Smrt

"Smrt je savetodavac"

"Smrt je veliki prelazak"

"Osećam ravnodušnost prema smrti".

Mudro ili nerazumno, svi u želji da razjasnimo misteriju smrti, zapravo se bojimo i same pomisli suočavanja sa njom. Poslednja izjava o ravnodušnosti spram smrti me je i navela da pišem o toj temi.

Šta se dešava posle smrti... ostavimo ta dešavanja onima kojima se to dešava. Šta se dešava pre smrti? Zašto život ne želi da se suoči sa pojmom smrti?

Opusti se, smrt nije tako stroga kako se tebi čini.

Jesam li i ja upala u fazu tihog zamiranja, ne usuđujući se da se suočim sa tom činjenicom, pa sada grandioznom temom želim da pokažem sebi da sam živa?

Čak i to tiho zamiranje, kako si definisala sopstveni osećaj, ne mora da bude predvorje smrti. Isti osećaj mogao bi se nazvati spokojem, sve zavisi od tvog ličnog ugla gledanja. Neko drugi bi bio više nego zadovoljan da može potpuno da se opusti i živi život bez drastičnih promena, bez mnogo uzrujavanja i stresova, i sa potpunom organizacijom sopstvenog vremena. Međutim, ti u promenama neprekidno tražiš potvrdu da si živa, što samo ukazuje na tvoj veoma jak strah od smrti. Jednu od svojih "Ispovesti" završavaš rečenicom: "Ako je ovo nirvana, molim vas, vratite me nazad." Sada ću ja postaviti pitanje: zašto tako halapljivo gutaš život? Zar veruješ da posle smrti postoji samo smrt?

Ne znam, svaki odgovor koji bih mogla da dam već je formulisana fraza mog sopstvenog razuma. Instant rečenice. Univerzalni proizvodi... govorim gluposti, pokušavajući da rečima prikrijem sopstvenu zbunjenost.

Zašto halapljivo gutam život? Bojim se starosti, nemoći, odbacivanja. Slika moje stare Nane, koja se par godina pre svoje smrti neprekidno žalila da je užasno usamljena, je prva asocijacija koja je naišla. Ona, previjena u pasu od bolova. Ona je bila stara žena koja je umrla u bolovima. Ostali smo mi, koji smo je voleli,u nekom drugom bolu.

Još kad bi se sada i rasplakala...

Ovo nije smešno!

Ko kaže da je smešno? Samo, morao sam da te prekinem u nastupu civilizacijskog samosažaljenja pri pomisli da smo svi smrtni. "Kako će ovaj lepi svet moći da živi bez mene kada sam ja veoma važna osoba?" Kome? "Pa recimo, svojoj deci." To što deca jednim delom svoje svesti možda jedva čekaju da se otarase matorog džangrizala, koje se još uvek ponaša prema njima kao da su tek prohodali, o tome se ne govori. To nije pristojno. "To ne sme da bude tako jer ja sam ceo svoj život uložio/la u njih!" Ograničavajuće besmislice koje deluju sa matematičkom preciznošću, jer kosmički zakoni energetskih međudejstava stoje iza njih. Doduše, loše shvaćeni i nakaradno primenjeni, ali Silu u ispoljenju pokreće Suština. Nju ne zanima forma.

Moj um jednostavo odbija da se suoči sa mogućnošću smrti. Kastanedin Don Huan kaže da je smrt savetodavac i da sedi na levom ramenu. Osećam unutrašnji otpor prema svom levom ramenu...

A Kabala levom ramenu pripisuje sefiru Gedulah, simbolišući izobilje, ekspanziju i blagostanje. Simbolički, tu pripada Jupiter, odnosno Zevs, vrhovni bogovi i vladaoci. Nemoj da te čudi ova paralela između učenja meksičkih indijanaca i učenja starih Jevreja. Znanje potiče iz jednog centra, zrakasto se šireći unaokolo. Svaka religija ima svoju zasebnu priču (svaka je dohvatila po neki "zrak"), ali ako potražimo suštinu doći ćemo do uvida da svi govore o istom.

Prema tome, smrt na levom ramenu predstavlja ekspanziju, širenje, blagostanje. Svest se oslobađa ograničenog postojanja, direktne vezanosti za materiju tela, koje je po svojoj prirodi veoma neudobno. Telo traži hranu, vodu i vrlo je zahtevno sa svojim potrebama. Telo upotrebljava svest u sopstvene svrhe: ovde mi nije udobno - premesti me, ovde me boli - i ti moraš svu svoju pažnju da usmeriš prema bolnom mestu. Ovako bi otprilike izgledala neverbalna komunikacija između tela i svesti. Svest tela ili ćelijska svest je ono što se plaši smrti, jer za telo smrt predstavlja raspadanje, dezintegraciju svih ćelija, odnosno dezintegraciju ćelijske svesti.

Ipak, telo je nemoguće odbaciti kao suvišno. Za mnoga iskustva svesti, koja su joj potrebna za usavršavanja, odnosno osvešćenje, telo je neophodno. Iskustvo ljubavi bilo bi nepotpuno da ne postoji telesno iskustvo vođenja ljubavi. LJubav prema deci ne bi bila potpuna kada decu ne bi smo grlili, mazili. Iskustvo stvaranja i rasta novog života u sopstvenom telu, telu žene, takođe ne bi postojalo. Svest može da stvori novi entitet tako što će veoma živo da zamisli drugo biće. Čak može i da ga voli, da razgovara sa njim, što deca ponekad rade sa svojim imaginarnim prijateljima. Međutim, svaki pokušaj bliskosti ili razmene nežnosti sa tim drugim bićem uvek je baziran na prethodnom telesnom iskustvu, koje je zabeleženo u svesti u vidu sećanja.

Između ćelijske svesti i lične svesti postoji interakcija: ja činim tebi da bi učinilo sebi. Udovolji telu, dajući mu udoban položaj, ono će ti uzvratiti osećajem zadovoljstva, koji će istovremeno biti osećaj tvoje lične svesti.

Ova podela na ćelijsku i ličnu svest mi je malo gruba.

Sve su podele grube, samo su neke otvorene i jasne, a većina ih je suptilno pikrivena u prelazima ili/ili. Osim toga, svaka podela je veštačka, s jedne strane, jer koherentna celina gubi smisao kada je podeljena. S druge strane, parcijalno razvrstavanje stvarnosti omogućava sagledavanje razlika, njihovo poređenje i razumevanje, a sve to je u funkciji obogaćivanja svesti.

Vrtimo se po krugu.

Ali smo zato razgledali okolinu! Priroda Sila je kružna putanja i jedino krug može figurativno da predstavi beskonačnost. Stoga je sasvim logično da, krećući se neprekidno po istom krugu, suptilno prelazimo na više ravni svesnosti i samim tim dolazimo do novih uvida.

Početno pitanje je bilo moje odbijanje da se suočim sa sopstvenom smrću.

Nisi izvršila podelu između lične i ćelijske svesti, zato ti se i utisci mešaju.

Neke religije negiraju telo veličajući duh. Smatram da je takva podela pogrešna.

Podela jeste pogrešna, jer je ponovo loše shvaćena suština. Telo je nemoguće negirati, jer samim svojim postojanjem ono neprekidno podseća na sebe. Negiranjem njegovih potreba, a one se na prste mogu izbrojati, jedino ćeš sebi doneti nelagodnost, a pojačanjem nelagodnosti još jače ćeš slepiti pomenute dve svesti, bez mogućnosti da sagledaš njihovu odvojenost.

Kako jogini to uspevaju?

Odricanjem od telesnih potreba oni pojačavaju ćelijsku svest do maksimuma. Tim putem postaju je potpuno svesni, a zatim, zbog neravnoteže, počinje da se pojavljuje lična svest u čistom vidu. Znači, napravljena je jasna diferencijacija, mada ja ipak ne bih preporučivao ovaj metod.

Zašto?

Isuviše je nasilan i mučan. Iskustvo bola jeste neophodno Čistoj ličnoj svesti, ali telo samom svojom strukturom donosi dovoljno fizičkog bola, tako da nije potrebno raditi "dupli posao". Doduše, ljudi to često rade - vožnja rolera je dobar primer: hodaš i voziš se istovremeno.

Da li se ćelijska i lična svest mogu porediti sa pojmom "nižeg" i "višeg" bića, koji sam sretala kod nekih filozofa?

Donekle, mada su njihove podele zasnovane na drugim kontradikcijama.

Koji bi, po tebi, bio dobar način za diferencijaciju svesti?

Posmatranje, odnosno samoposmatranje. Do sada se tehnika samoposmatranja uglavnom svodila na posmatranje reakcija sopstvene svesti, misleći da se posmatra lična svest. Mnoge reakcije ćelijske svesti manifestuju se na isti način kao reakcije lične svesti, jer male su mogućnosti za različito izražavanje. Isto kao što isti otvor služi i za disanje i za gutanje, tako se obe svesti manifestuju na skoro istovetan način. Samoposmatranjem telesnih potreba dolazi se do njihovog boljeg upoznavanje. Ne mislim pri tome na uobičajene reakcije gladi, hladnoće, vrućine. Pa čak i na te, više nego očigledne reakcije, čovek reaguje mehanički, ne svestan sopstvenog tela, odnosno njegove svesti.

Za početak je dovoljno da počneš da ugađaš sopstvenom telu. Obrati pažnju na njegove potrebe i oseti zadovoljstvo kada mu ugodiš. To je početak telesnog osvešćenja. Telo ne poznaje vreme kao kategoriju, iako se protok vremena vidi prvo na njemu. Kažem "vidi" u vizuelnom smislu. Pošto telo ne oseća vreme, nemoj da jedeš i spavaš prema satu, već onda kada telo to traži. Time ne samo što uspostavljaš blisku vezu sa njim, već se i oslobađaš nepotrebnih navika koje dovode do gojaznosti i opšte lenjosti - i tela i duha. Posle samo nekoliko meseci ovakve prakse, telo će biti zadovoljno, a ti ćeš dobiti dodatnu nijansu smirenosti.

Sledeća faza, koju možeš praktikovati istovremeno sa prvom fazom - ako ti nije previše strana - je razgovor sa sopstvenim telom. Obrati se, u mislima, bilo kojem delu svog tela u kome osećaš nelagodnost, sa pitanjem šta mu smeta ili nedostaje. Obrati se kao da pitaš drugu svest, a odgovor koji ćeš dobiti biće uvek iz "ja", jer i ćelijska svest ima svoj centar zvani "ja". Ukoliko trenutno ne možeš da udovoljiš sopstvenom telu, objasni mu da je to trenutno nemoguće, ali da ćeš prvom prilikom ispraviti nelagodnost. Osećaj će se svakako umanjiti, a ti održi obećanje. Time se stvara bliskost između ćelijske i lične svesti, a razgovorom se stvara jasna podela, čime se otvara mogućnost potpunog uvida u funkcionisanje svake svesti ponaosob.