja, ili su izuzetno dobro raspoloženi i sve im je smešno, ili su agresivni i opasni po svoju okolinu. Mislim da su baš po tome i prepoznatljivi.

Dobro su raspoloženi jer se osećaju nesputano i slobodno. Agresivni su kad osete da neko namerava da im poremeti samostvoreno stanje svesti, jer u ludilo i jesu pobegli da bi izbegli sliku sveta koja ih previše sputava i zarobljava.

Često se smeju bez razloga…

To ti vidiš tako. Njihov razlog za smeh je isti kao tvoj, jedino što vam se ugao posmatranja stvarnosti znatno razlikuje pa ono što je njima smešno tebi je sasvim normalno.

A koji je razlog za smeh? Uvek me je to interesovalo ali nikada nisam uspela da dokučim.

Iskakanje iz konteksta. Slika sveta ima svoja strogo utvrđena pravila. No, pošto je slika sveta veštačka kategorija dogovorene stvarnosti, svaki upliv stvarnosti i njeno razobličavanje donosi smeh. Hajde da analiziramo neki vic, bilo koji.

Evo… samo da pronađem neki koji će u meni izazvati smeh…

Pijanac dolazi kasno noću na parking, ubacuje novčić u parking – časovnik, i konstatuje:
- Kakva luda noć! Oslabio sam 47 kilograma....!

1. Kad bi šetanje bilo zdravo, poštar ne bi nikad umro
2. Kit pliva ceo dan, jede samo ribe i pije vodu pa je ipak debeo
3. Zec trči i skače, jede samo povrće pa živi samo 10 godina
4. Kornjača ne trči, ne skače, ne radi ništa al zato živi 300 godina
.........ZAKLJUČAK: KAKVA DIJETA I REKREACIJA JA NE RADIM NISTA

Sjajni primeri. Parking sat liči na vagu, ima skazaljku i brojeve, isto kao vaga ali služi sasvim drugoj svrsi. Pijanac je u stanju delimično pomerene svesti, vidi sličnost ali i dalje je svestan kolektivne slike, što u njemu izaziva čuđenje a u tebi, koja stvarnost posmatraš na nivou dogovorenog – ovo je smešno.

Drugi vic je tipičan primer preklapanja stvarnosti i kolektivne slike sveta. Kolektivna slika sveta iskače iz svog šablona dogovorene stvarnosti a to u tebi izaziva smeh.

Dakle, lude osobe mnogo češće vide iskakanje slike sveta iz konteksta i zato se stalno smeju. Ostali to ne razumeju pa reaguju sa nelagodom. Jednim delićem svoje svesti osećaju tu totalnu slobodu koju imaju lude osobe pa ih to ljuti, jer sami nisu slobodni.

Hm… ishvalio si ludilo… prosto mi dođe da se otkačim i pridružim tom veselom narodu.

Nisam ga hvalio, to je bilo tvoje tumačenje, bazirano na ličnoj slici sveta. Ja sam samo konstatovao.

Zašto onda ludake zatvaraju u ludnice, daju im lekove za smirenje, vezuju ih…

Ludu osobu u ustanovu smešta porodica. A pošto oni osećaju u sebi totalnu slobodu, njima je neshvatljivo zašto bi ih iko zatvarao u ograničen prostor i pokušavaju da odatle izađu. Kad im se ne udovolji postaju agresivni, zato ih vezuju. Lekovi imaju istu svrhu. Umrtve nervni sistem, blokiraju volju i luda osoba je ponovo vezana, samo drugom metodom.

Kolektivna slika sveta nalaže društvenu korisnost svake osobe. Rad je uglavnom prinuda. S druge strane, rad je neophodan radi opstanka zajednice. Luda osoba ne pristaje na prinudu i ne želi da radi ono što joj se ne dopada, ne mareći za zajednicu. Zato je zajednica izoluje jer je beskorisna. Pri tome je izopštava iz društva, izbacuje je kao nepotrebnu jedinku. I zato se prema ludacima oseća prezir. Tipično delovanje kolektivne slike sveta.

I dalje ovo vidim kao preporuku da je ludilo dobro…

I dalje prilagođavaš moje reči sopstvenom viđenju stvarnosti… Kad je tako, zašto se i ti ne otkačiš i pridružiš “oslobođenima”?

Ne mogu… ne želim.

Naravno da ne želiš jer ludilo i nije cilj. Ludilo je samo stramputica koja ne vodi nikuda.

Cilj je osvešćenje, shvatanje stvarnosti onakvom kakva jeste i prilagođavanje samo u neophodnoj meri. Kolektivna slika sveta je stvorena radi lakše komunikacije među ljudima, rad radi očuvanja zajednice je takođe potreban jer zajednica je zaštita. Naročito je zaštita i očuvanje telesnog bivstvovanja, a telo je nosilac duha kome je cilj svesnost.

Odgovornost i svesna volja su baza na kojoj duh može nesputano da se razvija posmatranjem i samoposmatranjem. Sveta i sebe u svetu. Šta je svet i koliko se mora a koliko treba prilagoditi dogovorenoj stvarnosti. Biti svestan sopstvenih reakcija, ne reagovati po naučenom automatizmu.