Kako se stvara Slika sveta

Opet sam pod visokim naponom i opet pokušavam da ga materijalizujem formiranjem reči koje mi nose novo znanje.

Opusti se.

Lako je reći. Osećam se jako dramatično. Utisci koje sakupljam tokom dana suviše su jaki, okupiraju me besmisleni isečci - slike dnevnog događanja.

Stara slika sveta pokušava da obnovi sebe samu.

Šta to znači?

Pomeranjem, tačnije proširivanjem granice razuma stvorila si veliki prostor između centra i periferije. Delovanje Centripetalne sile postaje veoma jako i da nema stare slike sveta, koja deluje centrifugalno, došlo bi do rasplinjavanja razuma. Zbog toga te opsedaju besmislena i beznačajna dnevna događanja, dok istovremeno osećaš visoki napon, koji dolazi zbog dejstva Centripetalne sile i priliva nove energije.

Šta je zapravo slika sveta? Kako deluje i zašto je potrebna?

Uočavanjem sopstvenosti, a u funkciji posmatranja dešavanja van sebe, jer je sopstvenost zapravo različitost, razum je stvorio podelu na sebe i svet oko sebe. Obzirom da je Primarna funkcija razuma registrovanje i beleženje iskustava odnosno klasifikacija: staro - novo, sve promene u svom okruženju razum skladišti u pamćenje, odakle i crpi materijal za prepoznavanje.

Slika sveta je zapravo viđenje, odnosno doživljavanje sopstvenog okruženja i sopstvenog življenja u tom istom okruženju. Sastoji se od materijala sećanja, utisaka i iskustava, a vezivo joj je verovanje da je svet upravo takav kakav jeste. Verovanje je opet sagrađeno od materijala sećanja i iskustava, pa tako izgleda da se krug zatvara. Zapravo, samo verovanje i čini granicu sveta svakog pojedinca. Verovanje još možemo nazvati i ubeđenje, da se reč vera ne bi shvatila u ograničenom - teološkom vidu.

Čovek je ubeđen da je svet takav i takav. Nivo svesti određuje i nivo realnosti. Za čoveka prve ravni sve je materija, a ono što je očigledno da se događa a nije materijalne prirode, pripisuje natprirodnom. Čovek druge ravni  u svoju sliku sveta ubacuje racionalno gledište, potkrepljeno naučnim dokazime, čime se obogaćuje u odnosu na prvu ravan i tako redom.

Slika sveta pripada prvenstveno Primarnoj ličnosti. Obzirom da obe ličnosti funkcionišu zajedno i paralelno, Sekundarna ličnost reaguje u odnosu na okruženje, a u skladu sa istom slikom. Kod ljudi nižih ravni nema svesti o podvojenosti ličnosti u punoj meri, ali oni mnogo više uviđaju razliku između slike  sveta i sopstvenog ponašanja u njoj. Na višim ravnima razlika se donekle smanjuje, ali se zato povećava u odnosu na druge ljude, naročito one sa nižih ravni.

Razum je taj koji neprekidno obnavlja aktuelnu sliku, istovremeno je obogaćujući novim detaljima, koji se mahom uklapaju u već postojeće. Ono što se ne uklapa proglašava za glupo ili, ako je čovek iskren, za nerazumljivo.

Sliku sveta dalje, možemo podeliti na ličnu i kolektivnu, mada je kolektivna slika sastavni deo lične slike sveta. Vaspitavanje, moral, kultura, obrazovanje, nabrajanje bi moglo da ide u beskraj, čini kolektivni deo lične slike. Lična iskustva, ukus, mišljenje i ponašanje, već su deo lične slike, ali u velikoj meri su bazirane na kolektivnoj slici sveta. Ukus je, recimo, vrlo diskutabilna kategorija, jer mahom je zasnovan na modnom trendu koji je trenutno aktuelan. Mišljenje se skoro isključivo bazira na na kolektivnoj slici sveta i samo takvo je opšte društveno prihvatljivo. Svako drastično odstupanje od opšteg strogo se cenzuriše, ako ne od ovlašćenih organa vlasti, onda sigurno od strane neposredne okoline.

Zašto je potrebna slika sveta?

Slika sveta služi Primarnoj ličnosti, odnosno služi za obogaćivanje Duha, ili Čiste Lične Svesti, ako više voliš taj izraz. Sticanje novog znanja i novih iskustava obogaćuje ličnu svest, obogaćivanje svesti znači njeno proširenje, obuhvatanje Apsoluta razumom. Već smo rekli da je to konačni cilj duhovne evolucije.

Za sebe bih jasno mogla reči da sam (druželjubivi) osobenjak. Da li to znači da je moja slika sveta jako čvrsta, jer ne podnosim kada mi neko menja planove?

Da, to je upravo to. Za one ljude koji imaju čvrstu i nefleksibilnu sliku sveta kaže se da su to ljudi jake volje. Ti ljudi su u stvari usko ograničeni u svom sopstvenom prostoru i ne dozvoljavaju da im bilo šta poremeti sopstvenu sliku sveta. Za tebe se ne bi moglo reći da spadaš u tu kategoriju, jer ipak težiš za proširenjem "životnog" prostora. Međutim, svako nasilno mešanje sa strane izaziva pravu buru emocija u tebi.

Da li je to egoizam?

Egoizam jeste, na neki način, mada je kolektivno mišljenje o egoizmu negativno. Ja ću ipak biti neutralan. Jak ego podrazumeva stabilan centar razuma. Čovek koji ima jak ego, a istovremeno prihvata mogućnost promene u sopstvenoj slici sveta, predstavlja mudrog čoveka. Čovek koji se iz neznanja čvrsto drži svog centra postojanja - ega, taj već predstavlja egoistu u lošem smislu.

Može li se slika sveta promeniti?

Svaka nasilna promena nužno dovodi do otpora, bilo da je izazvana spoljašnjim okolnostima, bilo ličnom voljom. Slika sveta mora da poseduje stabilnost, jer u protivnom razum bi izgubio svoju funkciju. Sačinjena je od materijala sećanja i to celokupnog, bez obzira na to da li su neka iskustva zaboravljena, odnosno da li su daleko od fokusa razuma.

Slika sveta nije nešto jednoobrazno i kompaktno, kako bi se u prvi mah moglo pomisliti. Jedino je na vrlo visokom stepenu svesnosti takva. Kod ostalih ljudi je prilično kontradiktorna, a ta suprotnost ogleda se u različitim pravilima za različite osobe, iako je ista situacija u pitanju. To se najbolje očituje u priči jedne žene: “Ćerka mi je dobro, lepo se udala, muž joj svako jutro donosi kafu u krevet. A sin se oženio nekom lenštinom, svako jutro mora da joj donosi kafu u krevet.”

Takođe, suprotnost se javlja zbog verovanja da nešto jeste, zbog želje za afirmacijom, iako Primarna ličnost uviđa da to ipak nije tako. Tako se javlja dvojno viđenje sveta. Verovanje u ono u šta se želi verovati uliva energiju u tu sliku i ako ulivanje traje dovoljno dugo taj deo zaista postaje realan, čak do materijalizacije. Međutim, ukoliko se ne deluje voljno, druga strana slike, ona suprotna, povremenim aktiviranjem uzima deo energije "pozitivnoj" slici i stvar se delimično dovodi u ravnotežu neispoljenja, jer ni jedna slika nema dovoljno energije da bi izvršila prevagu u svoju korist. Da je ovakvo stanje svesti čest slučaj, primer je da čovek skoro ni u šta nije apsolutno siguran. Sumnja u sve predstavlja onu drugu stranu slike, koje je čovek takođe svestan, mada je ovo svesnost na nivou Primarne ličnosti.

Retke činjenice, za koje se apsolutno može tvrditi da su istina, predstavljaju noseće stubove stvarnosti i njihovo rušenje je ne samo opasno, nego skoro i nemoguće.

Da bi čovek razumeo sebe on mora da spozna kompletnu sliku sveta. Prvo je neophodno da uoči postojanje Sekundarne ličnosti i njeno ispoljenje, a zatim da postepeno izdvaja segmente Sekundarnog od Primarnog. Sagledavanjem sopstvenog funkcionisanja sagledaće istovremeno i sopstvenu sliku sveta, odnosno sliku stvarnosti.

Početna rečenica "slika sveta pokušava da obnovi sebe samu" je veoma zanimljiva. Šta to zapravo znači?

Razum je fokusirana svest svesna sopstvenosti, koja prima utiske u sebe i emituje ih van, praveći interakciju sa drugom svešću. Radi lakšeg snalaženja u sopstvenom ispoljenju, razum mora da se bazira na već postojećim i poznatim kategorijama, a to je slika sveta koju je sam stvorio. Izraz "slika sveta" je najmerodavniji za stvarno stanje stvari, jer razum definiše svet prema stvarnim slikama koje je arhivirao u sećanje, odnosno znanje. Poznat je izraz "vizuelno pamćenje" ili "fotografsko pamćenje", gde već jednom viđena slika ponovo dolazi u fokus razuma i upoređenjem sa aktuelnim daje prepoznavanje.

Slika sveta svake osobe sastoji se od svih viđenih  i doživljenih trenutaka, zabeleženih u svesti, kao i od emocija i čulnih utisaka koji su vezani za doživljeno. Svaki nov utisak, koji svest prima, razum automatski poredi sa već memorisanim utiscima i na osnovu njih određuje i ponašanje. Istovremeno doživljaj se po srodnosti pripaja sličnim doživljajima, a nit koja ih povezuje naziva se asocijacija. Reč asocijacija inače znači udruživanje, združivanje nečega ili nekoga u zajednicu. Na osnovu ovog principa deluje mehanizam povratnih reakcija, odnosno odgovora na primljeno iskustvo. 

Traumatičan doživljaj iz detinjstva, pa makar ne bio dostupan razumu kroz sećanje, delovaće uvek kada se pojavi slična ili istovetna situacija. Recimo, nekada je neko dete ujeo pas. Doživljaj šoka je bio veoma jak i automatski je prenet Primarnoj ličnosti, tako da u memoriji svakodnevnog razuma ne postoji zabeleženo sećanje na dati događaj. Sada već odrasla osoba više se ne seća samog čina, ali uvek kada vidi psa, iako je ovaj pitom i miran, osetiće strah, koji dolazi iz Sekundarnog razuma, odnosno razuma Primarne ličnosti. Ukoliko niko od starijih, koji se sećaju događaja, ne obrazloži uzrok, strah se proglašava neobjašnjivim, ali to ga ne rešava. Jedino rešenje je dozvoliti iskustvu povratnu putanju u razum Sekundarne ličnosti, koji će iskustvo proživeti ponovo, a zatim izvršiti razdruživanje utisaka, shvatanjem da se događaj desio onda a da je ovo sada  drugačije od davnog dešavanja. Naveo sam samo drastičan primer, jer se na primeru trauma najbolje uočava povezanost različitih događaja jednom asocijacijom.

Slika sveta je obično u formi mozaika, mada bi prava priroda trebala da bude u vidu kaleidoskopa: postojeće "kockice" događaja slažu se na bezbroj načina, čime se kida povezanost i grupisanje događaja i otvara mogućnost za prijem mnogo više novih iskustava nego u mozaičkom sklopu slike sveta. Svako iskustvo, slično već postojećem u mozaičkom sklopu, združuje se u određenu gomilu, pa tako čovek više puta ponavlja novo iskustvo, samo u drugom obliku, misleći  da doživljava nešto novo, a u stvari samo gubi vreme obogaćujući već postojeće.

Zar kaleidoskopska slika sveta nije opasnost po zdrav razum?

Ne. Jedina opasnost je strah od gubitka poznatog. Oduzimanjem lepka asocijacija, utiscima i iskustvima se dozvoljava da neometano prelaze u čistu ličnu svest, a razum je neopterećen balastom prošlosti i omogućeno mu je da  čisto i lako prima nova iskustva.

Teorijski vrlo lepo zvuči, ali čini mi se da je praktično neizvodljivo.

Jedino što ograničava mogućnost je verovanje da je nešto nemoguće ili neizvodljivo. Upravo si dala jedan od stavova ili jednu od kockica mozaika sopstvene slike sveta. Negacija je proizvod Sekundarne ličnosti, odnosno Primarnog razuma koji je u njenoj funkciji. Verovanje je deo znanja i uglavnom je slepljeno sa njim. Ako pažljivo posmatraš osećaj znam, koji se javi u svesti kada nešto neprikosnoveno znaš, i osećaj verujem, uočićeš suptilnu razliku između njih. Inače, po srodnosti veoma bliski, znanje i verovanje često deluju zajedno, pa čovek misli da zna a u stvari samo veruje. Znanje je proizvod iskustva, verovanje je proizvod ubeđenja, to je njihova osnovna razlika.

Znanje i verovanje zajedno čine spoljašnji okvir Sekundarne ličnosti i istovremeno spoljašnji okvir slike sveta, čime je omeđena i granica stvarnosti. "Mogu" ili "ne mogu" bazira se na "znam da (ne)mogu ali i na "verujem da (ne)mogu". Razdvoj ova dva pojma u svojoj svesti, ali prvenstveno se potrudi da reč "ne mogu" izbaciš iz svog repertoara ubeđenja. Tada će ti sve mogućnosti biti dostupne.

A šta ako nešto zaista ne mogu, fizički je neizvodljivo?

Veoma mali broj stvari koje zaista želiš da uradiš je neizvodljivo. U većem broju slučajeva samu sebe ograničavaš ubeđenjem da ne možeš. Ukoliko nešto  stvarno želiš, to ćeš i ostvariti. Naravno, za sve je potrebno uložiti određen trud. Stvari koje su lako ostvarljive zahtevaju vrlo malo truda. Ono što je neostvarljivo sada biće ostvarljivo sutra, uz adekvatno uložen trud. Uzmi primer sa podizanjem tereta. Jedan kilogram podići ćeš skoro bez truda. Deset kilograma već zahteva ulaganje napora, a podizanje tereta od sto kilograma trenutno je nemoguće. Međutim ako ulaganjem truda svaki dan povećavaš težinu koju podižeš, posle određenog protoka vremena moći ćeš da ostvariš ono što je sada nemoguće.

       
Isto je i sa strukturom slike sveta - od mozaika do kaleidoskopa. U početku uočavaš fiksiranu strukturu. Da bi znala šta slika predstavlja, moraš da je analiziraš kockicu po kockicu, da bi tek na kraju sagledala celu sliku. Trudi se da posmatraš sopstvenu svest sopstvenim razumom, on ti je zbog toga i dat. Vrlo često ćeš zaboraviti da si uopšte započela proces posmatranja, asocijacije će te odvući na drugu stranu. Ovo što ti upravo objašnjavam je tehnika meditacije. Registruj i to, da su misli odlutale. Ako se nerviraš zbog toga, registruj i to, mada je nerviranje nepotrebno, isto kao nerviranje zbog snega u januaru. Uoči neminovnost i prihvati ih kao takve.

 Posmatrajući svest, posle nekog vremena uočićeš kako asocijacije povezuju grupu ubeđenja u jednu oblast. Videćeš kako se različite situaciju grupišu oko zajedničkih imenitelja, a to je obično jedna reč. Uoči različitost dveju situacija i reci sebi: “to je bilo onda, a ovo je sada”, ili: “ove dve stvari su različite, iako ih asocijacija povezuje i čini sličnima”.

Napravi, s druge strane, listu volim - ne volim, dobro - loše, poželjno - nepoželjno. Razum, na bazi logike, deluje po principu parova suprotnosti sa osnovnom postavkom: jeste - nije. Sve što obeležiš sa dobro ili loše, ili bilo kako, predstavlja jednu od kockica mozaika tvoje slike sveta. Ovo je posao koji zahteva dosta vremena i truda, ali već smo govorili o velikom ulaganju. Tu je i velika dobit.

         
Kada sagledaš sopstveni mozaik, njegove grupe, polja a zatim i skupove kockica, omogućićeš grupisanje istovetnih iskustava, koja su asocijacijama bila prebačena u pogrešne grupe, a samim tim i prenos ujedinjenog iskustva u Primarnu ličnost. Pregrupisavanjem ćeš razdvojiti pojedinačna iskustva, koja će sada služiti samo za prepoznavanje, i dobićeš kaleidoskopsku sliku sveta.

            

Zar život neće tada biti dosadan?

Opet nepotrebna zabrinutost iza koje se krije stav: "ne mogu ja to". Život je dosadan kada nema priliva novih iskustava, kada dnevne aktivnost i svedeš na neprekidno ponavljanje istih dešavanja, čime zatrpavaš već postojeće i pretrpane gomile istovetnih iskustava. Tako u pretrpan prostor dodaješ nepotrebnu starudiju i logično je da nema prostora za nova dešavanja. Neopterećen razum je čist i otvoren, večito otvoren za novo i nepoznato. Poznato ćeš prepoznati bez otpora prema njemu, a nepoznato ćeš upijati u sebe do stvaranja novog iskustva.

            
Mislim da smo već samim pisanjem “slepili” priču o kolektivnoj i pojedinačnoj slici sveta. Predlažem razdvajanje u startu: šta je kolektivna a šta lična slika sveta?

       
Kolektivnu sliku sveta predstavljaju združene lične slike sveta većine pojedinaca odnosno, sa pojavom mas – medija, prezentovanu ličnu sliku sveta vladajuće manjine. Vlast je mogućnost upravljanja tuđom svešću, čime je “vlastodržac” u prednosti, jer druge svesti moraju da se povinuju njegovim pravilima igre. Obzirom da svaki čovek teži za vlašću, logično je da će se potruditi da ostalima nametne ličnu sliku sveta kao jedinu ispravnu, stoga je logično početi sa analizom lične slike, a kasnije sve to objediniti u kolektivnu.

       
Lična slika sveta formira se od najranijeg detinjstva i gradi se vaspitavanjem od strane odraslih, koji već imaju formiranu sliku sveta. Tako se psihološki materijal uslovljeno prenosi na sopstveni podmladak. Ipak, bazični stubovi slike sveta baziraju se na sopstvenim iskustvima stečenim u najranijem dobu života, naporedo sa učenjem hodanja i samostalne ishrane. U periodu učenja značenja reči, koje su takođe noseći stubovi realnosti, odnosno slike sveta, već su stečena određena iskustva o svetu, neophodna za elementarno preživljavanje. Prvi stavovi ili ubeđenja koja se javljaju povezani su sa iskustvom prijatno-neprijatno, što se lepezasto širi na prepoznavanje iskustava: toplo-hladno, suvo-mokro, meko-tvrdo i slično.

       
Znači, ovi elementarni uslovi opstanka, koji potiču direktno iz nagona samoodržanja, čine bazične - noseće stubove realnosti i njih je nemoguće negirati, osim na veoma visokom stanju svesti, koja se u izvesnom vidu sreće kod fakira.

           

U ovom periodu čovekova svest je još uvek fluidna i lako prima vibracije drugih svesti, a prepoznavanje se vrši više na telepatskoj osnovi, nego stvarnim vizuelnim prepoznavanjem.

       
Vaspitači često ni sami nisu svesni svih apsurdnih zabrana koje postavljaju mališanu, kao ni svih zanimljivih objekata koji su na dohvat ruke. Recimo, stereo uređaj sa svojim dugmadima koja se okreću i raznobojnim lampicama, predstavlja pravi izazov za mladu svest koja bi da istražuje. Stoljnjak ne mora uvek da stoji na stolu i nikoga bitno ne ugrožava njegovo svlačenje na pod, često viđena i obavezno kažnjavana situacija.

            

U periodu oko druge godine života, kada je bazična svest već oformljena a mali čovek stekao sigurnu sposobnost kretanja, vaspitači počinju sa nasilnim metodama koje dograđuju sliku sveta, korigujući je u skladu sa važećim i opšte prihvaćenim društvenim normama. Kažnjavanje je, na ovim prostorima, obično fizičko, a mnogo češće se dešava uskraćivanjem iskustva kao što su iskustvo “prijatno”, ili uskraćivanjem lične energije ignorisanjem, odnosno zatvaranjem deteta u drugu prostoriju. Iskustvo “oduzeto prijatno” automatski aktivira suprotan stav u svesti, a to je “neprijatno” i mali čovek će se svim silama truditi da povrati “prijatno”, istovremeno učeći šta se ne sme, jer onda nema “prijatno”.

       
Do skora fluidna, svest bebe sa drugom godinom života počinje da se “racionalizuje” odnosno učvršćuje, progresivnim učenjem reči i njihovih značenja, koje definitivno čine vezivnu materiju slike sveta. Fluidnu, večnu vezivnu, materiju koja neprekidnim tokom neprekidno obnavlja i aktuelizuje postojeću sliku sveta, dograđujući je i rušeći neke njene delove, ali svakako je održavajući u životu.

       
Mali čovek, još uvek nepodeljen na Primarnu i Sekundarnu ličnost, čiste svesti i izuzetnog intelektualnog potencijala, vrlo brzo uviđa reč kao stvaralačku snagu, kao i to da rečju može da bude i kažnjen i zaštićen od kazne istovremeno. Uviđa takođe da je i njegova reč učesnik u stvaranju stvarnosti, pa počinje da izgovara poželjne reči, koje nisu uvek tačne, da bi se zaštitio od kazne. Tako se stvara laž.

           

Odrastanjem, što će reči prihvatanjem postavljenih normi i obrazaca ponašanja, kazne postaju ređe ali i drastičnije. Opet se baziraju na uskraćivanju osećaja “prijatno”, ali sada je lepeza poželjnih iskustava veoma proširena. Neke reči postaju zabranjene, kao psovke na primer i malom čoveku je teško da shvati zašto je zabranjeno govoriti ono što mnogi drugi govore. Takođe mu nije jasno čemu reči ljubaznosti, kao što su “hvala”, “dobar dan”, “izvinite” i slično, ali veoma dobro shvata da mu pravilna upotreba tih reči u pravilno postavljenim situacijama donosi osećaj “prijatno”. Tako počinje stvaranje Sekundarne ličnosti.

Neki delovi tela takođe postaju zabranjeni, čime se u njegovu svest ugrađuje “tabu” kao pojam, dok istovremeno odrasli dodiruju taj deo njegovog tela, uz sramežljivo kikotanje i obično bez prisustva trećih lica. Ubrzo saznaje da nešto starija deca isto to čine kada ih odrasli ne vide. Tako je nastao dvojni moral.

           

Ovo su bili “stubovi” slike sveta, sada možemo preći na opisivanje “zidova”.

           

Sa polaskom u školu definitivno se učvršćuje disciplina, formirana u izvesnoj meri u krugu porodice, ali se istovremeno uči i izbegavanje discipline na dozvoljene načine. Vrlo bitan faktor u slici sveta je vrednovanje nerealnih odnosno nematerijalnih vrednosti, kao što su ocene. Nedovoljna ocena izaziva krah i očaj u svesti, prvo roditelja pa onda i samog malog čoveka, koji je vrednovan nekim brojem. Kasnije se vrednost broja pretvara u monetu i svest je definitivno okovana materijalnim pristupom.

            

U ovom razdoblju, od rođenja pa do polaska u školu, svest malog čoveka je fluidna, rasplinuta i veoma otvorena, čak zainteresovana, za prijem novih iskustava. Svest je veoma čista, ličnost sebe još uvek ne raspoznaje u jasnom vidu, ali se ipak može reći da je na ovom nivou čista ličnost dominantna, mada bez jasne svesti o sopstvenosti. U okruženju malog čoveka je relativno mali broj ljudi, sa manje – više jasnim pravilima igre, tako da se on nekako snalazi, gradeći sopstvenu sliku sveta i istovremeno pokušavajući da je sruši, shvatajući nejasno, na nekom najdubljem nivou, da je besmislena a da istovremeno služi kao orijentacija lakšeg življenja. Okružen dragim osobama, koje ga vole i svoju ljubav neometano iskazuju, polazak u školu suočava ga sa sasvim drugačijim pravilima igre, što uveliko menja postojeću sliku sveta.                                    

       
Suočen sa vršnjacima, koje nije sam i spontano odabrao prema kvalitetu energije koja mu odgovara, kao i sa drugim vaspitačima koji mu ne iskazuju naklonost i ljubav na koju je navikao, mali čovek je prinuđen da oko sebe postepeno podiže “zidove”. “Zidovi” slike sveta istovremeno predstavljaju okvir, granicu između Primarne ličnosti – onoga što čovek zapravo jeste – i samog sveta, odnosno okruženja koje je nametnuto kao poželjno. Osećaj odvojenosti prerasta u osećaj podvojenosti, gde se jasno izdvaja fokus razuma, koji je i napravio ovu podelu, nazvan ego i sva raspoloživa energija usmerava se na kreaciju Sekundarne ličnosti.

       
Mali čovek sve više saznaje sebe samog, kroz ojačavanje “ja” osećaja, počevši od prvi put jasno sagledanog osećaja: “to sam ja!” – kada sebe ugleda u ogledalu, do shvatanja “ovo sam ja i ja to hoću”, nasuprot čega stoji čitavo okruženje koje govori: “ne, to ne smeš da uradiš, jer ni mi to ne radimo, a ako ipak uradiš kaznićemo te, kao što su i nas kažnjavali”.

       
Razum je u ovom dobu već formiran, čista svest je fokusirana u tačku jasnog opažanja i kroz neprekidno dograđivanje lične slike sveta, uz prilagođavanje kolektivnoj slici, vrši se dominantno razdvajanje na Sekundarnu i Primarnu ličnost. Primarna ličnost se lagano povlači u pozadinu, jer joj stižu jasne poruke razuma da je tamo bezbednija. Sekundarna ličnost se polako oblikuje i prilagođava okolini, više nego zadovoljna postignutim uspehom koji se ogleda u divljenju tetaka, komšiluka ili profesora: “kako divno vaspitano dete!” U želji da se prikaže što boljim, mladi čovek prihvata ne sebe neostvarene ambicije svojih roditelja, a sve u cilju postizanja naklonosti, pa uči da svira neki instrument (iako bi radije da trči po poljani), osvaja nagrade na takmičenjima, jer je marljivo učio (mada bi radije igrao video igrice).   

Kulminacija podvojenosti događa se u pubertetu. Prirodno otvoreni energetski kanali ne obogaćuju samo telo, rastom i razvojem, već kvalitativno obogaćuju i Duh. Neprekidni dotok novih iskustava u radoznalu, otvorenu svest traži obogaćivanje čiste lične svesti, što se kroz ograničena iskustva Sekundarne ličnosti ne može ostvariti u potpunosti. Primarna ličnost još uvek nije stabilno potisnuta u drugi plan, tako da je pobuna Duha neminovna posledica. Zato se mladi ljudi u pubertetu izrazito buntovno ponašaju, a reč “sloboda” postaje misao vodilja. Pobuna protiv svih konvencija koje su bile nametnute ogleda se u slušanju muzike, koja je odraslima sve samo ne muzika. Ako običaji nalažu kratku kosu za dečake oni se neće šišati, a kada se odrasli konačno pomire sa dugokosim muškarcima, ovi će početi da se šišaju do glave. Nasuprot čistom i ispeglanom odelu oni nose iscepane farmerice i hodaju bosi. Pobuna traje sve dotle dok postoji otpor prema okruženju, odnosno sve dok postoji otpor okruženja. Međutim, kazna ipak ne izostaje, jer mladi buntovnik ne mora uvek da prekrši važeće zakonske propise, on svojim ponašanjem pokušava da negira one nepisane zakone, odnosno opire se kolektivnoj slici sveta. Ali kazna zbog kršenja pravila igre je neminovna, takvu osobu izdvajaju u neku vrstu geta, ne dozvoljavajući svojoj “finoj deci” da se druže sa “barabama”.  Vrata karijere su im zatvorena, jer butnovnici se najčešće bune i protiv sistema obrazovanja, a samim tim uskraćena im je i mogućnost dobre zarade i maksimuma udobnosti koju novac može da pruži. Retki pojedinci uspeli su da pobunom dođu do novca, stvaranjem rok-scene, ali to je samo licemerno ulagivanje kolektivnoj slici sveta sa neizgovorenom porukom: “Vidiš da i ovakav mogu biti dobar!”

       
No, ovo su izuzeci, veći deo mladih ljudi prihvata “pravila igre”, pobuna se guši u samom sebi, jer razum, odnosno ego, procenjuje da je bolje ne sukobljavati se, a da se može biti slobodan i u okviru dozvoljenog. Susret sa “oslobođenima”, koji su se pretvorili u huligane obično je neprijatne prirode i to učvršćuje ličnu sliku sveta da je stav o životu njihovih roditelja ipak ispravan, pa shodno tom ubeđenju nastavljaju da žive po ustaljenim pravilima igre, jer tako ima  manje sukoba.

       
Potiskivanje Primarne ličnosti u drugi plan zahteva mnogo lične energije, međutim čovek koji odrasta ima energije na pretek, tako da mu taj utrošak ne predstavlja veliki problem. Međutim, potiskivanje ne može da prođe nekažnjeno od strane sebe samog. Primarna ličnost zahteva svoje prirodno pravo na ispoljenje kroz osećaj nezadovoljstva, koje se manifestuje kroz osećaj dosade ili čak nekih oblika depresije. Primarna ličnost nije materijalna stvar koju možemo odložiti u neki zabačeni kutak da ne smeta. Primarna ličnost je deo svesti, a svest je energetska tvorevina, tako da potiskivanje dela svesti znači potiskivanje dela lične energije, koja akumulirana vodi u patnju, bol ili bolest.

       
Bavljenje sportom pomaže donekle, jer pojačana fizička aktivnost troši velike količine energije, pa se tako troši i deo energije potisnut u stranu. Dalje, u sportu je Primarnoj ličnosti dozvoljeno da se ispolji, jer otklonjene blokade automatski je izbacuju u prvi plan. Pravila igre za sportiste su relativno jednostavna u odnosu na pravila igre samog života, tako da nije veliki problem ispoštovati ih, a pri tome Primarna ličnost može neometano da se ispolji. Za navijače važi isto to, na tribinama se Primarna ličnost lako ispoljava, vikanje i skakanje su, kao vidovi utroška lične energije, dozvoljeni i navijači vrlo brzo postaju vatrene pristalice nekog sporta ili nekog tima. Identifikacija sa klubom predstavlja dozvoljeni surogat ispoljenja, nesputana energija donosi osećaj radosti, koji razum razlogom vezuje za motiv – moj klub je pobedio. Posle aktivnog ili pasivnog bavljenja sportom, u formi vatrenog navijača, mladi čovek je potrošio višak energije koji ga je mučio, pa više nema potrebe za pobunom, kao oslobođenjem od stega okruženja. A onda kolektivna slika sveta, zbog praktičnog razloga prestanka pobune, proglašava bavljenje sportom za vrlinu.           

            
U početku smo opisivali kolektivnu sliku sveta, dotićuči se lične slike, a sada sa opisivanjem lične slike u velikoj meri smo opisali i kolektivnu. Zar odvajanje nije moguće?

           

Kao što ne postoji more bez obala, postojanje jednog podrazumeva postojanje drugog, tako ni lična slika ne može da postoji bez kolektivne, jer ona joj je parametar za određivanje vrednosti. Međuodnos je veoma zamršen i duboko isprepleten jedan sa drugim, a parametar koji najbliže određuje sličnosti i razlike je upravo fokusirani razum, odnosno ego, jer ego je tačka iz koje počinje razmatanje, odnosno kroz koju se prelama određivanje stvarnosti.