Bespomoćnost

"Čovek je bespomoćan" - kaže Sah - "... Sve što je socijalno uobičajeno postaje vremenom kriterijum normalnosti."

Čovek je bespomoćan, kako to bespomoćno i beznadežno zvuči! Čak je i ovaj znak uzvika suvišan jer on se stavlja na kraju značajne rečenice. Rečenica je itekako značajna, ali znak uzvika deluje nesuvislo. Da sam stavila tri tačkice to bi bio znak nove nade, a nade nema. Tačka, kao znak interpunkcije, je ipak najbolja. Čovek je bespomoćan. Tačka. Ja sam bespomoćna. Dve tačke.

U čemu se ogleda moja bespomoćnost?

Ogleda se upravo u tvom gledanju na sat. Bespomoćna si jer ograničena si vremenom.

Ali za večeras sam dogovorila izlazak, nije red da me prijateljica beznadežno čeka.

Večeras za večeras. Nisam mislio na večerašnji izlazak već mi je tvoj pogled na sat poslužio kao direktan primer. Dakle, bespomoćna si jer ograničena si vremenom. Vreme nije tebi na raspolaganju već ti njemu. I to nije zato što si u samozaboravu promenila uloge, već zbog civilizacijski uslovljenog šablona - merenja protoka nepostojećeg.

Ograničena si vremenom koje provodiš u budnom stanju, a ono je ograničeno vremenom koje provodiš u snu. I ovde nisi kontrolor dešavanja. Ne možeš da spavaš onoliko koliko bi htela, već onoliko koliko je tvom organizmu potrebno. Ovo je već stvar tvojih ličnih ubeđenja i ovo možeš da promeniš samo ako hoćeš, što ni u kom slučaju neće smanjiti tvoju bespomoćnost. Samo ćeš reorganizovati redosled dešavanja.

Otkuda to lično ubeđenje o spavanju?

Voliš da spavaš, voliš tu drugu stvarnost, ali kao što deca vole igračke ili Diznilend, još bolje. Vezana si za taj svet snova kao da on krije nešto dragoceno. U stvari samo gubiš vreme. Kada bi snove upotrebila za sanjanje u Kastanedinom smislu, onda bi spavanje imalo svrhu. Ovako samo gubiš vreme.

Očajnički vezana za spavanje, ti si čitav svoj život organizovala tako da on bude podređen spavanju. Od svog spavanja si, u tuđim očima, stvorila veliki problem, kao da oni ne vole da spavaju. Doduše, postoje oni koji žale i zbog to malo vremena utrošenog u snu, ne shatajući da ni onaj budni deo dana ne troše pametno.

Spavanje služi za obnavljanje vitalne energije. To je normalan proces spontane evolucije. Međutim, na tvojoj ravni ono već gubi tu ulogu. Direktnim kontaktom sa energijama ti uveliko stvaraš energetske debalanse ali uglavnom praveći višak energije. Glumiš akumulator, a brineš se zbog par sati sna! Zaista smešno. Suludo, čak šta više.

I, šta da radim?

Samo shvati kako si organizovala život, da je sve podređeno spavanju. Ništa više. Ako si to shvatila, stvari će se srediti same po sebi.

San mi je često služio kao zabava ili izgovor. Često sam popodne spavala jer mi je bilo dosadno. Ranije sam imala običaj da zaspim pred dosadnim gostom, izgovarajući se umorom. Odbijala sam seks, opet pod izgovorom da mi se spava.

I dizala mnogo galame oko toga kada ti nisu dozvoljavali da spavaš. Napravila si scenario smrtnog problema. Ipak si preterala. Pazi, ovo nije kritika i ne bi trebalo da negoduješ jer ti se moja izjava nije dopala. Zaista si preterala. Hajde, složi se samnom, negde duboko u sebi znaš da sam u pravu.

Buni se nešto u meni.

Tvoja potreba da budeš u pravu. Imaj hrabrosti, probudi se i priznaj da si preterala.

Jesam preterala sa zahtevom da spavam. Jesam preterala, jer i drugi ljudi imaju potrebu da spavaju. Jesam preterala, jer sam samo ja napravila tragediju oko toga koliko ću vremena provesti u snu. Priznajem, preterala sam.

Postani prirodna. Spavaj onda kada ti se spava a ne kada sat to pokazuje. Uostalom, satovi se ne navijaju za spavanje već za buđenje. Budi se kada sat zazvoni, ne odugovlači sa rastankom od Diznilenda. Ipak je to samo igrarija mašte. Ujutru možeš biti bistrije razumske svesti samo ako tako hoćeš. Jutarnja mrzovolja je već nestala kada si čitav svet podredila svom spavanju. Čim si postala gospodar sopstvenog spavanja prestala si da budeš nezadovoljna, odnosno mrzovoljna kada se probudiš.

"Pilule za lilule" su tako primamljivo slatke i opojne. Ljudi čak i drogu koriste u svrhu uspavljivanja umesto u svrhu buđenja, što joj je osnovni cilj. Tek jedan dan jasnijeg viđenja, a već negde u sebi naslućujem želju da prekinem proces i slatko se uljuljkam u teoriju metafizike. S druge strane aktivirana strast za osvešćenjem nagoni me da istražujem dalje. Istraživati svaki pojedini segment bespomoćnosti i uspavanosti može da bude i korisno i zanimljivo. Međutim, osnovno pitanje je: zašto je čovek bespomoćan?

Navike su još jedan od teških okova koje čoveka drže u ropstvu i kojih je čovek apsolutno svestan da su okovi. Ipak, retko kada pokušava da ih odstrani. S druge strane, navike su motor mehaničnosti a mehaničnost, zadržana od životinjskih instikata, služi da rastereti razum od kontrole svih funkcija tela. Tako se razumu ostavlja dovoljno vremena, odnosno prostora, za kvalitetnije aktivnosti. Stepeni duhovne evolucije dati su određenom gradacijom sve do čoveka. I čitavim pred-čovečjim tokom upravlja kosmička zakonitost, možemo je nazvati Bog, koja mehanički uslovljava gradaciju Duha i njegovu evoluciju. Tako životinje sa iste pod-ravni evolucije mogu da se sparuju među sobom, ali dva vuka nikada neće na svet doneti mladunče zeca, jer zec je njihov predevolutivni stepen.

Pošto čovek čitav prethodni ciklus nosi u sopstvenom postojanju, tako je i mehaničnost prirodnih zakonitosti duboko ukorenjena u njemu, a manifestuje se navikama u višem vidu, odnosno refleksima i nagonima u nižem vidu. Ne svesnost sopstvene mehaničnosti, odnosno ne prepoznavanje prirodnih zakona u sebi, dovodi do jednog od osnovnih uzroka bespomoćnosti. Prirodni zakoni tako deluju da izgleda da se sve dešava samo od sebe. Cveće se okreće prema suncu, životinje se pare u određeno doba godine, ptice selice u određeno vreme kreću na svoj dugi put, lososi prevaljuju kilometre da bi došli na određeno mesto za parenje. Sve se jednostavno dešava. Priroda čini svoje. I sve funkcioniše idealno, osim kada se čovek umeša pa, na primer, sagradi branu na određenom mestu na reci kojom se lososi vraćaju na mesto svog začeća.

No, ovo nije ekološki tekst. Suština je u objašnjenju predevolutivne faze. Čovek je raskrsnica svesti. Sa čovekom počinje svesna duhovna evolucija. Prirodni zakoni deluju i u čoveku, jer kao deo prirode (ipak) on mora da joj se povinuje na neki način. Nagon za samoodržanjem ne može da se prevaziđe, jer on uslovljava dalje nosioce svesti, nove ljude. Međutim, postoji ogroman broj mehaničkih reakcija koje su potrebne a kojih se može osloboditi samo svesnošću.

Iz prethodnog mogu da zaključim da je čovek bespomoćan jer je nesvestan, uspavan prirodnim zakonima.

Tako nekako.

Odgovor mi ništa ne znači. Sve ovo do sada bile su samo konstatacije. Ja hoću rešenje, ne konstatovanje činjeničnog stanja.

Ne budi nestrpljiva.

Mehaničnost, odnosno nesvesne reakcije su prva karika u lancu i uzrokovane su delovanjem prirodnih zakona.

Druga karika u lancu su emocije kao reakcije na okolna dešavanja. Viši sisari poseduju emocije i jednostavnu logiku tipa dobro - loše. Binarni način razmišljanja čini okosnicu logike čoveka, pa su po principu jeste - nije stvorene navike. Emocije su takođe postavljene po binarnom principu: prijatno - neprijatno. Prijatne emocije pokušavamo da zadržimo, od neprijatnih pokušavamo da pobegnemo zamenjujući ih prijatnim emocijama. Kontrola emocija samo pojačava postojeću mehaničnost, tako da situacija izgleda bezizlazna, što se opet vraća na konstataciju da je čovek bespomoćan.

I, šta raditi sa emocijama?

Biti ih svestan. Jednostavno, samo ih biti svestan, bez kategorizacije i bez opiranja. Ako si besna budi to, ali shvati da si besna. Ako si srećna budi to i ne pokušavaj da zadržiš postojeće stanje. Jednostavno budi.

Hoću li se tako osloboditi bespomoćnosti?

Delimično. Ono što je bitno je svest o procesu, svest o dešavanju. Emocije su veoma jako vezivno tkivo koje nas i čini bespomoćnim. Pred razdraganim likom starog prijatelja koga dugo nismo videli, jednostavno smo bespomoćni. Proces koji se tada dešava je koristan u nekom drugom vidu, ali to je druga tema. Pred osmehom svog deteta takođe smo bespomoćni. Strah nas jednostavno parališe i ponovo smo bespomoćni.

Znači, druga karika u lancu su sopstvene emocije pred kojima smo bespomoćni.

Treća karika je viđenje sveta na određeni način, koji je često pogrešan. Ovde je koren hipnotičnog sna čitavog čovečanstva, sve do četvrte ravni duhovne evolucije. Tek na njoj moguće je trenutno i sporadično buđenje, mada upravo probuđenje i dovodi na četvrtu ravan.

Iluzije su svuda oko tebe, a filmska industrija odigrala je dvostruku ulogu. S jedne strane fantastično nudi priliku za potpuno utonuće u iluzije, dok sa druge strane očigledno pokazuje da je čitavo viđenje sveta iluzija.

Sledeća karika, koja se nadovezuje na prethodnu, je viđenje sebe na određeni način. Ljudi su većinom zaslepljeni sopstvenom slikom o sebi samom i to toliko u zabludi da često i oni oko njih, takođe neprobuđeni, mogu da vide koliko je ta slika pogrešna. Međutim, to viđenje da je drugi čovek u zabludi svojom sopstvenom slikom ni malo ne utiče na to da se lična slika sopstvenosti preispita.

Pred znanjem čovek je takođe bespomoćan. Onaj koji ne zna, u naučnom smislu, jasno oseća da je bespomoćan pred čovekom za koga misli da ovaj zna. Uzmimo matematički problem kao jednostavan primer.

Stoga, uslovljen i prirodnim zakonima i pogrešnom upotrebom razuma čovek je jednostavno bespomoćan. Jedino pravilna upotreba razuma, kao organa Čiste svesti, može da ga oslobodi. A uloga razuma je da prepoznaje staro i razlikuje ga od novog, dok Čista svest teži da se kroz razum ispolji u svim mogućim vidovima postajući Apsolutno. I to je ostatak predevolutivnog ciklusa, učenje novog ispoljenja, ali ovoga puta sa punom svešću, ne mehaničko kretanje unapred uslovljeno prirodnim zakonima.

Htedoh da završim, ali bespomoćna sam pred najezdom novih pitanja i uvida. Znam da mogu da je sprečim, ali ipak ne želim. S druge strane, "znam da mogu (zato ne moram to i da uradim)" može da bude fantastična zamka uspavane svesti, koja jeste nekada mogla voljom da učini bilo šta, voljom koja je takođe bila mehanička, jer je uvežbana. "Znam da mogu" neosetno se pretvara u znam da sam znala da mogu i još uvek verujem u to, ne uviđajući da to više ne mogu.

Vraćam se na prethodno rečeno novim pitanjem: šta je sa Čistim Bićem?

Biće je svetlost, svest je svetlost, Biće je svest. Svesnost je upravo povratak Biću ili povratak praiskonskom. Sa engleskog jezika reč Biće može da se prevede i kao postojanje (be=biti, ing=nastavak koji označava trajanje). Čisto Biće je čisto postojanje, a postojanje je sveukupnost.

Da li je Biće bespomoćno?

Ovim pitanjem ulaziš u visoku metafiziku. Biće nije bespomoćno, bespomoćan je onaj koji nešto ne može, ili može, svejedno. Biće jednostavno jeste, ono je vanvremena i vanprostorna kategorija koja je sveprisutna. Biće možemo nazvati Bogom, Apsolutom, Čistom svešću, ipak nećemo moći da ga u potpunosti definišemo, jer svako definisanje je ograničavanje a Biće je nemerljivo. Ono nema oblik niti specifičnu težinu, nema veličinu. Nije beskonačno veliko, ali nije ni malo. Nema sopstvenu svest, a ipak je ima, sveprisutnu, univerzalnu svest. Biće nije večnost, jer večnost je kategorija suprotna ograničavajućem, bespomoćnom vremenu, ali nije ni vreme. Nije ovde, jer nije prostorno. Nije u tebi, jer i ti si geografska tačka u prostoru, ali nije ni van tebe. Ti si Biće, a ipak nisi. Možeš da ga naslutiš u ekstazi a ipak ne možeš da ga opišeš, jer ono nije. I jeste istovremeno.

Sad se osećam bespomoćno, bez pitanja i bez htenja.

To je bio trenutak "jeste" za tebe. Osećaj Čistog Bića. Već potreba za daljim razgovorom udaljila te je od Bića.

Ima li to stanje neke veze sa nirvanom?

Nirvana je sinonim za Biće, ali do tog stanja dolazi se pasivno - aktivnom metodom. Težnja za nirvanom je još jedna zamka uspavane svesti, jer sama težnja predstavlja linearan put ka Apsolutnom, koje je ipak koncentrično. Tek ljudi četvrte ili pete pod-ravni šeste ravni mogu prirodno, pasivno da se prepuste kretanju ka nirvani. Svi prethodni stepeni duhovne evolucije zahtevaju druge, aktivnije metode.

Ipak mi se čini da smo zalutali.

Zalutati u beskraju? To valjda samo ti možeš.