Godinama
govorim o tebi,svojatajući te, zadivljena činjenicom da te samo ja
imam i negirajući tvoje postojanje u tudjoj svesti...
Ne
svojataj me... ne ponašaj se tako tipično ljudski...
O,
dobra ti noć. Srećna sam što si ipak ovde. Jednim delićem svesti
sam pomislila da si me zauvek napustio.
Neću
te nikada napustiti jer mi jedno drugome trebamo. Nema razloga za
brigu. Ti meni trebaš kao ispoljenje u materijalnom, ja tebi trebam
kao ispoljenje u duhovnom.
Znači:
ponovo je u pitanju lični interes?
Nazovi
ga kako hoćeš. Ja bih ovo pre nazvao prožimanjem, interakcijom...
dualitet u manifestovanom.
Htela
bih da se vratim pisanju, opuštenom stanju svesti, bez grča u
pleksusu. A nekad sam se smejala ljudima koji neguju taj grč koji
im smeta...
Treba
samo da to hoćeš. Ali stvarno da hoćeš, ne samo da govoriš kako
hoćeš uz iznalaženje hiljadu izgovora da to ne bi uradila. Počela
si tipično da se ponašaš... tipično da razmišljaš... A nema
potrebe, dokazala si da umeš da budeš normalna i uobičajena.
Htela
bih da sredimo stare tekstove i nastavimo da ih pišemo.
Sa
zadovoljstvom na usluzi :)
Нема коментара:
Постави коментар
Ukoliko želiš da komentarišeš postani član ovog Bloga. Sva pitanja su tu da bi smo na njih dobili odgovor :)