03.09.2019.

Slika o sebi

Ako je sve igra ega, kako kažeš i svi sukobi nastaju u pokušaju ega da dokaže svoju samovažnost, onda je jasno zašto svaki čovek ima lepo mišljenje o sebi.

Pa nema baš svako lepo mišljenje o sebi. Svi uspesi u životu svoje korene vuku upravo iz osećaja promašenosti, odnosno nedovoljnosti ili kompleksa niže vrednosti, ako ti se ovaj izraz više sviđa. Već sama podeljenost svesti na dozvoljeni i nedozvoljeni deo, odnosno Sekundarnu i Primarnu ličnost, ovu drugu prebacuje u drugi plan, odakle kao vapaj stiže osećaj nepotpunosti, nesavršenosti, krivice. Jednom rečju, osećaj da nešto nedostaje. Čovek koji počinje da gradi karijeru, odavno se pretvorio u Sekundarnu ličnost, skoro potpuno zaboravljajući ono primarno u sebi. Oni retki trenuci otvaranja pred bliskim osobama često su rezultirali povređivanjem ili osećajem stida u najboljem slučaju, što ga je uverilo da Primarnu ličnost treba držati "pod ključem". Ipak, osećaj nečeg nedostajučeg nije moguće ukloniti pa je potreba za samopotvrđivanjem, potekla iz Primarne ličnosti, kao problem predata na rešavanje Sekundarnoj ličnosti, koja rešenje vidi u dokazivanju pred drugima da je ona potpuno u redu. Obzirom da je ovaj svet materijalno opredeljen, logičan je stav da će sticanje, bolje rečeno gomilanje materije, povećati sopstvenu važnost u očima drugih, a samim tim i u sopstvenim očima.

Može li se to?

Naravno da ne može. Oni koji se na svom životnom putu "probude" onda kada nagomilano bogatstvo počne da ih guši, spas potraže okretanjem ka duhovnom životu. Zato su na Zapadu prvo psihoterapeuti ušli u modu, a zatim su na scenu stupili gurui, sve u pokušaju da pomognu nesrećnim bogatašima da dosegnu sreću i mir. Ovi to nagrađuju prebacivanjem svog dela tereta (bogatstva) na gurue, opasno preteći da sada gurui potraže spas kod nekih drugih duhovnika. Problem je očigledno u pridavanju važnosti novcu, odnosno materijalnom. Ukoliko je guru zaista čiste svesti, on će primiti nagradu za svoj trud, ali neće pridavati veliku važnost materijalnom blagostanju. Isto važi i za obične smrtnike, koji jedva plaćaju i psihoterapiju. 

Nije problem u tebi. Problem je u pridavanju važnosti problemu. A opet si ti ta koja pridaje važnost, tako da treba prvenstveno da razumeš da si ti uzrok posledice koju proglašavaš za problem, jednostavnim pridavanjem važnosti i značaja. Pokušaj ovo ne samo da shvatiš već da asimiluješ, kao sopstveni deo svesti. Tek tada ćeš moći da se izdvojiš iz problema, odnosno tek tada će problem nestati kao takav.

Zašto ljudi vole zlato? Zašto za simbol blagostanja ne proglasiše nešto drugo?

Zlato je simbol većne čistote jer ne rđa, ne prlja se i ne menja se. Zlato je simbol čiste duše i kao takvo ono odslikava dušu onoga ko ga nosi.

U zadnjih dvadesetak godina siromaštva i materijalnog propadanja u ovoj zemlji, primećujem mnogo ogrlica na vratovima žena koje po klasnoj pripadnosti ne spadaju u bogataše. Prilično paradoksalno, zar ne?

Ne očekuj od mene da se složim sa onim što tebi izgleda kao paradoks. Uopšte nije paradoks, već logična posledica manifestovane lične slike sveta. Ego se uvek trudi da nadkompenzuje lični nedostatak, pa je tako sasvim logično da žena koja je relativno siromašna ima pozamašnu količinu zlata na sebi, da bi drugima pokazala da je bogata, iako i ona i ti drugi znaju da to nije istina.

Na nekim ženama je to zlato delovalo nekako vulgarno.

Vulgarnim si doživela njihovu dušu, odnosno odraz Sekundarne ličnosti koja se jasno ogledala u sjajnim i uglačanim pločicama. Samo osoba čiste svesti smela bi da nosi zlato, koje bi onda blistanjem odražavalo čistoću njene duše. Međutim, ko još želi da prizna sopstvenu prljavštinu?

Nekada, u drevna vremena, dok su sve stvari bile koliko toliko na svom mestu, zlato je bilo rezervisano samo za sveštenike i kraljeve, kao vrhovne nosioce Duha. Kasnije je biti sveštenik ili kralj postalo titula, koja nosiocu omogućava sve privilegije, a zlato je ostalo kao simbol moći. Danas, sa degradacijom svih vrednosti, zlato je izgubilo svoju pravu meru.

Vratimo se početnom pitanju koje očigledno nisam dobro formulisala, jer je tvoj odgovor otišao na sasvim drugu stranu. Slažem se sa tobom da ljudi nemaju dobro mišljenje o sebi, ali zato imaju osećaj da su skoro uvek u pravu.

Ipak nismo iscrpli temu, dobrog odnosno lošeg mišljenja o sebi, do kraja. Samo smo skrenuli s nje pričom o zlatu. Čovek nema dobro mišljenje o sebi iz dva razloga: prvo, zato što su mu civilizacijske norme, ili kolektivna slika sveta, zabranile da misli o sebi kao o dobroj osobi. Čim pokušaš da sama pohvališ sebe pred drugim ljudima, ovi će te odmah opomenuti da to ne smeš da činiš već treba da prepustiš njima da ti to kažu. Pozadina cele priče koliko si dobra osoba je u tome koliko si upotrebljiva za njihove ciljeve. Ako imaš dobro mišljenje o sebi tada nećeš, zbog osećaja nedostatka, sve učiniti za nekog drugog, da bi ti on stoga potvrdio da si zaista u redu. Osećaćeš se dobro u sopstvenoj koži i neće te biti briga za tuđa mišljenja.

Drugi razlog leži u potiskivanju. Zajedno sa potisnutom Primarnom ličnošću u "mračni" ili "nesvesni" deo svesti potiskuje se sve ono sa čim čovek ne želi da se suoči ili šta želi da zaboravi. Psiholozi su uočili ovaj deo svesti, nazvavši ga Nesvesno, jer se ovaj deo pojavljuje u stanju hipnoze, odnosno kada se odstrani Sekundarna ličnost kao čuvar praga, ali nisu uočili da čovek svo vreme voljno drži pod kontrolom taj deo svesti. Vremenom je volja prerasla u tabu, jer je svest neprekidno i svakodnevno "bombardovana" informacijama da tako treba da postupa. Ove informacije, ponovo nesvesno, jer su na neki način isprogramirane, stižu putem muzike, odnosno pesama koje se pevaju. Televizijski programi svakodnevno i neprekidno podsećaju na dozvoljena pravila ponašanja, a one koji se tome usprotive proglašavaju ludima pa ili ih zatvaraju u ludnice ili ih izbegavaju.

Da bi se doprlo do "nesvesnog" dela svesti potrebno je uočiti čuvara praga koji ne dozvoljava prolaz. Takođe, pre prelaska praga treba shvatiti da su u "mračnom delu svesti" odložena samo sećanja na traumatične doživljaje, ne i sami doživljaji. Šok zbog ujeda psa, potisnut u nesvesno, znači da je u nesvesnom ostao samo otisak emocija a ne i pas glavom i repom. Kada se pojave emocije treba ih prihvatiti kao emocije a ne kao realnost.

Zato čovek, kada zaviri duboko u sebe i neminovno se suoči sa potisnutim delom sebe, neminovno zatekne veoma loše stanje, koje se zatim prenese u primarni razum, pa čitavog čoveka obuzme loše stanje i zato niko nema lepu sliku o sebi. No, emocije kao sastavni deo svesti zahtevaju posebno poglavlje. Vratimo se na sliku o sebi.

Od svog oca čula sam izreku: "Kada je Bog delio osobine ljudima, na svemu je štedeo osim na inteligenciji. Svako misli o sebi da nije dovoljno lep, duhovit i slično, ali svako misli da je najpametniji".

Opet je u pitanju nedostatak, koji dolazi iz Primarne ličnosti koja ima svest o sveukupnosti. Obzirom da je znanje nešto što se stiče, odnosno uči čitavog života, s jedne strane postoji osećaj hroničnog nedostatka, jer se ne može znati baš sve, a s druge strane postoji potreba da se stečenim znanjem čovek pohvali, jer stekao je duhovno bogatstvo. Obzirom da je naučen da se ponaša tako, da sve ono što ima mora i da se vidi, logično je da tako postupa.

"Sviđaju" mi se kada krenu sa političkim raspravama. Svako je ubeđen da bi baš on najbolje upravljao državom.

Ono što njih privlači u upravljanju državom je moć, a ne državnički poslovi. Naravno o obavezama koje taj položaj nosi i ne razmišljaju. Njih privlači jednostavno moć, mogućnost da budu ono što zaista jesu, jer se tada drugi ljude neće usuditi da im protivreče i govore im šta da rade. Međutim, grdno se varaju. Svaka "kasta" ima strogo određena pravila igre i što je hijerarhija viša, to su pravila strožija. Princeza Dajana je odličan primer šta se dešava sa onim koji se usprotivi nepisanim pravilima igre.

Koliko je slika o sebi uslovljena spoljašnjim izgledom?

Onoliko koliko su civilizacijske norme to propisale, odnosno onoliko koliko je čovek osvešćen, odnosno svestan sopstvenosti. Opet si postavila pitanje čiji odgovor je različit za svaki pojedinačni plan svesti. To samo pokazuje tvoj sopstveni put osvešćivanja i razmrsivanja sopstvenog uma. Ti osećaš iskonske teme ali ih posmatraš svetovnim očima, odnosno svetovnim, svakodnevnim umom i zaista stvaraš paradokse.

Dobro, jesu civilizacijske norme postavile ideal spoljašnjeg izgleda, naročito Zapadna civilizacija.

Koreni potrebe da se spoljašnji izgled dovede do savršenog ideala potiću još iz Stare Grčke, gde je lepo i atletski građeno telo bilo ideal. Ta potreba za savršenom materijom ima svoje izvore u dva pravca. Jedan je da savršeno oblikovano muško telo ima izdržljivost, kao osnovnu karakteristiku, a obzirom da se tada ratovalo jedino po principu lične fizičke snage, logično je da je ideal savršeno mišićavog tela bio i praktično neophodan. U pauzama između ratova uvedene su sportske igre da bi se održala telesna kondicija. Drugi momenat koji se javlja je upravo procvat filozofije, odnosno porast duhovnog nivoa tadašnjih ljudi. Radi uspostavljanja ravnoteže između duhovnog i materijalnog bilo je neophodno negovati i razvijati i materiju (telo) pored negovanja i razvijanja duha.

Rekla bih da je ta ravnoteža ipak malo u debalansu, jer prevagnula je materija.

Varaš se, to tako izgleda samo na prvi pogled, jer očekuješ da se i Duh vidi. Kada je u Staroj Grčkoj prevagnuo Duh u odnosu na materiju došlo je do pada materijalne moći, a tada su ravnotežu uspostavili Rimljani osnivanjem novog carstva mišićavih ratnika. Kada su idealni mišići dostigli kulminaciju tada je na scenu stupilo Hrišćanstvo sa moćnom vladavinom Duha u vidu fanatične vere, toliko jake da su rado odlazili u smrt, žrtvjujući tako materiju Duhu. (Sada će se svi mogući istoričari svega postojećeg složno pobuniti protiv banalizovanja istorije, ali jedino ako se poznata stvar sagleda iz nepoznatog ugla može se videti novina.)

Hajde da razdvojimo planove i da krenemo od onog najnižeg: plana svesti običnog čoveka.

Koje ravni svesti? Prve, druge, treće? Jer tek na veoma visokim ravnima, odnosno tek na podravnima šeste ravni, fizički izgled prestaje da bude važan.

Dobro, ne sitničari toliko, htela sam da govorimo o onim ljudima kojima je fizički izgled bitan.

Sitničarenje, kako kažeš, može preciznije da se nazove detaljnom analizom. Um je, kako već pomenusmo, sklon da "lepi" slične stvari, da bi poređenjem brže prepoznavao ono što trenutno ugleda. Zbog te osnovne osobine uma često se dobija iskrivljena slika stvarnosti. Izraz "isto kao" je osnovna poluga koja razvrstava utiske po sličnosti, pomažuči takođe da se Sekundarna ličnost oblikuje po modelu važeće slike sveta.

Isto važi za fizički izgled. Moda idealnog tela menja se od vremena do vremena, ističući naročito žene kao nosioce idealne slike. Nekada su obline bile u modi, kada je većina stanovništva oskudevala u hrani, a danas su na ceni mršavice, kada civilizovani svet pati zbog preobilja hrane. Neprekidnim pokazivanjem i potenciranjem ženskog tela, zapravo se potencira kolektivna slika kolektivnog izgleda, koja za sobom vuče čitav niz potrošnih dobara koja će, ako se upotrebe, doneti potpuno uklapanje u važeći model, čime će pojedinac postati srećan i blažen. Naravno, iza ovoga jasno prepoznaješ model na kome je zasnovana reklama i marketing, jer svi tvrde da nude "ulaznicu za Raj".

Ipak tu "ulaznicu za Raj" ljudi rado kupuju, iako vrlo dobro znaju da ih ona neće odvesti nikuda.

Osnovna težnja svake osobe je duhovno zadovoljstvo, oslobađanje od stega civilizacije. Svaki prosečan pojedinac oseća da mu je život koji živi nametnut sa strane, ali ne uviđa da je on sam dao pristanak za to i da sam pristaje da živi po tuđim pravilima igre.

Nesavršen izgled tela uvek donosi veoma duboke komplekse i osećaj nesigurnosti.

Kompleksi dolaze iz osećaja nedovršenosti, odnosno nepotpunosti. Ono o čemu smo već govorili je da potiskivanje Primarne ličnosti zapravo uzrokuje osećaj da nešto nedostaje, a onda Sekundarna ličnost taj osećaj nedostatka prenosi na sopstveno telo. Osoba koja se, sticajem okolnosti, izgledom uklapa u željeni model svuda biva prihvaćena sa pažnjom i odobravanjem, tako da na taj način kompenzuje osnovni nedostatak u sebi, jer joj ljudi odobravanjem zapravo šalju svoju ličnu energiju, čije primanje uvek prija.

Danas je u kancelariju ušla jedna devojka, možda ne lepa, ali svakako savršeno doterana i moje kolege su prosto obletale oko nje, trudeći se da joj budu na usluzi. Pojavljivanje lepe ili češće savršeno doterane osobe uvek izaziva naklonost okoline. Zašto?

Savršeno uklapanje u civilizacijske norme i to sa obe strane. Savršeno doterana osoba savršeno je savladala i primenila pravila igre, zato joj ostali savršeno aplaudiraju. Dečje igrarije odraslih osoba.

Prosto mi bežiš od teme.

Pa postavi mi konkretno pitanje!

Zašto uvek reagujemo na lepotu?

Opet si slepila pojmove. Misliš, zašto reagujemo na lepotu ljudskog lica i tela? Jer lepota je i mir na šumskom proplanku, rađanje sunca, ornament. Lepota je sklad a suština koja leži u svakoj lepoti je zapravo mir, odnosno smirenje. Nered ili disharmonija, kakofonija ili asimetrija zapravo su odraženi nemir, zato iritiraju.

Ako je lepota odraz mira, zašto se reaguje na ljudsku lepotu? NIsam sigurna da svaka savršeno doterana osoba oseća mir.

Da, svaka savršeno doterana osoba oseća mir, jer je apsolutno prilagođena pravilima igre, koja se zove: aktuelni modni trend. Savršeno doterana osoba se savršeno uklapa u postojeće šablone "kako treba izgledati" i niko je ne uznemirava neodobravanjem. Probaj da obuješ dve različite cipele i izađeš u javnost. Svi ljudi će te gledati sa neodobravanjem, a mnogi nepoznati će čak prekršiti važeće pravilo igre da se sa nepoznatima ne razgovara i prići će ti da bi glasno iskazali neodobravanje. Pri tome će tvoj mir biti znatno uzdrman već samim saznanjem da si prekršila pravila igre, iako time nikoga nisi ugrozila. Naravno, kada duboko u sebi spoznaš besmisao mnogih pravila igre, užas okoline će te zabavljati, a oni će smatrati da si luda jer ne reaguješ na ono na šta svaki "normalan" čovek reaguje.

Znači, ono što pleni je mir koji vlada u samom čoveku.

Da, mir u formi samouverenosti, iako je taj mir daleko od pravog mira ka kome se teži, a to je mir čistog i nesputanog postojanja.

Žene su se oduvek više trudile na postizanju savršenog izgleda nego muškarci.

Žene su primarni primaoci energije i da bi dobile neophodnu količinu muške, aktivne energije, one se doteruju i time izazivaju pažnju, divljenje, udvaranje i razne druge oblike davanja energije od strane drugih ljudi, naročito muškaraca, a ne retko i žena. Znači, osnovna svrha lepog izlgeda je da privuče pažnju i odobravanje, a samim tim i dodatni bonus energije.

A zašto pogled na ružnu osobu, hromu ili mentalno poremećenu, donosi osećaj otpora, koji se manifestuje stezanjem pleksusa?

Razmena energije među ljudima obavlja se preko energetskih kanala koji izviru iz energetskih centara. Na fizičkom telu ovi centri nalaze se u čulima (vida, sluha, dodira), odnosno lična enerija se prenosi putem vida, dodira ruku i vančulno, putem pleksusa. Svaki osećaj nelagodnosti manifestuje se u pleksusu, jer rukovanje i pogled je moguće izbeći, a komunikacija kroz pleksus može se onemogućiti jedino njegovim stezanjem.

Pogled na ružnu osobu, koji u tebi izaziva osećaj nelagodnosti, samo je odraz naučenog reagovanja da je ružno obavezno i loše. Ono što ružnu osobu čini zaista ružnom nisu nepravilno (ne dogovoreno) raspoređene crte lica, već zgusnuta, do gorčine, lična energija. Hroma osoba će pre izazvati osećaj sažaljenja, mada je i taj osećaj posledica procenjivanja tuđeg gubitka i automatsko poređenje sa samim sobom, odnosno sa mogućnošću identičnog gubitka sopstvenog dela tela. U tome zapravo leži osećaj nelagodnosti: u poređenju i kalkulisanju moguće lične budućnosti. Međutim, pošto je reakcija negodovanja od strane okoline uobičajena pojava, takva osoba se energetski zatvara prema drugima, praveći disharmoniju energije i otuda osećaj da je ta osoba ružna.

Mentalno poremećena osoba već predstavlja pravu opasnost za Sekundarnu ličnost, jer ona je u nekoj, apsolutno svojoj, Primarnoj ličnosti i kao takva nesposobna za dogovorenu komunikaciju sa ostalim ljudima. Mentalno poremećena osoba je potpuno slobodna u svom ispoljavanju, pa je zbog toga zatvaraju u ludnicu, da ne bi svojom nesputanom slobodom "zagadila" ostale ljude.

Ali ludaci su često agresivni!

Ne svi. Samo oni ljudi koji su poludeli zbog nagomilanog potisnutog besa, koji je potisnuta lična energija pod veoma jakim pritiskom. Takva akumulacija energije, koja nije imala ni jedan ventil za pražnjenje, dovela je do rasprskavanja razuma, odnosno do rasprskavanja ega kao fokusiranog razuma i rasplinjavanja granica slike sveta. Do skora ugrožavana od strane svih, takva osoba se pucanjem svesti oslobađa svih stega i agresivnošću pokušava da odbrani tu istu slobodu. Na žalost, često je ugrožavanje samo fikcija, pa tako stradaju i nedužni. Međutim, apsolutno u Primarnoj ličnosti, luda osoba agresivnog tipa neće reagovati na osobu čistog Duha, koja zrači unutrašnjim mirom. čak će reagovati mirom na mir koji oseća.

Osoba čistog Duha je takođe u Primarnom, ali na drugi način.

Da. Takva osoba nije do Primarnog stigla rasprskavanjem Sekundarne ličnosti, već njenom spoznajom i prevazilaženjem ograničenja. Za nju možemo reči da je prosvetljena. Ona će poštovati pravila igre konvencionalnog življenja ali se neće vezivati za njih, jer ih shvata na pravi način: kao pravila igre samog života radi lakšeg življenja. Pravila igre su postavljena da se ljudi ne bi međusobno sudarali u komunikaciji i time ometali druge da slobodno žive. Doduše, sloboda je tim pravilima u velikoj meri ograničena, ali ako se koriste na pravi način, pravila ponašanja donose mnogo veću slobodu nego anarhija, kao suprotnost redu i disciplini.

Upoznala sam jednu veoma zanimljivu osobu putem Interneta. Komunikacija pisanom rečju bila je odlična, međutim meni je nedostao lik te osobe pa sam, posle nekog vremena, zatražila i fotografiju. Zašto nam je lik sagovornika neophodan da bi smo komunicirali?

Prosta navika razuma da komunikaciju vezuje i za čulo vida. Osim toga, u neposrednoj komunikaciji je moguće, na osnovu mimike i izraza lica sagovornika, dublje prodreti u smisao rečenog. Pisanje uvek može da se cenzuriše i kasnije koriguje, a izgovorena reč se ne može vratiti nazad. U svakom slučaju, navika razuma da vidi lice sagovornika je presudna.

Ponekad se ćujemo telefonom i ja sam hvatala sebe u pokušaju da oblikujem lik u svojoj svesti, pre nego što sam dobila fotografije.

I razgovori telefonom se najčešće vode sa poznatim osobama, osobama čiji lik već znaš, pa tvoj razum u telefonskom razgovoru već ima sliku sagovornika kome se obraćaš. Ponovo je u pitanju prosta navika uma.

Nedavno sam upoznala dva spikera sa lokalne radio stanice, čiji mi se glasovi veoma dopadaju. Njihove slike nisam tražila dok sam slušala tu radio stanicu, međutim bila sam prilčno iznenađena njihovim izgledom. Trebalo mi je malo vremena da se moja svest prilagodi njihovim likovima.

Opet ponavljam: slika, odnosno lik druge osobe je jednostavno navika uma da kroz nečiji glas raspozna i njegov lik. Te spikere nisi nameravala da upoznaješ, zato nisi to ni pokušavala, ali tvoj razum je po navici sklopio neki lik, koji je uvek "pozivao" kada bi ti čula poznati glas. Zamišljeni lik ti nije bio prezentovan, razum je radio svoj posao samo za sebe, jer tebe i nije interesovala njegova lična konstrukcija za ličnu upotrebu.

Ovo me je baš zaintrigiralo. Ko je kome u funkciji: ja razumu ili razum meni? I ko sam ja u tom slučaju? Sve mi ovo liči na slugu koji ima svoj privatni život, o kome gospodar ne zna ništa, jer ga sluga o tome ne obaveštava.

Lepo definisana situacija. Ti ne možeš imati uvid nad celim svojim razumom, jer on mnoge stvari reguliše tako da se mehanički obavljaju i time ti ne oduzimaju dragocenu energiju koju upotrebljavaš za druge mentalne ili fizičke aktivnosti. Ovo nas uvodi na mehanizme uma, ali o tome ćemo drugom prilikom.




















Нема коментара:

Постави коментар